Šta jedemo: Samo neka je domaće

0
516

pijaca-1Neki ljudi pod domaćom hranom podrazumevaju samo onu hranu koju sami gaje ili hranu koju gaji neko njima poznat. Ukoliko ne živite potpuno izolovani od ostatka sveta, onda teško da je baš sva hrana koju jedete domaća u ovom smislu.

Pored ovog, sama reč domaće se najčešće pojavljuje u druga dva konteksta. Prvi je: domaće znači od tamo nečije babe sa sela. Drugi je: domaće znači iz moje zemlje. U oba konteksta, ljudi tu reč povezuju sa nečim što je dobro, zdravo, bezbedno. Po jednoj anketi oko 40% ljudi bezbednost hrane povezuje sa terminom domaće (1).

Ovih 40% ljudi živi u zabludi.

Istinita priča sa jedne Beogradske pijace

Nedavno sam čula priču o domaćinu koji je gajio kupus. Jednoga dana, baš nekoliko dana pre nego što je taj kupus hteo da proda na pijaci, kupus napadne neka glivica. Listovi braon, pola se osušilo. Šta će čovek, uzme malo pesticida, naprska. Sutra kupus još gori. Uzme on još tog pesticida, dobro on naprska taj kupus ne može da škodi. Sutra, kupus još gori, dobio čak i neke druge boje osim braon. Seti se čovek, iseče taj kupus, ode na pijac, stavi kupus na tezgu, napiše cenu veću od “konkurencije”.

A cena veća zato što je domaći, neprskan! 100% organski!

I tako čovek prodade sav kupus.

Neretko na našim pijacama možete da vidite čudne kvrgave jabučice ili povrće čudne boje i oblika koje izgleda kao da ga napala neka biljna štetočina. Ako iza tezge stoji “folklorni lik” sa šajkačom ili zabrađena seljanka koja svojim izgledom ostavlja utisak da nikad nije ni prošla pored poljoprivredne apoteke, to je prvi znak da posumnjate u natpis sa tezge: “domaće, neprskano”. Ipak, čak 44% ljudi veruje da hrana koju kupuju od “poljoprivrednika” sadrži manje hemikalija (2).

Problem sa proizvođačima koji prodaju takozvanu domaću hranu na pijacama, je što ne znate kako primenjuju agrotehničke mere (npr. pesticide). Što je još gore, ni oni sami to često ne znaju. A i kada znaju, pitanje je da li poštuju karence (period razgradnje nekog pesticida u normalnim uslovima). Ovo je pitanje i kod većih proizvođača, ali u mnogo manjoj meri, jer veliki proizvođači ne žele skandale, a još manje žele da izgube posao sa velikim kompanijama sa kojima sarađuju, a koje rade kontrole da bi prvenstveno zaštitili sebe.

Takođe, da li stvarno mislite da seljak svojih 5 svinja hrani samo korama od lubenice ili kupuje koncentrat jer zna da tako svinja brže raste? Svi hrane svinje čime stignu.

Često dobijam pitanja poput: A koliko se domaće svinjsko meso razlikuje od onog iz prodavnice? Odgovor je: Ne znam. Zaista ne znam kako ko hrani svoju svinju. Ali znam da meso nikada neću kupiti na neproverenom mestu, jer se plašim trovanja.

Ako ste već mislili da prokomentarišete nešto u smislu: to što nije domaće je prepuno hormona i antibiotika reći ću vam dve stvari: Upotreba hormona je zabranjena, a upotreba antibiotika je skupa. Tu se svaka računica završava.

Strane Agencije za Domaći razvoj

Činjenicu da ljudi reč domaće povezuju sa nečim što je dobro upotrebile su i brojne strane agencije koje su nam se našle u zaceljivanju rana koje su ostale kao posledica sankcija i dugogodišnjeg ratovanja. Zaboravile su da su došle u zemlju koja je pre toga imala proizvodnju hrane koja je bila na višem nivou nego u mnogim zapadnoevropskim zemljama, koje su pre toga zdušno pomogle u rasturanju svega što je nosilo oznaku “Made in Yugoslavia”.

Od spiska poljoprivrednih kombinata i prehrambenih kolosa koji su izvozili u bukvalno ceo svet proizvode od “Gavrilovićeve šunke” do “Džervinovih” voćnih koncentrata, vina, proizvoda od voća i povrća spali smo na male proizvođače domaćeg “ajvara” i slatkog od šljiva.

Namerno ili slučajno ove agencije su sa sobom donele projekte i programe namenjene afričkim plemenima sa ciljem da nas prosveste i prosvetle u proizvodnji domaće i organske hrane.

Ove agencije su zdušno podsticale štrikanje vunenih čarapa, spravljanje slatkog od oljuštenih šljiva upakovanog u male teglice, proizvodnju domaće rakije od ruže spakovane u izrezbarene kutije, proizvodnju ajvara, pinđura i ostalih đakonija. Naravno, sve to je navodno bilo namenjeno za inostrano tržište.

Žao mi je što ovo moram da kažem, ali strance ne zanima ajvar. Kada sam svojim prijateljima iz inostranstva dala da probaju ajvar, svi su vrlo kulturno rekli kako je super. I dok sam im ja sa oduševljenjem pričala kako je to komplikovano da se napravi i da treba 5 kilograma sveže paprike za 1 teglu ajvara, oni su me samo pitali: A zašto tvoja mama tako dugo kuva papriku?

Strance isto tako ne zanimaju vunene čarape, male teglice niti pirotska peglana kobasica.

Ne zanima ih ni kajmak, koji jedan profesor sa Poljoprivrednog fakulteta već 20 godina pokušava da napravi da bude bakteriološki bezbedan za izvoz.

Nijedna od firmi koje se bave ovakvim ili sličnim ručnim radovima nije daleko dogurala. Da vas neko sada pita koje je najuspešnije malo ili srednje preduzeće u Srbiji, koje većinu svoje robe izvozi, ne biste znali da kažete, osim ako ne radite u istom. Najuspešnija mala i srednja preduzeća u Srbiji uglavnom rade poluproizvode za veliku industriju, a ne štrikaju vunene čarape niti “peglaju” kobasice.

Mc Donald’s

Neko ne jede u Meku jer to nije takozvana zdrava hrana. Zbog rastućeg problema gojaznosti i pritiska javnosti na restorane brze hrane, Mek nije ono što je bio pre 20 godina. Ko hoće, tamo može da pojede salatu ili kajganu. Uostalom tema ovog teksta nije to.

Tema je što mnogi ne jedu u Meku jer je to američko i radije bi pojeli domaću pljeskavicu sa ćoška. Nekome može da se ne sviđa hrana iz Meka, ali ta hrana je zdravstveno bezbedna. Pri tom malo ljudi zna odakle potiče hrana koja se tu služi. Otkriću vam tajnu. Zamičke za Mek proizvodi firma iz Vojvodine, meso i prelivi za slodolede im stižu iz Jugoistočne Srbije, salata im stiže iz okoline Beograda itd. Mek nije ništa manje domaći od bilo kog srpskog proizvođača hrane. Logika svih uspešnih kompanija u svetu je da koriste lokalne resurse ako je to moguće, posebno kada se radi o hrani koja treba da bude sveža i koja ne trpi visoke troškove transporta.

Jaffica

Skoro je internetom projurila priča kako se Jaffica proizvodi u Španiji a ne u Srbiji. To je izazvalo razne teorije zavere poput toga da je to testiranje Srba na GM hranu. Jasno je da Srbi nisu ništa specijalniji za testiranje od Amerikanaca koji već 20 godina jedu GM hranu. Ipak iako se većina nije upecala na GM priču, mnogi su se našli nekako uvređeni što Jaffica više nije domaća.

 

Lično, kada sam čula da se Jaffica ne proizvodi u Srbiji bila sam ponosna što imamo domaću firmu koja ima tako jak brend i koja može svoju proizvodnju da proširi u druge zemlje.

Ubrzo je internetom prošla priča da se tamo Jaffica proizvodi zbog opreme koje nema kod nas. Kao inženjer prehrambene tehnologije znam da oprema za proizvodnju takvog tipa slatkiša nije ništa specijalna. Uostalom, Pionir takvu opremu koristi najmanje 30 godina.

Vrlo je verovatno da se Jaffica proizvodi u Španiji jer su tamo troškovi proizvodnje niži. Opet logika uspešnih kompanija. Ali i srpski ekonomski paradoks da je neretko carinska stopa na uvoz gotovih proizvoda niža od carinskih stopa na uvoz sirovina. Tako da je proizvođaču jeftinije da uveze čokoladu, nego da je napravi. Ako recimo proizvođač hoće da napravi čokoladu, pored šećera treba mu kakao i masnoća. Kakao mora da uveze. Dobru, kvalitetnu masnoću mora isto da se uveze, jer domaći proizvođači ne znaju da je naprave kako treba. Kada proizvođač sve ovo uveze, i napravi čokoladu, njegova čokolada je u startu skuplja od uvozne, samo na osnovu cene sirovina.

Predizborne kampanje

Da se “domaće” lako prima shvatili su i naši političari pa ste tako nedavno mogli da vidite i jednog od njih u predizbornoj kampanji kako u reklamnom spotu maše komadom pečene paprike vatreno zastupajući ideju da će sa domaćim ajvarom da nas izvede iz ekonomske krize.

A ne tako davno tada najjači srpski biznismen i pater familias uspešne porodice, koja se prethodno bavila muzikom, vešto je žonglirao ispred kamera sa domaćom glavicom zelene salate u pokušaju da postane predsednik svih Srba.

Zaključak,”DOMAĆE” prolazi svuda!

Poenta

Srbi su nacija čiji je prosečni životni vek među najnižim u Evropi i nacija sa poražavajućom statistikom kada su u pitanju kardiovaskularna oboljenja. Tu su još i Rusi, Kazakstanci, Ukrajinci, Bugari, Rumuni…(3) Svi oni mnogo više jedu domaće nego Belgijanci, Šveđani, Švajcarci, Nemci…

“Domaći” proizvodi postoje u celom svetu. To je nešto što svakoj naciji daje identitet , nešto što se zove tradicija, kulturno nasleđe, nešto zbog čega se osećamo posebnim, važnim ili drugačijim od ostalih. To “domaće” je svuda u svetu danas deo turističke ponude i odlično može da ide uz Welness centre, Vine routs, Long distance walking ture, Muzičke i festivale piva

Ali ako želimo da postanemo ozbiljan proizvodjač hrane u svetu, za šta zaista posedujemo potencijal, potrebno je da zamenimo “Smederevce”, šerpe i drvene varače ulaganjem u pre svega i iznad svega NAUKU. Da koncipiramo dugoročnu politiku i strategiju u proizvodnji hrane koja će da integriše interese učesnika u lancu stvaranja dodate vrednosti, od hemijske industrije, preko primarne proizvodnje u poljoprivredi pa preko prerade, sve do distribucije i krajnjeg potrošača.

A za tako nešto su nam potrebni pravi ljudi koji su sposobni i spremni da se umesto festivalima posvećenim belim bubrezima i kačamaku, ajvaru, vunenim čarapama, peglanoj kobasici i ostalim domaćim đakonijama, posvete stvaranju Instituta i Inovacionih centara za razvoj proizvodnje proizvoda od maline ili višnje, leskovačke paprike ili paradajza, šljive i dunje……. spisak je dugačak.

Stariji se sigurno sećaju da je svega toga i bilo pre četvrt veka, i zato čudi da smo se vratili nečemu što je daleko stotinka godina unazad.

stajedemo.com

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime