Kraj godine je, vreme da sumiramo utiske, gde smo bili i šta smo radili u proteklih 12 meseci. Pojedinačno nam se sigurno svašta izdešavalo. Verovatno nismo ni svesni na prvu koliko toga. Ali, šta nam se to desilo na globalom nivou, na nivou države? Gde smo, šta smo i šta radimo? Jesmo li se makli sa nulte tačke, nazad ili napred? Šta su nam obećavali, šta je ostvareno i šta možemo da očekujemo u narednoj godini, koliko praznih obećanja? I hoćemo li i dalje samo da čekamo skrštenih ruku?
Godinu smo počeli pripremajući se za parlamentarne izbore. Obećavane su velike promene i veliki koraci, a onda je došlo do rotacije, rotacije istih ljudi na različite pozicije. Valjda se gospoda nije baš najbolje snašli na starim, pa su dobili nove fotelje. Istina, neki su imali manje sreće, pa su u novom sastavu izvisili. I nakon skoro punih devet meseci na novim pozicijama ne izgleda da se bilo šta promenilo.
U godini obeležavanja stogodišnjice društvene katastrofe, Velikog, Prvog svetskog rata pogodila nas je velika prirodna katastrofa – poplava. I kao u onoj narodnoj, na muci se poznaše junaci, pardon, junak. Junak našeg doba. Prvi kancer nedavno pridošlog predsednika Srpske radikalne stranke. I dalje ne znamo koliko je tačno žrtava odnela poplava, ali znamo da više ni na društvenim mrežama nismo sigurni, jer se može desiti da nas privedu zbog širenja panike. Širili smo paniku tražeći pomoć za ugrožene. Spasavali smo Šabac, dok je Obrenovac nestajao. A kada su neki to pisali na tviteru, privođeni su. Društvene mreže je nemoguće cenzurisati, ali se i tu nađe način. Mnogo je lakše sa klasičnim medijima, bar se kod nas na cenzuru naviklo, vuče se to još iz socijalizma, manje ili više uspešno. Nekad se opozicija bunila, danas opozicije nema ili bar nema takve opozicije koja može da okupi masu. Tako smo i dalje pod utiskom Utiska, a Kažiprst nam isekoše…
Jesen nam je burnija nego inače. Štrajkuju advokati, farmaceuti, policajci, lekari, profesori, studenti… Smanjuju se plate i penzije. Tek onomad se dogovoriše na Filozofskom fakultetu da nastave semestar. Nastavljen semestar, ali sada prosveta ima drugi problem – nastavnici i učitelji najavljuju obustavu nastave. Lako je dogovoriti se sa studentima, pristaju oni i na male ustupke, mada, u slučaju Filozofskog nije baš bilo lako. Ali, kako se dogovoriti sa toliko profesora. Skresane im plate, unižena profesija, nemaju želje ni volje da predaju. Oni koji obrazuju i vaspitavaju buduće nosioce vlasti i sistema, dovedeni su na ivicu. U stvari, šta će nam ljudi koji bi nekoga da nauče, kada je sada najlakše doći do doktorske diplome. Fakultetska i master su na još nižoj ceni. Za skoro sto godina nešto preko 15 hiljada ljudi u zemlji je doktoriralo, isto ih je toliko i u poslednjih 15 godina. Studenti se udaljavaju sa fakulteta zbog pogrešno citirane literature, a ministri sa plagijatom su i dalje na pozicijama.
Ove jeseni nam se vratio Šešelj, otkazana izgradnja Južnog toka, evro dostigao 122 dinara, nad Marakanom leteo dron Velike Albanije, dolazio Rama, paradiralo se Putinu, održan Prajd. Oženio se i razveo Vučić. Rodio se Stefan. Pretučen Andrej. Srbiju zauvek napustili Dereta, Simić, Ćirilov…
Često smo u toku ove godine slušali one koji su nezadovoljni. Nema posla, plate, kolektivna depresija nas je uhvatila, ali i dalje govorimo tiho. Šapućemo. Ne iskazujemo nezadovoljstvo na pravi način, onaj kojim bismo možda nešto i promenili. Uvek kada su se dešavale ovakve situacije kod nas, ali i u svetu, pokretani su masovni protesti, štrajkovi, revolucije. 1968, 1996, 2000. Tada se izlazilo na ulice, borilo se za prava. A mi smo danas jaki samo na rečima. Ne pokrećemo se. Energiju ne usmeravamo na pravi način. Čekamo i ćutimo. Čekamo da drugi reše naše probleme. Država? Vlast? Ko? Pa sve to smo mi. Država su njeni građani, što su oni bolji, obrazovaniji, složniji i jači i država je jača. Zašto čekamo da drugi reše naše probleme? Zašto se ne pokrenemo i ujedinimo? Šta nas to koči?
