Kako učesnici protesta 1968, 1991. i 1996. vide današnje proteste mladih? Šta u njima vide? I koje su, ako ih ima, sličnosti sa ranijim demonstracijama?
Protesti mladih koji se već treće veče održavaju u Beogradu, Novom Sadu, Nišu… Pune društvene mreže, u medijima su jedna od preovlađujućih tema, broj demonstranata nije zanemarljiv ali ni impozantan, a zbog odrednice „mladih“ kod većine pristojnog sveta pravi zadršku u oceni njihovih motiva i ciljeva.
Dok jedni sve tumače prema principu „šta zna dete šta je realna politika“, drugi ih osuđuju rečnikom koji je Mirjana Marković devedesetih koristila za studente, treći bi im se pak i pridružili (neki iz koristi, neki solidarišući se).
Kod četvrtih je sveprisutna simpatija što zbog, hajde tako da kažemo, nesimpatisanja aktuelne vlasti, što zbog nostalgije prema onim protestima u kojima se bila bitka koja nikad nije dobijena.
Baš zbog toga postoje i peti, koji, ma koliko možda i želeli isto što i „ova deca“, poučeni prošlošću kažu da će boljitak od svega imati nekolicina ljudi, a društvo neće dobiti nijedan kvalitet više.
Zato je Sputnjik pitao troje učesnika nekadašnjih studentskih protesta, sadašnje veterane demonstracija, da uporede one njihove sa ovim današnjim, ako su uporedivi i ako nisu, da pojasne zašto nisu.
Kako oni vide ovu današnju najveću žurku na otvorenom, na Balkanu, bez domaćina?
Kozaračko kolo 1968.
Jedina sličnost ovih današnjih i studentskih protesta 1968. prema mišljenju profesora Koste Čavoškog, jeste u tome što u tim protestima učestvuju mladi ljudi.
Demonstracije 1968. u kojima je Čavoški bio član akcionog odbora Pravnog fakulteta u Beogradu kao postdiplomac, nastali su iznenada zbog brutalnosti policije prema studentima, dok su ovima danas povod predsednički izbori.
„Druga velika razlika je u tome što su protesti 1968. bili izuzetno masovni, siloviti i veoma dobro organizovani na svim fakultetima jer je već postojalo raspoloženje za takav nastup. Ovi pak današnji protesti nisu toliko ni masovni, ni brojni, ali valja se nadati da će se broj postepeno povećavati“, naglašava Čavoški za Sputnjik.
Terazijska česma 1991.
Prvak Narodnog pozorišta glumac Ljubivoje Tadić priznaje za Sputnjik da na aktuelne proteste gleda sa simpatijama pogotovu što se tu skupljaju mladi ljudi koji žele da iskažu svoj stav, jer je dobra ta vrsta političke aktivacije mladog i obrazovanog dela stanovništva.
Međutim, prema njegovom mišljenju, razlika između ovih i protesta od 1991. do 2000. jeste što smo mi imali konkretne povode dok danas nema te vrste cilja.
„Tako da s jedne strane imam velike simpatije, a s druge strane znak pitanja koji su ciljevi i šta se time može postići. Opozicija je stvorila Aleksandra Vučića, a ona je doživela krah i vreme je da se svi ’opozicionari‘ u skupim odelima i cipelama manu politike, ali se oni politikom i dalje bave iz ličnih interesa i interesa grupa koje zastupaju, a ne zbog samog naroda“, smatra Tadić.
Budućnost srpske politike, dodaje on, trebalo bi da bude u stvaranju potpuno novih opozicionih stranaka koje će u sebi imati duh i bunt mladog sveta sa protesta, kako kaže, još neiskvarenog i neokaljanog u političkom smislu.
Tadić ističe i da su današnji protesti neku vrsta performansa koji će biti značajan ako doprinese da se iz tih skupova pojavi neki mladi svet koji će se uključiti u političku akciju pravu.
Leks specijalis 1997.
Trodnevni protesti istoričara Čedomira Antića podsećaju na demonstracije iz devedesetih godina.
„Bila je šala na hrvatskoj televiziji da će Miloševića 1995. oboriti bebe jer su svake godine na ulicu izlazili sve mlađi. Jedne godine studenti, druge godine gimnazijalci. Međutim, to je znak nezadovoljstva koje će se vremenom profilisati“, kaže Antić za Sputnjik.
Ovaj danas istoričar i sam je bio jedan od vođa protesta 1996/97. posle izborne krađe na lokalnim izborima. Uspeli su, svedoči, zato što su imali jasne zahteve.
„Vremenom će ovi protesti utihnuti. Oni pomalo podsećaju na ’okupirajmo Volstrit‘, to je sad široka lepeza nezadovoljstva. Mi smo imali sreću da imamo konkretne ciljeve. Ti konkretni ciljevi su dobri što možeš da ih ostvariš, loši zato što režim ostane. Dakle, mora da se izvrši stotinak koraka da bi on bio demontiran. I ti koraci treba da budu sukcesivni, brzo da se dešavaju, a ne deset godina kao što je to bilo devedesetih“, napominje Antić.
Ono što je, prema njegovom mišljenju, zanimljivo kod ovih protesta jeste što su „došli posle“ i što imaju „otporaški karakter — tipa svi su loši“.
Nenad Zorić
rs.sputniknews.com
za sada mi se svidja parola,verovatno se neko setio da se treba menjati komunistički sistem.od toga, sve mora poći.ali da to ne rade oni koji su do sada bili na vlasti,već oni koji nisu komunisti.gde god se pojave to je prevara,za sada sumnjam u njinu delatnost.koliko znam udba i kos su nedirnuti.još se hvale da mogu ovako vladati još 60 godina.