Šta o nezavisnosti Kosova misle proterani Romi

Demokratija noža

0
6

Od funkcionera Unmika smo saznali da žele da zadrže u tajnosti da albanski ekstremisti svakodnevno odlaze u kuće malobrojnih Roma koji su ostali i prete im da će ih ubiti ako kažu bilo šta protiv nezavisnosti

Piše: Tomaso di Frančesko

07-Romi-beze-sa-Kosova
Romi beže sa Kosova

“Ti si iz ‘Manifesta’? Onda poznaješ Rosanu Rosandu? Molim te pozdravi je, ona je za mene bila mit kada sam bio student u Nemačkoj krajem 60-ih godina”. To kaže Rajko Đurić, koji radi kao novinar Tanjuga, ali je pre svega poznat kao “ciganski kralj”, ili bolje reći “bivši kralj”, za šta ga je izabrao Svetski kongres Roma i to u dva mandata od 1990. do 2000. godine, da bi zatim bio predsednik Svetskog kongresa, a sada upravlja Međunarodnim centrom Roma čitavog sveta i kao “kralj” objavio je veliki broj knjiga o uslovima u kojima žive Cigani. Knjige su prevedene i u Italiji, gde je Đurić 1991. godine sa prvom delegacijom Roma koji su ikada ušli u Vatikan posetio Papu.

Nalazimo se u Zemunu, velikom istorijskom predgrađu Beograda na obodu prostrane ravnice tamo gde se Sava uliva u mutni i muljeviti Dunav. Još nije zavladala hladna balkanska zima, samo pada dosadna kiša i vlaga se uvlači u kosti. Sastali smo se da bismo otišli da vidimo kako žive Romi proterani sa Kosova. Našli smo se kod bivšeg sedišta Saveza Roma Srbije, u blizini jedne od tri romske televizijske stanice, ispred malog kineskog supermarketa u kojem se prodaje sve i svašta po izuzetno niskim cenama.

“Vidiš ovu ulicu – kaže Jovan Donjanović, predsednik Saveza Roma Srbije, pokazujući mi put koji vodi direktno sa juga i preseca nove stambene blokove i trošne seoske kućice koje još odolevaju u gradu sa više od dva miliona stanovnika – ovim putem, tačno na ovom mestu gde ti i ja razgovaramo, u julu 1999, samo mesec dana od dolaska trupa NATO, gledao sam beskonačne kolone na desetine hiljada Roma kako stižu gladni i očajni, bez ičega, sa plastičnim kesama koje su kao jedini prtljag poneli sa sobom bežeći sa Kosova, a da kamere međunarodnih TV mreža to nisu zabeležile. Poznate su činjenice o tome šta su Romi pretrpeli samo za vreme II svetskog rata pod nacifašistima: silovanja, nasilje, ubistva dece. Sve je to, nažalost, dokumentovano u Ujedinjenim nacijama. Naš narod je pretrpeo etničko čišćenje i rasno nasilje, a svet je o tome ćutao.”

Na krajnjoj periferiji, iznad autoputa koji vodi na sever ka Novom Sadu, postoji napuštena industrijska zona u kojoj još samo malobrojne fabrike rade. U jednoj od njih, tamo gde je nekada bila fabrika “Grmeč”, među godinama zaključanim barakama, zarđalim dizalicama, ogromnim hrpama starog gvožđa i baruštinama velikim kao jezera nalazi se jedno od mnogih improvizovanih naselja Roma izbeglih sa Kosova, koji žive u kolibama od gipsa i kartona koje su svojevremeno služile kao svlačionice za građevinske radnike.

Nalazimo se u društvu Gašija Ćerima. On govori tiho, štaviše, jedva da progovara. A onda odjednom kao da pada u vatru: “Pretrpeli smo toliki teror – zatim vadi dokumente koji pokazuju da je bio predsednik Udruženja Roma u Lipljanu na Kosovu – i još uvek živimo u strahu. U Lipljanu je bilo tri hiljade Roma, a još za vreme bombardovanja mnogi od nas su pobegli, nije se moglo živeti. Ali genocid je počeo posle bombardovanja. Bili smo primorani da napustimo svoje kuće pod pretnjom običnih Albanaca, ne onih iz OVK, već civila. Tamo smo imali radnje, kuće, mašine, zemlju, bili smo integrisana zajednica i živeli smo dobro. Romi su bili stolari. Ja sam bio mehaničar. Imao sam mnogo prijatelja Albanaca koji su mi govorili da budem miran i da se ništa neće dogoditi, ali shvatili smo da se i oni plaše. I tako, niko nam nije pomogao. A šta je sa našim kućama? One su ili izgorele ili su se u njih uselili Albanci. Oni toliko govore o nezavisnosti, a zašto niko ne pita Cigane šta misle o nezavisnosti. Naravno, to što smo imali više nikada nećemo imati. Mnoge naše kuće i stanovi su prodati, a ugovori su lažni. Naime, katastarski podaci su prepravljeni.”

“Isto pitanje sam postavio i administratoru OUN Mihaelu Štajneru 2003. godine u Nemačkoj – kaže “kralj” Rajko Đurić koji predvodi naš karavan – i tom prilikom sam ga podsetio da su posle Albanaca i Srba Romi treći po veličini narod na Kosovu. On se prvo veoma iznenadio, zatim je tražio sve moguće izgovore, ali nije uspeo da mi odgovori.

Prema podacima samog Unmika, do juna 1999. na Kosovu je živelo 260.000 Roma raštrkanih u 193 opštine, a sada ih je ostalo 29.656 u samo 26 naselja. I jedini pravi intelektualac među kosovskim Albancima Veton Suroi okarakterisao je etničko čišćenje i pokolj više od stotinu Roma kao fašističko. Romi su na Kosovu omraženi samo zbog toga što su rekli da su na strani Srba, pri čemu se zaboravlja da je najveći deo ove zajednice živeo integrisan sa svima i često na mestima gde uopšte nije bilo Srba. Za razliku od toga, Romi u Albaniji nikada nisu bili omraženi.

U Peći ih je živelo više od 20.000 i mnogi su bili bogati i imućni, a sada ih je ostalo 1.100 i žive pod opsadom; u Obiliću ih je bilo 7.000, a sada ih ima 500, u Gnjilanu ih je bilo 7.000, a sada ih je 250, u Vučitrnu 5.000, a ostalo ih je 300, a iz Prištine, Peći, Đakovice, Lipljana, Podujeva i Uroševca su svi pobegli. Mnoge su žene silovane, a da bi poniženje bilo veće, to je činjeno pred muževima i svekrima, a veliki, veliki broj njih je nestao. U Ujedinjenim nacijama sve ovo znaju, a postoji i dokumentacija, ali nikada ništa nije učinjeno. U Prištini su izvršeni napadi na sedište OUN, zapravo bilo je tri napada ovoga leta. Od funkcionera Unmika smo saznali da žele da zadrže u tajnosti da albanski ekstremisti svakodnevno odlaze u kuće malobrojnih Roma koji su ostali i prete im da će ih ubiti ako kažu bilo šta protiv nezavisnosti. Rome niko ne štiti, mi tamo živimo gore od Srba. Da, gore od Srba.”

Ulazimo u baraku sa tri sobe, mračnu i zadimljenu, u kojoj radi televizor, a na programu je neka vrsta realiti šoua jedne srpske televizijske stanice – svadba za 48 sati. Prilikom ulaska otpada malter, mi se izvinjavamo što smetamo, unutra se kuva neko jelo, ali hladnije je nego napolju, deca na sve strane, izbrojali smo ih šestoro, napolju ih je na desetine, neki su bosi, svi loše odeveni i vidno neuhranjeni. “Ovde imamo struju koju skupo plaćamo, 30.000 mesečno, ali vode nemamo, niko nam ništa ne poklanja i još ne dobijamo bilo kakvu pomoć, ni lokalnu ni međunarodnu, ali mi nećemo milostinju, hoćemo da radimo”, kaže Krasnići Ragib.

On je živeo u Majoru kod Lipljana, naselju sa 50-60 romskih kuća, gde su ostali još samo poneki Aškali. Ragib ima jedanaestočlanu porodicu – deca, snaja, snajina deca. Žena mu je umrla od tumora u ovoj baraci pre dve godine, tako da sada ima dve male ćerke koje treba da podiže bez majke. U međuvremenu u kuću dolaze mnogobrojni susedi i svako priča svoju priču.

Krasnići Ragib je imao dva stana i kuću u kojoj je živeo, bio je rudar u rudniku Goleš, gde su mu bili zaposleni i žena i sin. Sada su bez posla. “Živimo od sakupljanja starog papira i gvožđa koje nalazimo u kontejnerima u industrijskoj zoni”, kaže Fadi, Ragibov rođak. A šta je sa vašim kućama, pitam ostale. “Došli su Albanci i kuće su spaljene, odgovaraju gotovo u horu, spaljene sve do jedne. Kako da se vratimo bez zaštite i bez naših kuća? Pretili su nam svakodnevno, pokazivali da će nas zaklati. Zašto ne dođu nas da pitaju šta mislimo o nezavisnosti”. “Mi smo dokaz koliko bi bila nepravedna nezavisnost samo jednog naroda – odgovara Ragib – jer ako se vratim čeka me nož, i to je demokratija noža. Hoće da žive sami, pa neka žive sami. Gde da se vratim i u šta da se vratim?”

Govore bez nade, govore romski, a muzikalnost jednog dragocenog i bogatog jezika gubi se u bedi koja ih okružuje. Osmehuju se dok nam predstavljaju grupu devojčica predvođenih osmogodišnjim Sabom i šestogodišnjom Sirijom, Ragibovim ćerkama, sa kojima je i njihova mala devetogodišnja rođaka Bera. Njihove crne oči svetlucaju, deluju gotovo nestvarno. Dolaze iz tišine. Crno je njihovo nebo.

Pri povratku u Beograd, nakon prelaska Pančevačkog mosta, koji nosi ime grada u kojem je smešten kompleks hemijske industrije razoren za vreme bombardovanja, a koji se smatra najzagađenijim mestom u Evropi posle Černobilja, stižemo na Karaburmu gde se takođe nalazi veliko naselje Roma proteranih sa Kosova, među kojima je najviše onih iz Đakovice, Peći i Prištine. Bio je u pravu Rajko Đurić kada je rekao da je naselje kod fabrike “Grmeč” u poređenju sa ovim zlato. Ovde nema improvizovanih baraka, već samo kartona, lima i šatora. Tu srećemo porodicu Galjić koja je došla iz glavnog grada Kosova. “U Prištini – priča nam glava porodice Vojan – u Moravskoj ulici živelo je više od 22.000 Roma, imali smo kuće na dva i tri sprata, zemlju, radionice, mala preduzeća, bilo je zanatlija i intelektualaca. Sada tamo više nema nikoga. Isto su tako primorali malu jevrejsku zajednicu da pobegne iz Prištine, ali o tome niko ne govori. I hrvatska zajednica u Janjevu je morala da pobegne”.

“Vidiš šta je učinio nacionalizam – kaže ‘kralj’ Rajko Đurić – u jugoslovenskoj federaciji smo imali Roma Dragišu Svetkovića za ministra, a sada smo samo izbeglice ili gosti. Ako su Srbi proterani sa Kosova građani drugog reda u Srbiji pogođenoj ekonomskom krizom, bez posla i perspektive, tamo gde je život skup kao u Evropi, mi Cigani jednostavno ne postojimo. Tako lutamo ovde, po Makedoniji, Italiji, a najviše u Milanu. Veliki broj Roma, njih 46.000, otišao je u Nemačku, jer je i za vreme embarga ostao otvoren kanal prema Mađarskoj. Odatle je lako moglo da se uđe u Nemačku. Ali, sada ne prođe ni nedelja a da ih vozovima i autobusima ne vraćaju kući, naravno, ne na Kosovo, već ovamo u Srbiju.

Sada se Svetski parlament Roma koji treba da se sastane priprema da zatraži ratnu odštetu, jer je nad njima izvršen genocid, a od Ujedinjenih nacija i međunarodnih sudova će biti zatraženo da se pronađu krivci. Ali čini se da će ovi zahtevi ostati bez odjeka.”

Na mestima na kojima smo bili upitali smo šta se dogodilo sa muzikom. Oni o tome radije ne pričaju. Ne da oni ne vole svoje limene instrumente, već smatraju da ih Srbi zloupotrebljavaju. Prvo su ih koristili kada su išli u borbu, a sada izvoze cigansku muziku koju u suštini smatraju samo folklorom, ali sa etiketom Gorana Bregovića ona postaje “umetnost”. Ako je Balkan predgrađe Evopre, šta su onda Cigani?

Il Manifesto (Rim)

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime