Šta može Mig protiv bota

Opremanje vojske novim vazduhoplovima predstavlja nesporno i besprekorno dostignuće aktuelne vlade
Srpska javnost je proteklih godina preko medija i izjava visokih funkcionera periodično ohrabrivana najavama o nabavkama novog naoružanja za Vojsku Srbije, pre svega lovačkih aviona, i to iz Rusije. Na svakih par meseci magična sintagma „novi Migovi“ obuzela bi javni diskurs. Bilo je u tim najavama i težnje ka prikupljanju političkih poena, ali su one, mnogo više od toga, odražavale dramatično stanje naše vojske i nasušnu potrebu da se to stanje popravi uprkos lošem ekonomskom položaju zemlje i negodovanju iz inostranstva.

Kako budžet vojske nije dovoljan za skupe nabavke kao što su novi lovci, država je morala da vanbudžetskim sredstvima i diplomatskom dovitljivošću pronađe optimalno rešenje. A to je proces koji zahteva vreme. Prvobitni pokušaj da se novi Migovi nabave kreditom rezultovao je blokadom MMF i razočarenjem domaće javnosti. Potom su usledile vesti o naoružavanju Hrvatske nemačkim samohodnim haubicama i američkim helikopterima, pa se razočaranje postepeno pretvorilo u frustraciju. Nije bilo važno što se radi o polovnim borbenim sistemima – oni su i kao polovni na tehnološki daleko višem nivou od bilo čega što je prisutno u arsenalima balkanskih armija. Kada se to sagleda u svetlu pogoršanih odnosa zapadnobalkanskih prestonica i novih ataka na Republiku Srpsku, dobija se tmurna slika bezbednosti Srbije.

Suočen sa tom slikom, premijer Aleksandar Vučić je pretprošle srede putovao u Moskvu kako bi se sastao sa ruskim ministrom odbrane Sergejem Šojguom i ponovo razmotrio opcije za opremanje srpskog ratnog vazduhoplovstva. Postignut je značajan sporazum o donaciji šest polovnih ruskih lovačkih aviona Mig-29 i njihovoj modernizaciji, zajedno sa četiri “dvadesetdevetke” koje se već nalaze u arsenalu Vojske Srbije. Pored aviona, premijer je izjavio da će nam Rusija donirati i 30 tenkova T-72S, 30 izviđačkih oklopnih vozila BRDM-2 i cevi kalibra 14,5 mm, međutim za sada je ugovor potpisan jedino za avione.

NEMA VIŠE „LOVAČKOG DRUŠTVA“

Sama činjenica da naša vojska još od 1987, kada je kupljena prva eskadrila Mig-29, nije dobila nove lovačke avione čini ovaj sporazum istorijskim mada se njegov pravi značaj ogleda u tome što on bukvalno spasava našu avijaciju od nestanka. Decenije neulaganja u srpsko ratno vazduhoplovstvo – najpre usled sankcija, potom usled politike demilitarizacije Srbije, koju su vodile neke prethodne vlade – dovele su vojsku do tačke dramatičnog izbora: ili ćemo ugasiti ratno vazduhoplovstvo ili nabaviti nove aparate. Gašenje ratnog vazduhoplovstva, najvažnijeg roda svake savremene armije, svelo bi Vojsku Srbije na trećerazrednu oružanu silu, blisku onoj pežorativnoj etiketi „lovačkog društva”, kojom je maliciozni jezici neosnovano nazivaju. Srbija bi izgubila još jedan komad suvereniteta, jer bi u tom slučaju morala da plaća neko strano vazduhoplovstvo (i to iz okvira NATO) da kontroliše naš vazdušni prostor, a nada za popravljanje tog žalosnog stanja bila bi izgubljena na nesagledivo dug period.

Međutim, uprkos nesumnjivom državničkom karakteru postignutog sporazuma, deo domaće javnosti dočekao ga je sa negodovanjem, podsmehom, čak i degutantnim zamenama teza povodom nesrećnog pada helikoptera Vojske Srbije, do kojeg je inače i došlo usled konstantnog neulaganja u domaće ratno vazduhoplovstvo. Društvene mreže su se našle zapljusnute kritizerskim komentarima samozvanih eksperata i gugl-avijatičara, koji su umisili da su kvalifikovaniji u oceni performansi Mig-29 i njegovoj utilizaciji u Vojsci Srbije od vojnih komisija koje godinama razmatraju optimalno rešenje za opremanje ratnog vazduhoplovstva. Ali pogledajmo najpre šta je to konkretno dogovoreno u Moskvi.

Kao što je već poznato, Rusija će srpskom ratnom vazduhoplovstvu donirati šest aparata Mig-29 (četiri jednoseda i dva dvoseda), proizvedenih u periodu od kraja 80-tih do početka 90-tih prošlog veka. Potom će ih, zajedno sa četiri Miga-29 slične starosti, koje je Vojska Srbije nasledila od JNA/VJ, remontovati i modernizovati. Ovo bi u dogledno vreme našem ratnom vazduhoplovstvu stavilo na raspolaganje deset savremenih lovaca sa perspektivom upotrebe za narednih 14 godina, pa se čitav aranžman može kvalifikovati kao srednjoročno rešenje. Sve to koštaće 185 miliona evra.

TRI KLjUČNA PITANjA

Ključna pitanja koja se iz navedenih činjenica nameću jesu: (1) da li su polovni avioni pouzdani; (2) šta podrazumeva dotični paket modernizacije; i (3) da li je cena svega toga adekvatna. Idemo redom.

Preferiranje novog u odnosu na polovno je prirodna težnja kojom se treba voditi kad god mogućnosti dozvoljavaju. Kako, međutim, ni bogatije zemlje od Srbije nisu u stanju da kupuju nove lovačke avione, nabavka polovnih predstavlja jedino realno rešenje. To što su Migovi koje dobijamo polovni, ne znači da su polovični. Njihova višedecenijska starost biće praktično irelevantna kada se modernizacijom dovedu na tehnološki nivo usaglašen sa savremenim operativnim zahtevima. Ko u to ne veruje, može da se uveri na primeru američkog ratnog vazduhoplovstva, u kome okosnicu i dalje predstavljaju avioni F-16 i F-15, projektovani 70-tih godina prošlog veka. To dakle znači da će pouzdanost polovnih migova koje dobijamo presudno zavisiti od njihove modernizacije.

Detalji u vezi sa predviđenim paketom modernizacije još uvek nisu predstavljeni javnosti, ali se neki zaključci mogu izvući iz pojedinih izjava zvaničnika. Tako je pomoćnik ministra odbrane Nenad Miloradović izjavio da će avioni imati radare dometa 120 kilometara za otkrivanje ciljeva veličine lovaca, da će imati rakete vazduh-vazduh sa aktivnim radarskim samonavođenjem i da će biti na savremenom standardu poput Gripena, koje trenutno koristi Mađarska (koji su najmoderniji vojni vazduhoplovi u arsenalu zemalja koje nas okružuju). Navedene karakteristike radara ispunjavaju dva kandidata: Žuk-ME (izvozna verzija radara Žuk-M, koji je sastavni deo konfiguracije aviona MiG-29SM/SMT) i N019M1 (modernizovana varijanta starog radara N019, koja u odnosu na Žuk predstavlja low-cost varijantu). Oba bi našim Migovima pružila mogućnost da istovremeno prate deset, a napadaju četiri vazdušna cilja. Mogu se koristiti i za dejstva po zemlji, pri čemu su u stanju da detektuju mete veličine tenka sa distance od 25 km, a metu veličine mosta sa distance od 120 km. N019M1 je jeftinija, ali manje perspektivna opcija. To je u suštini zastareo radar, iz kojeg je putem modernih računara i sistema obrade signala izvučen maksimum. Zato bi Žuk-ME u svakom slučaju bio bolje i pouzdanije rešenje, a pomenuta cena ugovora ostavlja prostora za zaključak da će naši budući Migovi biti opremljeni upravo tim radarom. Što se raketa vazduh-vazduh tiče, jedini tip koji se uklapa u navedene karakteristike jeste raketa R-77, poznata i po izvoznoj oznaci RVV-AE. Ovaj projektil predstavlja ruskog konkurenta čuvenoj američkoj raketi AIM-120 AMRAAM i ima operativni domet od 80-110 kilometara u zavisnosti od modela (a najnovija varijanta ove rakete dizajnirana za potrebe aviona pete generacije Suhoj T-50 čak i preko 200 kilometara). Performanse ovog projektila svrstavaju ga u sam svetski vrh, a cena samo jedne rakete tipa R-77 kreće se od 700.000 do milion dolara. Iz svega ovoga se stiče utisak da će naši Migovi nakon modernizacije biti otprilike ranga varijante MiG-29SM/SMT, što je solidan tehnološki skok za srpsko ratno vazduhoplovstvo.

Konačno dolazimo i do pitanja odnosa cena – kvalitet. Cena od 185 miliona evra je u velikom delu domaće javnosti dočekana na nož, uz zajedljive komentare da su „ruski pokloni skuplji od novih aviona”, da nas „braća Rusi deru za krševe” itd. Ipak, kako niko osim državnih i vojnih vrhova Srbije i Rusije u ovom trenutku nije upoznat sa svim detaljima potpisanog ugovora, tako ni definitivan sud o tome da li je oprema preplaćena ili povoljna ne može biti izrečen. Postoje međutim ozbiljni razlozi da se pomenuta cena kvalifikuje kao sasvim korektna. Ona ne obuhvata samo kompletan remont i modernizaciju aviona već i različite tipove naoružanja vazduh-vazduh i vazduh-zemlja, rezervne delove, zemaljsku opremu (npr. posebne hangare za zaštitu aviona od propadanja uzrokovanog klimatskim uslovima), intelektualne usluge i drugo, što se sve zajedno uklapa u pomenutu novčanu sumu. Valjalo bi podsetiti se da novi modeli aviona Mig-29 koštaju 40-50 miliona dolara u proseku (a ne 20-25 kako se po društvenim mrežama pogrešno spekuliše), pa nabavka novih lovaca ni u kom slučaju ne bi ispala povoljnija. Ratno vazduhoplovstvo je skup luksuz, i, sve dok država ne bude mogla da izdvoji milijardu dolara za njegovu temeljnu modernizaciju i opremanje, moraćemo da se zadovoljimo polovnim rešenjima.

ZAŠTO NAM TREBAJU RUSKI TENKOVI

U svemu ovome je možda najvažnija nepoznanica kada će tačno dotični migovi stići u Srbiju. Javnosti su saopštene dve mogućnosti: jedna predviđa dopremanje u martu sledeće godine, pri čemu bi modernizacija bila obavljena kod nas (?), a druga predviđa obavljanje kompletnog remonta i modernizacije u Rusiji, nakon čega bi gotovi avioni stigli u Srbiju najranije krajem sledeće godine ili početkom 2018. Tajming je značajan zbog nekoliko razloga. Najpre, našem ratnom vazduhoplovstvu su hitno potrebni novi aparati kako se ne bi dogodilo da u toku sledeće godine ostanemo bez lovaca potrebnih za kontrolu vazdušnog prostora. Sa druge strane, ako avioni stignu u martu bez kompletirane modernizacije, nije jasno kako će se ona završiti jer Srbija nema tehnološke kapacitete da je samostalno izvrši. Upadljivo je da se varijanta o dolasku Migova u martu uklapa u predizborni period, što je pojedine komentatore navelo na zaključak da je to glavni razlog čitavog posla. Politička kapitalizacija ovog velikog dostignuća od strane SNS je očekivan, pa i legitiman potez, ali to ni u kom slučaju ne bi smelo da ugrozi finalizaciju modernizacije aviona. Stoga bi se moglo očekivati da kompletirani avioni postepeno stižu u Srbiju, npr. u partijama od dva ili tri aviona odjednom. Ovo ne bi trebalo da predstavlja problem, s obzirom da su avioni koje očekujemo iz Rusije već remontovani i u letnom stanju.

Nije na odmet ukratko razmotriti i pomenutu donaciju tenkova T-72S. Dežurni kritičari su i ovo ismejali uprkos višegodišnjem lamentu istih tih kritičara nad „istopljenim” i “pobacanim” tenkovima nekadašnje VJ. Pojavili su se čak i članci koji govore o tome kako su domaći tenkovi M-84 „bolji od T-72”, pa je stoga „nepotrebno” preuzimanje ovih mašina. To, međutim, nije sasvim tačno. Iako je M-84, po brojnim pokazateljima bolji od osnovne verzije T-72, on ima jednu ozbiljnu manu u odnosu na T-72S (koji predstavlja izvoznu varijantu tenka T-72B). Ta mana je nedostatak reaktivnog oklopa, koji tenk čini izdržljivijim, a posadu sigurnijom. Reaktivni oklop je za savremene oklopne jedinice neizostavan deo i zastrašujuće je što trenutno nijedan tenk Vojske Srbije nije njime opremljen (da i ne pominjemo sisteme aktivne zaštite). Stoga je donacija tenkova T-72S bila itekako dobrodošla, a naši najbolji tenkisti već su se upoznali sa ovim mašinama tokom tenkovskih biatlona održanih u Rusiji proteklih godina. Na kraju, čak i da su ovi tenkovi lošiji od onih koje već imamo, oni su bolji od nekadašnjih T-55 i doprineće uvećanju probojne moći Vojske Srbije.

I KONAČNO HELIKOPTERI

Osim toga, ministarstva odbrane i unutrašnjih poslova Srbije u četvrtak su zaključila ugovor sa kompanijom Airbus o nabavci devet novih helikoptera tipa H145M, čime je ranije sklopljeni memorandum o saradnji MOD sa ovom kompanijom konkretizovan na najbolji mogući način. Ono što ovaj ugovor izdvaja od obične kupovine jeste to što obuhvata i povoljne aranžmane za domaću namensku industriju, pa će tako Vazduhoplovni zavod “Moma Stanojlović” dobiti sertifikat i potrebnu opremu i obuku za podizanje na nivo regionalnog centra za remont helikoptera Gazela. Kada se ima u vidu da se u regionu koristi stotinak Gazela, jasno je da ovaj sporazum otvara velike ekonomske perspektive i mogućnosti za tehnološki razvoj domaće namenske industrije. Osim toga, „Moma” će postati deo remontne mreže kompanije Airbus Helicopters, a srpske kompanije i naučno-istraživačke institucije će dobiti podršku za pribavljanje relevantnih kvalifikacija i sertifikacija, uz traženje mogućnosti za angažovanje srpskih industrijskih kapaciteta i nabavku njihovih dobara i usluga.

Što se samog helikoptera tiče, o njegovom kvalitetu dovoljno govori činjenica da se nalazi u inventaru oružanih snaga SAD, Nemačke i Saudijske Arabije (od zemalja u regionu poseduje ga Albanija). Radi se o višenamenskoj letelici, jednoj od najsavremenijih u svojoj klasi, sa niskim operativnim troškovima i pouzdanošću u raznim klimatskim uslovima. Pored dvočlane posade, može da poveze i 10 vojnika u punoj opremi. H145M poseduje digitalizovani, tzv. „stakleni” kokpit, infracrvene i TV optoelektronske uređaje, a kompatibilan je i sa naočarama za noćno osmatranje i kompjuterom misije. Njegova ranjivost je smanjena uređajima za elektronsko ometanje i toplotnim mamcima za projektile. Na helikopter je moguće montirati različite konfiguracije naoružanja koje obuhvataju mitraljeze, topove i nevođena raketna zrna, a u perspektivi će u ovaj arsenal biti moguće uključiti i vođene protivoklopne rakete (npr. Hellfire).

Uvođenje ovakve letelice u Vojsku Srbije će višestruko proširiti operativne sposobnosti naših oružanih snaga i učiniti ih fleksibilnijim. Karakteristike je čine idealnom za specijalne operacije, operacije nadzora i izviđanja, protivpobunjenička dejstva, spasilačke operacije i nadzor granica u aktuelnim uslovima migrantske krize.

Sve u svemu, nabavka novih aviona, helikoptera i (verovatno) tenkova za Vojsku Srbije pokazala je da danima oskudice za naše oružane snage dolazi kraj, kao i da vlast poseduje državnički kapacitet da pravilno odgovori na agresivne izjave koje su se u proteklih godinu dana mogle čuti u našem susedstvu o budućnosti Republike Srpske i navodnoj (ne)sposobnosti Srbije da je vojno zaštiti. Uvećana vatrena moć naših oružanih snaga predstavljaće kredibilan faktor odvraćanja i time doprineti očuvanju mira.

SNAGA BOTOVA

Međutim, ove nabavke su na površinu iznele još jedan fenomen vredan razmatranja – a to je da famozne „botove” nema samo SNS nego da postoje i ništa manje ostrašćeni i iracionalni „antiSNS botovi”. Njima nije bitno što smo kao država prešli ogroman put od one čuvene rečenice „šta će nam vojska” jednog prethodnog predsednika do toga da kupujemo nove vojne avione. Nevažno im je što je ovo prva velika nabavka složenih borbenih sistema za našu vojsku u proteklih gotovo 30 godina, kao i to što bi u odsustvu ovakvog aranžmana dogodine bukvalno ostali bez ijednog jedinog lovačkog aviona, čime bi suverenitet Srbije bio dodatno sužen. Za antiSNS botove je jedino važno to što će migove u Srbiju da „donese” Vučić, pa, prema tome, to mora biti loše.

Interesantno je kako su se u tome iznenada na istoj strani našli oni delovi stanovništva koji se eufemistički nazivaju Drugom Srbijom i oni koji sebe smatraju nacionalistima. Iako jedni zastupaju stav o totalnoj demilitarizaciji Srbije, a drugi da bi Srbija trebalo da se pretvori u neku vrstu balkanske Severne Koreje, tj. države-kasarne, u ovom slučaju su solidarno osuli paljbu po Migovima, koji još uvek nisu ni stigli u Srbiju. Drugu Srbiju brine iniciranje „trke u naoružanju”, koja se ovom nabavkom navodno izaziva prema Hrvatskoj, kao da Hrvatska već godinama ne planira i ne realizuje obimno naoružavanje svojih snaga. „Nacionalisti” se pak bune što se novac „baca” na nove avione umesto da se investira u PVO, jer to je ono što će „odbraniti Srbiju od NATO”, kao da bi Srbija uopšte trebalo da ikada ponovo ratuje sama protiv NATO i kao da bi je bilo kakva PVO dugoročno zaštitila od te alijanse ako bi ona zaista namerila da vojno interveniše protiv Srbije. I jedni i drugi iznose mišljenje da je trebalo kupiti nove avione, a ne „polovni otpad”, duboko (ne)svesni činjenice da to za Srbiju sa ovakvom ekonomijom nije realna opcija. U suštini, oni se slažu u tome da nam ratno vazduhoplovstvo ne treba. Jasno je da u ovom delu kritičara ima onih koji svesnim dezinformisanjem pokušavaju da sabotiraju odbrambene kapacitete Srbije, što već spada u domen psiholoških operacija, kojim je naša javnost već duže vreme izložena. Ipak, najveći deo javnosti pridružio se kritikama impulsivno, po navici, ne shvatajući da na taj način ne ugrožavaju Vučića i SNS, već Vojsku Srbije i njenu sposobnost da uspešno brani zemlju.

Revitalizacija srpske lovačke avijacije aparatima četvrte generacije nesumnjivo će predstavljati jedno od najvećih dostignuća aktuelne vlasti, konkretno i upečatljivo kao grmljavina eskadrile Migova u naletu i miris sagorelog kerozina koji za njom ostaje. U narednim godinama upečatljiva će biti i sposobnost Vojske Srbije da nastavi sa tradicijom samostalne obuke vojnih pilota (koju od zemalja bivše Jugoslavije uz ogromne poteškoće poseduje još jedno Hrvatska), da remontuje helikoptere iz celog regiona, kao i da predstavlja faktor odvraćanja povodom ambicija naših suseda prema Srpskoj. Upečatljiva će takođe biti i nesposobnost dela javnosti da napravi razliku između partijskih simpatija i nacionalnog interesa. Za nas druge, pak, radost novogodišnjih praznika biće upotpunjena saznanjem da Srbija ulazi u 2017. sigurnija i jača nego što je bila godinama unazad.

Vojislav Gavrilović

www.standard.rs