Šta je A. Vulin naučio od Edvarda P. Džozefa?

0
772
A. Vulin /Foto: N1

Slutim da će stoga A. Vulin biti zabezeknut poput Dobrice Ćosića kada je čuo da to što može „Velika Britanija“ ne znači da može „Velika Srbija“

To je nešto gore od zločina – to je greška
Žozef Fuše

Najnovija, ili nanovo popularna, disciplina srpskog geopolitičko-kafanskog promišljanja postalo je pitanje – kompenzacija. Uz, sada već, poslovični penušavi kapućino postavljaju se ­– krajnje ozbiljno – pitanja šta će, ko kome, i koliko da ustupi od teritorija na brdovitom Balkanu.

Geopolitički pismeniji dohvate se kalkulatora da utvrde koliko ćemo biti jaki i golemi posle tog sveopšteg đoranja. Taljerana i Meterniha nam, srećom, nikada nije manjkalo.

Ideja da Srbija treba da bude namirena prodrla je i u politički mejnstrim. Uostalom, taj mejnstrim se ionako dobrano približio geopolitisanju uz pivce ispred zadružne prodavnice, da se poslužim izrazom iz čuvene polemike Ković–Basara.

Međutim, čini nam se da je opravdano strahovati da iza ovakve ideje stoji, ponovo, duboko nepoznavanje međunarodnih prilika. Ideja da će Srbija biti, za svoje odricanje od Kosova i Metohije, namirena teritorijom neke druge/treće međunarodno priznate države deluje groteskno. Cinični komentator naših neokolonijalnih prilika Edvard P. Džozef spominje mogućnost „razmene“ teritorije između SAP Kosovo i uže Srbije.

Čak je i jedan Josif Staljin, čudesno popularna figura na srpskoj levoj desnici, zlosrećnim Fincima kao kompenzaciju za teritorijalne ustupke nudio teritorije SSSR-a a ne, na primer, Švedske. Kada su se, države stešnjenje između Nemaca i Sovjeta, namirivale teritorijama trećih zemalja za ustupke nekoj od ovih država činile su to zahvaljujući nadmoćnoj sili ovog nečuvenog saveza.

Ako se stoga priziva kompenzacija na račun trećeg postavlja se pitanje: čija nadmoćna sila može da raspolaže teritorijama i prvog i drugog i trećeg i da ih onda po svom nahođenju presabira i deli? Odgovor je bolno jasan – to su Sjedinjene Države. Plasirana ideja se, najvećma svodi na zloslutno prizivanje jedne srpskim interesima nenaklonjene sile – a šta misli o balkanskim razgraničenjima ta sila je dosta jasno rekla.

Namirenje koje prizivamo obično se daje iz dva razloga. Jedan je geopolitički – treba se osigurati da se ne razvije revanšistički resentiman oštećene sile. Drugi je moralni i on često stoji u temeljima geopolitičkog – uverenje da je određenoj sili počinjena nepravda, da je oštećena. Kada je reč o Srbiji, tako nešto ne stoji.

Možemo stoga da očekujemo otpor prema ovakvom razvoju situacije od ključne velike sile. No, takav otpor možemo da očekujemo i od, skoro svih, regionalnih aktera. „Nema trećeg entiteta bez rata“, reče nedavno Bakir Izetbegović. Neke poruke sa Kosova sugerišu da bi se postnacionalna Srbija, u kojoj je, što reče Zoran Ćirjaković, „Evropa“ istisnula „Kosovo“ na popisu najskupljih reči, dobrano začudila da su naši susedi vrlo ozbiljni kada su po sredi „nacionalni interes“ i „suverenost državne teritorije“. Slutim da će stoga A. Vulin biti zabezeknut poput, možda apokrifnog, Dobrice Ćosića kada je čuo da to što može „Velika Britanija“ ne znači da može „Velika Srbija“.

Na kraju nam preostaje da se, za zaštitu sopstvene teritorije, uzdamo u nacionalističku zadrtost naših albanskih oponenata. „Aljbin Kurti je srce Srbije!“

Miloš Milojević

stanjestvari.com

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime