Šta radiš? Evo ništa, na poslu sam…

1
1812
Foto: pixabay

„Šta radiš? Evo ništa, na poslu sam.“ Rečenica koja najbolje opisuje stanje svesti prosečnog državnog službenika u Srbiji, čak i nakon što smo dobro zagazili u 21. vek. Istinita je do te mere da je poprimila status kultnog tragikomičnog vica, koji se sa ponosom prepričava među tim istim službenicima. Onima koji nisu uspeli da se uhlebe na državnim jaslama – a budimo iskreni, većina još sanja o tome – i nije baš smešan, više izaziva neki gorak i bljutav ukus. Kod nekih i bes.

Plata je uvek na vreme – opšta panika na najavu kašnjenja od jednog dana – možeš da kasniš na posao kad god hoćeš, radovna uplata socijalnog i penzionog osiguranja se ni ne dovodi u pitanje, odlazak na bolovanje je zagarantovano pravo koje se nikome ne uskraćuje, a neretko i rado zloupotrebljava. U suštini, i ne radiš baš previše, ideš na pauzu za kafu čim stigneš na posao, na ručak kad ti se prohte, možeš da skokneš do frizera čak i na farbanje, otrčiš do teretane… Završiš smenu dva sata ranije, pa pravac na kafu da kukaš ljudima iz istog miljea kako ti je plata mala i kako se nadaš da ćeš dobiti neku povišicu ili da će te šef nagraditi makar stimulacijom od 20%, jer prosto nema smisla, pa već su neke koleginice bile dvostruko nagrađene, a ti nijednom. Zaslužuješ valjda i ti dodatnih šest hiljada dinara na platu, što – da budemo iskreni – i nije neka para, jer kad se samo setiš prošlih vremena… eeeh… Ali i ta „crkavica“ će taman da posluži da preko administativne zabrane kupiš nove cipele ili onu dobru posteljinu koju prodaje koleginica sa prvog sprata.

Da Vas podsetimo:  Priča o ljubavi i smrti

Na kraju, dok dođeš do povišice od 20% i treći put dođe red na tebe za stimulaciju, imaš 50 godina, nosiš naočare, a digitalna pismenost ti se srozarala na nivo za koji ti se činilo da nikad nećeš dostići. Znaš da uključiš računar, otkucaš svoju šifru, i još uvek kroz smeh prepričavaš vic o Fatinoj šifri za računar „Vel’ko umesto Wellcome“.

Oni koji na početku karijere još imaju entuzijazma za promene i inovacije koje bi unapredile posao, brzo se „manu ćorava posla“ jer „oni nisu tu da razmišljaju nego da odrade svoju smenu“, uostalom „koliko su plaćeni, rade i previše“… Iskusniji se drže izreke „ne mogu oni mene toliko malo da plate koliko ja mogu malo da radim“.

Starije, dobronamerne kolege, savetuju mlađe da „ne talasaju previše“ jer ako se previše trude, postaju sumnjivi da su preambiciozni i da hoće da napreduju preko reda i ne gine im ni etiketa šlihtare i štrebera. Vrlo problematičnim poduhvatom se tretira i rad na nečemu nešto što nije striktno u opisu radnog mesta i što im nije povereno kao zadatak jer rizikuju da nešto krene naopako, pa će biti krivi pred rukovodiocem, a ako pak ne rade ništa, rizik da pogreše ni ne postoji te tako nikad neće ni biti krivi.

Na kraju, i pored poslovičnog gunđanja i prividnog nezadovoljstva, posmatrač sa strane uviđa da u državnim firmama vlada skoro savršena harmonija skromnog rada, skromnih plata (ne uvek) i skromnih ciljeva. Pri tome, tokom čestih pauza za kafu iliti kancelarijskog „brainstorminga“, jedna od omiljenih tema zaposlenih je veličanje sopstvenog radnog morala, etike i sposobnosti, koji, naravno, nisu dovoljno prepoznati i cenjeni. Posebno ih vređa saznanje da ni građani nemaju baš sjajno mišljenje o njima, što je jednom prlikom u skupštini izvesni poslanik slikovito objasnio: „U državnim firmama rade samo nesposobni muškarci i žene koje su se dobro udale“.

Da Vas podsetimo:  "Igra reči", ili o tuđicama i bogatstvu srpskog jezika

Za to vreme, u nekom paralelenom univerzumu, ljudi govore bar dva strana jezika, pokreću privatne biznise na internetu, koriste razne softvere i moderne alate, barataju optimizacijom, prate poslovna dešavanja u svetu, a Google Assistant im sastavlja play-listu za jutro, zakazuje frizera, otkazuje sastanke, menja rasporede.

Zvuči neverovatno, ali to zaista postoji. Neki su ove moderne veštine naučili zato što su znatiželjni, ali dobar deo zato što ih je naterala želja za pokretanjem sopstvenog biznisa, nesiguran posao ili jednostavno želja za edukacijom i ličnim napredovanjem.

Dragi državni službenice Srbije, možda ipak niste privilegovani, možda vas je ušuškano mesto u kancelariji unazadilo i više nego što ste se nadali. A sve iz straha da ne izađete iz zone komfora i napustite državni posao. Možda vas je radna knjižica sa samo jednim pečatom, od završene srednje škole ili fakulteta pa do penzije, previše zavela, te ste zaboravili kako izazovi mogu da budu dobri. Često su i neophodni da nas održe mladima duhom i sposobnim da i onda kada ne budemo imali 20 godina, sačuvamo dovoljno elena za nove izazove i bolji rad.

Goca Savković

1 KOMENTAR

  1. Radio sam kratko u drustvenoj firmi, upoznao ljude koji tamo obitavaju (namerno izbegavam da kazem „rade“) i potpuno sam zgrozen tim sojem ljudi, radnim talogom drustva.
    Sada radim vredno i stresno, trosim se ali je od mene isklesan covek, muskarac. Imam drugare iz detinjstva koji rade u drzavnim firmama, ubudjali su od nerada i nezadovoljstva, piju alkohol na poslu, kazu dosadno im. Dvojica su postali alkoholicari, cesto ne idu na posao zbog pijanstva, a i ako odu nalivaju se na „radnom mestu“. Cekaju penziju od svoje cetrdesete godine, raduju se kraju zivota. Tuzno je to.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime