Šta krije diplomatska ofanziva Prištine iza zidina Vatikana?

Kada je u pitanju položaj Kosova i Metohije zvaničan stav Vatikana je poznat – nema (formalnog) priznavanja jednostrano proglašene nezavisnosti. To međutim nije bila prepreka da vatikanska država sa Prištinom uspostavi određene odnose i tzv. Kosovo počne da tretira kao de fakto nezavisan državni entitet. O tome dovoljno govori i činjenica da su za protekle tri godine najviši predstavnici samoproglašenih vlasti sa Kosova i Metohije čak četiri puta boravili u audijenciji kod „Svetog oca“.

Prva je to učinila Atifete Jahjaga, tzv. bivša kosovska predsednica i stipendistkinja američkog FBI-ja, koja je 2015. godine prilikom privatne posete papi Franji izrazila nadu da će Vatikan „uskoro priznati Kosovo“. Drugi koji je krenuo stopama Jahjage bio je sam Hašim Tači, koji je svoj susret sa najvišim predstavnicima Svete stolice u septembru 2016. godine iskoristio kako bi ponovo pozvao Vatikan da „pruži ruku podrške i saradnje narodu Kosova“ (čitaj: da pruži legitimitet tvorevini koja je stvarana rušenjem pravoslavnih crkava i manastira i bezočnim uništavanjem viševekovne hrišćanske baštine na KiM).

Usledili su treći i četvrti susret čelnika Vatikana i Prištine; treći dolaskom Ise Mustafe u Rim krajem 2016. godine, a četvrti ovonedeljnom posetom Ramuša Haradinaja. Kako Mustafa tako i Haradinaj iskoristili su svoju posetu da ponove ono što su već rekli njihovi prethodnici – da pozovu Vatikan da „što pre prizna državnost Kosova“ jer je to „neophodan korak za postizanje mira u regionu Balkana“.

Postavlja se pitanje šta je razlog ovih učestalih boravaka prištinskih separatista u Rimu i kakva se politička agenda krije iza toga?

Naivno je misliti da su Ramuš, Tači, Mustafa i Jahjaga potrčali po blagoslov pape kako bi uz njegovu pomoć sačuvali „hrišćansko lice Kosova“, kako su to istakli određeni albanski portali. Da je njima imalo stalo do hrišćanskih obeležja na Kosovu oni ne bi predvodili horde islamskih terorista koji su ta hrišćanska obeležja spaljivali i skrnavili. Razlog njihovog odlaska u Vatikan nalazi se u moći i političkom autoritetu koje institucija pape uživa u mnogim rimokatoličkim, a pre svega latinoameričkim (i određenim afričkim) državama, koje bi u slučaju vatikanskog priznanja Prištine mogle da slede politiku „Svetog oca“ po pitanju Kosova.

Tako bi separatisti ubili dve muve jednim udarcem jer bi promena odnosa Vatikana prema tzv. Kosovu preko noći dovela do poplave novih priznanja lažne države, a time i do većih izgleda za članstvo Prištine u mnogim međunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera (u prvoj vrsti u redovima UNESKO-a, Interpola i Generalne skupštine UN-a).

Kao ni svaki drugi ni ovaj potez Prištine ne sme da ostane bez adekvatne reakcije Beograda. Neodgovorno bi bilo ostati pasivan i računati na „nepromenjivost vatikanske politike“ prema kosovskom pitanju zbog navodno „uvek prisutnog straha“ katoličkog klera od islamske (albanske) opasnosti na KiM. Imajmo na umu da je Vatikan, iako na prvi pogled možda ne izgleda tako, prvenstveno politička organizacija sa jasno definisanim strateškim interesima na međunarodnom planu, lobističkim uporištima širom sveta i nimalo zanemarljivom geopolitičkom ulogom u globalnim previranjima. Ti faktori često su uzrokovali da muslimanska opasnost bude relativizovana i dovodili do spremnosti da se sa njom koketira ukoliko bi to doprinelo realizaciji primarnog (geostrateškog) cilja Vatikana – potčinjavanju pravoslavlja.

Ako malo zavirimo u istoriju videćemo da „poslanstvo“ Vatikana i dalje počiva na istim principima kao i u vreme srednjeg veka, kada je „naslednik trona Svetog Petra“ bio na vrhuncu svoje verske i političke moći. Istorijski gledano, još Papska država imala je za cilj postizanje principa katoličke univerzalnosti, koji se manifestuje kroz tri segmenta: prvi se ogleda u očuvanju primata pape u katoličkom svetu, drugi u afirmaciji ideologije (političkog) katolicizma u zemljama gde većinsko stanovništvo pripada Rimskoj kuriji, a treći u doktrini prozelitizma koja podrazumeva nametanje katoličke vere drugim konfesijama. Posmatrajući u tom kontekstu odnos Vatikana prema balkanskom pitanju cilj Svete Stolice nije (bio) nikakva nepoznanica. On je bio (i dalje jeste) jasno zacrtan – izolacija i rascepkivanje pravoslavnih zemalja u regionu i njihovo stavljanje pod papino okrilje kako bi se istisnuo uticaj najveće pravoslavne sile, Rusije, iz ovog dela Evrope. Zbog toga Vatikan i danas stremi ka razbijanju pravoslavnog jedinstva u regionu, a glavni vektor njegove politike usmeren je na slabljenje pozicija Srbije kao najvećeg ruskog saveznika na Balkanu i države nosioca vizantijskog verskog i kulturno-civlizacijskog predanja.

Vatikan taj svoj cilj može da ostvari na dva načina. Prvi je da nastavi putem politike koja će biti spremna da uvaži određene interese Srbije kao što je slučaj sa odbijanjem Svete Stolice da uspostavi pune diplomatske odnose sa Prištinom. Međutim, ta politika u svojoj suštini sadrži opasnost da naša država u zamenu za dalju podršku Rimske kurije bude uslovljena pravljenjem određenih ustupaka prema Vatikanu kao što je recimo realizacija papine posete Beogradu. Takav podmukao pristup bez svake sumnje vodio bi u zahlađivanje srpsko-ruskih odnosa i uzrokovao distanciranje Moskve i Beograda.

Drugi način je da se direktno podrži teritorijalno rasparčavanje Srbije i tzv. Kosovu pruži puno diplomatsko (formalno) priznanje. Na taj način Vatikan bi otvoreno stao na stranu kosovskih Albanaca, čime bi samo neposrednije pokazao da po pitanju Srbije sledi geopolitičku liniju evroatlantizma, a pri tom to svakako ne bi bio prvi put da je u realizaciji svojih interesa Sveta Stolica stala na stranu islamskog faktora. Istorija je puna takvih primera. Setimo se samo podrške koju je Vatikan tokom Drugog svetskog rata pružao ne samo katolicima već i muslimanima u Pavelićevoj NDH koje su papski izaslanici nazivali „hrvatskim cvijećem“. Ne može se ni mimo činjenice da je u to vreme u BiH uz punu saglasnost i blagoslov Kurije delovala i posebna „muslimansko-katolička (hrvatska)“ koalicija, koja je ponovo aktivirana devedesetih godina prošlog veka, sa jednim jedinim ciljem – zločinima, proterivanjem i prekrštavanjem što više oslabiti pravoslavni (srpski) korpus na Balkanu.

Jasno je da Katolička crkva zastupa i propagira antisrpsko stanovište, i to, zavisno od okolnosti, jednom tiho i diskretno, a drugi put direktno i bez imalo uvijanja. Podsećam da je generalna strategija Vatikana takva da se sa muslimanima može i mora taktizirati i shodno tome sa njima, kad god je moguće, izbegavati sukob dok su na drugoj strani pravoslavne države pod stalnom prismotrom i konstantnim napadom. Zato će u sukobu muslimanskog i pravoslavnog faktora Vatikan uvek podržati muslimanski, i to bez obzira što mu njegov položaj nalaže neutralnost i bez obzira na čijoj su strani argumenti. Pojednostavljeno rečeno, sve se vrti oko procene Rimske kurije podrška kom faktoru će u datim okolnostima više doprineti njenim geostrateškim interesima pa shodno tome ona u donošenju konačnih odluka postupa pragmatično. Ovo nam najbolje oslikavaju dva istorijska primera – prvi je iz 1941. godine kada je Vatikan odmah nakon proglašenja Nezavisne Države Hrvatske uspostavio kontakte sa vrhuškom ustaškog režima iako je pravno-formalno sve vreme rata održavao diplomatske odnose sa jugoslovenskom kraljevskom vladom u Londonu. Drugi primer je iz 1968. godine kada je papa, iako zvanično potvrđujući integritet SFRJ smatrao da bi davanje Albancima na KiM zasebne republike predstavljalo „akt plemenitosti, političke mudrosti i dalekovidosti“.

Imajući ovo u vidu ne treba gajiti iluzije i slepo verovati da će Vatikan ostati dosledan u svom stavu da ne prizna kosovsku „državu“. O tome da promena njegove politike prema pitanju KiM nije nikakva „nemoguća misija“ već sasvim realna mogućnost koja se ozbiljno uzima u razmatranje dovoljno govore i sami sastanci između najviših predstavnika Svete stolice i albanskih političara iz Prištine. Ukoliko u Vatikanu procene da pomenuta politika prećutnog uslovljavanja Beograda ne donosi plodove i da Srbiju (u zamenu za zvanično nepriznavanje Kosova) nije moguće naterati da svoj verski i kulturno-duhovni identitet „modifikuje“ prema papskom modelu oni će bez sumnje pribeći drugom načinu i tzv. Kosovu priznati status države, a time dovesti do već pomenutog domino efekta na polju međunarodnog priznanja ove separatističke tvorevine. Srbija zato mora da nauči da kao što ni papa nije „nepogrešiv“ tako ni politika Vatikana nije „večna i nepromenjiva“, pa Sveta stolica, vođena pragmatizmom, lako može u nepredvidivoj geopolitičkoj igri da podrži zahteve kosovskih Albanaca.

Beograd zato ništa ne sme da prepušta slučaju i „pukoj sreći“. Bitka mora da se vodi na dva nivoa – prvi, državni, predvodila bi izvršna vlast, konkretnije srpska diplomatija prema Vatikanu kao subjektu međunarodnog prava, a drugi, crkveni, predvodila bi Srpska pravoslavna crkva prema Svetoj stolici kao zastupniku katoličkog (zapadnohrišćanskog) sveta.

Govoreći jezikom konkretnih poteza navedeno u prvoj vrsti iziskuje proaktivan, usaglašen i koordinisan pristup srpske Crkve i srpske države. Država bi morala diplomatskim kanalima jasno da stavi do znanja da je za Beograd neprihvatljiv i nedopustiv svaki vid pružanja legitimiteta kosovskoj secesiji. Srbija mora da se pozove na međunarodne obaveze Vatikana koje se prvenstveno tiču poštovanja njene teritorijalne celovitosti i delovanja u skladu sa međunarodnopravnim načelom „dobre vere“ (bona fide). „Svaka politika koja protivreči pomenutim standardima podriva temelje istorijski i međunarodno priznate srpske državnosti na KiM i nije u duhu Rezolucije 1244“ trebalo bi da stoji u protestnoj noti koju bi MIP Srbije po hitnom postupku uputio u Vatikan.

Dok bi se država u svojoj diplomatskoj ofanzivi oslanjala na međunarodno pravo i Rezoluciju 1244 SPC bi potencirala dužnost Rimokatoličke crkve da se kao jedna od priznatih hrišćanskih konfesija aktivno zauzme za očuvanje svetski značajnog hrišćanskog nasleđa na Kosovu i Metohiji. Naša crkva treba time da izvrši legitiman pritisak na Svetu stolicu, primoravajući je ne samo da podigne svoj glas protiv uništavanja pravoslavnih (srpskih) crkava i manastira već i da svoj uticaj u svetu iskoristi za njihovu promociju i zaštitu. Takva taktika može, u slučaju da Sveta stolica ostane nema na ovakve jasne i javne pozive SPC, da posluži za bacanje svetla na njenu istinsku politiku prema Srbiji i KiM jer bi onda u očima svetske (hrišćanske) javnosti Vatikan bio percipiran kao strana koja podržava radikalni islamski fundamentalizam. Ključni preduslov za to je da globalna javnost bude upoznata sa stvarnim okolnostima stvaranja tzv. države Kosovo i terorom koji su Albanci izvršili (i dalje vrše) nad spomenicima hrišćanstva na KiM jer se time umanjuje opasnost od iskrivljanja činjenica i manipulacije javnim mnenjem od strane vatikanskog (i albanskog) lobija.

Da bi ovo urodilo plodom neophodno je da Srbija dobije strategiju međunarodnog lobiranja sa jasno razrađenim sistemom profesionalnih lobističkih grupacija koje bi u ključnim katoličkim zemljama (kako van tako i unutar Evrope) uticale da se njihovo javno mnenje, a preko njega i deo državne politike solidariše sa srpskim narodom na KiM. Tako bi srpska Crkva i država zajedničkim snagama i uz pomoć svojih međunarodnih saveznika (gde bi Rusija i RPC odigrale ključnu ulogu) morale da pokrenu široku propagandno-logističku ofanzivu kako bi što većem broju zemalja, pre svega Afrike i Latinske Amerike predočile pravu istinu o velikoalbanskom terorizmu i šiptarskim zlodelima nad Srbima i njihovom verskom i kulturnom baštinom na KiM.

Srbija mora da uvaži činjenicu da se na afričkom i južnoameričkom kontinentu nalazi ukupno 75 država što znači 75 glasova u raznim svetskim telima i organizacijama. Trenutno čak 70% tih zemalja ne priznaje tzv. Kosovo kao punopravnu državu ali ne treba zanemariti činjenicu da je u većini tih država prisutan jak uticaj Katoličke crkve što bi se u slučaju promene stava Vatikana zasigurno moglo odraziti i u (automatskom) preispitivanju njihove politike prema Prištini. Trenutno raspoloženje tih zemalja kao i njihovo nimalo zanemarljivo brojčano stanje u međunarodnim institucijama zato predstavljaju veliku prednost i potencijal za našu državu da takvu situaciju iskoristi za podršku svojim interesima na međunarodnom polju. U tom smislu je neophodno da Beograd predupredi vatikanski uticaj i pravovremeno neutrališe moguće negativne efekte koje bi potencijalna promena njegove politike imala u pogledu (brže) međunarodne afirmacije kosovske „državnosti“.

Ako Albanci putem pape pokušavaju da zadobiju što veću podršku za svoje (duboko antisrpske) interese onda je na Srbiji dužnost da učini suprotno – da uradi sve što je u njenoj moći kako bi osigurala nepromenjivost stava Vlada većine afričkih i južnoameričkih zemalja da ni u kom slučaju ne priznaju „kosovsku nezavisnost“. Važno je napomenuti da domet takve srpske diplomatske, propagandno-lobističke ofanzive nipošto ne treba ograničiti samo na pomenute države. Nju je, naprotiv, potrebno proširiti i na sve one zemlje koje su inače priznale Prištinu ali u kojima postoje određeni društveni i politički elementi koji su spremni da uvaže pozicije Srbije i čija mobilizacija može da doprinese preispitivanju politike njihove države prema pitanju KiM.

Danijel Igrec

vidovdan.org