Šta se stvarno događa u Novorusiji

0
856
dmitrijstesin
Dimitrij Stešin

Novorusija je za Ukrajinu postala lovačka strela, koja nema zadatak da zver ubije, nego da pusti krv iz zveri koju juri lovac

Sa dirljivom toplinom bramana koji je spoznao tajne svega što postoji gledam na rasprave dežurnih patriota i ura-patriota. Jedni viču – „smenili Strelkova”, znači – razbili! Drugi zastupaju drugačije ne manje nervozno mišljenje. I svi se međusobno gađaju blatom, vrpolje se i promaše. Mnogo je blata, a bitka u jeku.

Evo, ja ću probati mirno da vam objasnim šta se desilo u Ukrajini, na Krimu i u napaćenoj Novorosiji. Kao čovek koji je na trbuhu prepuzao sav taj region od Majdana do Slavjanska, imam svoje gledište o ovome šta se dešava. Prvo, kako su pravilno primetili politikolozi, ove godine u Ukrajini se vodi rat novog tipa. Naravno, u njemu ima mnogo „bžežinskih šahmatića”, ali evo u čemu je maler: partneri, oni koji sede za tablom (i ne reže glasno iza grma mirođije), mogu da unište čitav naš svet po tri puta, svaki. A igračima to nalaže veoma ozbiljne obaveze.

Svi, naravno, žele da odigraju „Čapajeva” – brz napad, energičan udarac, iščašeni prsti, partije od po minut… Ali mora da se podižu promućurni gambiti ili da se koristi zastarela ali sigurna „odbrana Filidora”. Planete više ne prave i nigde ne mogu da se kupe.

Kada se Krim u proleće odvojio, novi-stari pravi domaćini poluostrva morali su, naravno, da izračunaju posledice te manifestacije. Malo je bilo varijanti. Pošto su odoleli gubitku, oštećeni zaboravljaju na „moskaljsko” poluostrvo, srećom, i onako ga nisu mazili pažnjom i novcem. Na Majdanu plešu tvrdi krakovjak i bave se unutrašnjim problemima – uzgajaju, na primer, žuto-plave suncokrete i svuda ih sade.

ODLUČILI SU DA VRAĆAJU KRIM

Zapad se pritom pretvara da se ništa nije desilo – kao u Južnoj Osetiji. I nastoji da brzo zaboravi Krim, kao prljav veš slučajno zaboravljen ispod jastuka u sobi za goste. Međutim, desila se druga varijanta – odlučili su da vraćaju Krim. Za to je postojala specijalna priprema – operacija za skretanje pažnje, lažno polazište koje može da postane i osnovno. Ili ne postane. A možda će to – rezervno – osnovno polazište biti obruč u koji će uterati protivnika.

Da Vas podsetimo:  Vrhovni sud presudio u korist policajca koji je prijavio policijsku torturu

Kao što i sami razumete, događaji u toj oblasti praktično su nepredvidivi. Samo da se ne zabrojimo u mnoštvu varijanti. Budućoj Novorosiji bilo je obećano mnogo i mnogo je dato. Sudeći prema Putinovom govoru, na koji vole da se pozivaju i „ura-patrioti” i „dežurni patrioti”, bilo je pretpostavki o sveobuhvatnom ustanku na Luganskoj zemlji i u Donjecku. Bilo je nekakvih soc-izveštaja i istraživanja raspoloženja ljudi po regionima, o njihovim težnjama i nadanjima.

Nažalost, video sam kako je počelo previranje u regionu. Odmah posle referenduma, onog dana kada su se dnevnice za inostranstvo od 54 dolara pretvorile u 500 rubalja, otputovao sam sa grupom kolega sa Krima u Lugansk. U Lugansku je bio u toku pravi festival pluralizma i političkog života – mali „meki” majdančić sa barikadom kao igračka. Na onoj istoj aleji ispred fasade Oblasne administracije, na koju će posle nekoliko meseci pilot-izrod smestiti čitavu salvu nevođenih raketnih zrna. Da su ljudi koji su se vrzmali po toj aleji znali šta će biti, ne bi jedni drugima palili šatore, razjašnjavajući ko je glavni opozicionar. Nesumnjivo, oni bi maksimalno ubrzali ustanak. Ostalo je vremena baš koliko treba.

Sećam se intervjua, prvog zvaničnog intervjua sa luganskim partizanima. Govorio je Bolotov. Mozgovoj je farovima automobila osvetljavao scenu. Koliko smo ciničnih komentara dobili. O klovnovima sa maskama. „Gde im je oružje?” – pitali su internet-likovi. „Ima li ga uopšte u prirodi? Kremljovski artisti!”

U Donjecku je trajao isto takav karneval na glavnom trgu, samo što je bilo desetak puta više ljudi. Mi nismo hteli čak ni da „skidamo rep” s mitinga. Naspavali smo se, oprali i otputovali u Kijev. Tamo je samouvereni kapetan Kubik, kreštavi, nedovršeni galicijski moron, dugo pokazivao koliko oni imaju automata i pričao kako su spremni da ratuju sa donbaskim „rusištem”. Iz toga smo mi, i ne samo mi, izveli zaključak: u Kijevu su već spremni da ratuju, a u Donbasu o tome čak nisu ni razmišljali. Šteta.

Strelkov se sa svojom četom pojavio u Donbasu u momentu kada su ustanike počeli da izbacuju iz zauzetih administrativnih zgrada i da ih u partijama i kamionima bacaju u zatvor. A niko sem retkih izuzetaka, kao i ranije, nije nameravao da ratuje sa kijevskom huntom. Svi su čekali referendum posle kojeg će banderovci zaplakati i reći: „Pa, zašto tako, braćo? Ni čaj nismo popili! Dobro, živite kako hoćete, mi vam nećemo smetati”. Istina, kasnije se sve okrenulo.

Da Vas podsetimo:  Kucao tikete u kladionici, sad je predsednik opštine

nvrs_br_12Borci Novorusije

NISU BILI SPREMNI DA RATUJU

Brzo se krvca prolila. A niko se nije razbežao, kako su se pogrešno tešili u Kijevu. Ipak, suviše malo se našlo onih koji su bili spremni da ratuju sa svojom bivšom državom. U kvantitativnom smislu mnogo – desetine hiljada boraca i stotine hiljada simpatizera, ali nedovoljno za pohod narodne odbrane na Kijev, za „južno-osetinski manevar” ili za krimsku „učtivu operaciju”. Čak i da je ta operacija izvedena, šta bismo dobili na kraju?

Dve republike sa nejasnim statusom, ali apsolutno prijateljske i proruske. To je dobro, je li tako? Nesumnjivo. Ali iza granica tih republika bujala bi kao čir ogorčena država i tom gorčinom mobilisana, koju bi naši „prijatelji sa šahovske table”, ne užurbano kao sad, nego polako, napumpavali oružjem, instruktorima i diletantima da za dobru nadoknadu interese tuđe države smatraju za svoje interese. Nije isključen ni aranžman sa zapadnim vojnim bazama na teritoriji uvređene Nenjke (majke Ukrajine). A navedite bar jedan razlog koji bi zasmetao izgradnji natovske vojne baze kod Lavova. I kako bismo je mi otuda iščeprkali? Nikako.

Čak i kad se ne bi desio direktan napad na Krim ili Novorosiju – o povratku Ukrajine u porodicu slovenskih naroda moglo bi da se zaboravi za desetine godina. A onda ti „mladoevropljani” Rusiji ne bi ni badava bili potrebni. Eto, takvo je stanje stvari kod nas u slučaju taktičke pobede.

Nikakav paradoks, u šahu i u ratu tako nešto se dešava. Taktička pobeda – duboki proboj bez osiguranja krila uvek se završava obručem. Obezbeđivanje krila pokazalo se kao najkomplikovanije u ovoj novorosijskoj priči. Zato je od polazišta spremnog da preuzme i otvori desant Novorosija postala strela. Lovačka strela.

Ima stotine vrsta strela. Jedne treba da zgužvaju oklope i šlemove, druge da pocepaju i razmaknu alke pancira, treće da uđu maksimalno duboko i štrče lepo i nepomično. Lovačka strela nema zadatak da posle pogotka divlji vepar pada na bok kao pokošena mirođija. Lovačke strele su prazne, mrežaste, sa žlebom za odvod krvi. One ponekad liče na trougao od tri rama. Njihova funkcija je da puste krv iz zveri koju juri lovac. A Novorusija se s tim dobro snalazi. Zver je od bola zaboravila čak i na osvetu malom nemoćnom biću koje hoda na dve zadnje šape, koje može lako da se obori i raspara kljovama, da se izgazi papcima. Ali vepar zavija od bola i beži gubeći snagu, krv iz rane ne ističe nego lipti u mlazevima.

Da Vas podsetimo:  Unutrašnja kontrola MUP-a prikrivala torturu uprkos dokazima koje je dao uzbunjivač

VEPRU JE OSTALO JOŠ MALO

Malo mu je ostalo da beži – čak je lovac prešao na hodanje. Za njega nema smisla da goni zver daleko, u dubinu šume – da zatim na svojim plećima izvlači meso. Takva je, eto, prozaičnost života iz koje, ako se pažljivo sagleda, proizlazi sledeće.

Već četiri meseca kijevska hunta čak i ne pominje Krim, sem rituala u Radi ili na televiziji. Kijevska hunta – umesto vraćanja uzetog – ratuje sa svojim već bivšim narodom, na bivšoj svojoj teritoriji. Pritom ratuje poslednjom snagom – do krvavih krugova u očima, do tri mobilizacije, od kojih je poslednja neuspela. Iz Kijeva nisu uspeli da regrutuju nijednog čoveka! A bilo je planirano bezmalo hiljadu i po.

Veći deo borbene tehnike je uništen ili dotrajao. Avijacija je gotovo prestala da postoji, a ono što je još letelo oborili su baš danas. Najbrži idejni rusofobi leže u rovovima ili šumskim rasadnicima ili su se umirili u svojim Vinicama i Ivanovo-Frankovskima. U novoj Ukrajini ti ljudi nisu ni badava potrebni, takva im je sudbina – nisu pravi put izabrali. Dešava se. Ili su za to takođe „moskalji” krivi? Dobro, neka su krivi. Ja lično, evo, neću plakati. Posle tri nedelje pod artiljerijskom paljbom u Slavjansku nekako su mi presušile suze za ukro-ratnicima.

Prema mnoštvu znakova, vepru je za bežanje ostalo sasvim malo – dok ne polegne požutela mirođija i brezov list ne počne da se rasipa pod prstima. Inače, lovac će verovatno uzeti strelu – još će dobro doći.

Dimitrij Stešin
Autor je politički novinar Komsomolske pravde

Prevela KSENIJA TRAJKOVIĆ

Novi standard / Комсомольская правда/Факти

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime