Ako je Tanjug tačno preneo, a pretpostavljam da jeste, naš premijer Aleksandar Vučić je u intervjuu od 31. avgusta 2015. izjavio kako je „zgrožen“ stavovima da je veći problem za Srbiju odnos EU prema migrantskoj krizi nego što su to migranti. Još je i dodao da ne zna kako ljudi koji tako nešto tvrde mogu raditi „javni posao“. Moj stav jeste da veći problem za Srbiju predstavlja odnos EU prema migrantima nego migranti sami po sebi. Obaveza je upozoriti građane na nepovoljan razvoj „migrantske krize“, koji dugoročno može uticati na ekonomske, bezbednosne i političke tokove u zemlji. Ne znam zašto je naš premijer „zgrožen“ time jer se ne radi o nepočinstvu, zločinu, širenju verske, etničke ili bilo kog drugog vida mržnje, već o legitimnom političkom stavu. Osim ako, možda, u međuvremenu svaka kritika EU nije postala zločin?
Inače, nisam protiv Evrope. To je i nemoguće. Pravoslavne vrednosti i vizantijsko kulturno nasleđe su ugrađeni u temelje Evrope, bez obzira što to današnji evropski lideri ignorišu. I mi smo usvojili dosta toga dobrog iz te iste Evrope. Evropa je naša, a mi smo Evropljani. Međutim, priča o Evropi je jedno, a priča o današnjoj EU nešto sasvim drugo. EU, ovakva kakva je, sve je više postajala ne rešenje za Evropu, već problem za Evropu. Ako nastavi ovako da se odnosi prema narastajućoj migrantskoj krizi, može postati i kovčeg Evrope. Pogrebni kovčeg, naravno. O ovome su u svetlu migrantske krize, do koje je moralo doći posle destabilizacije Bliskog istoka, poslednjih godina dosta pisali, na primer Tijeri Mejsan i Emerik Šoprad u Francuskoj, Manuel Oksenrajter i Vili Vimer u Nemačkoj, Jan Čarnogurski u Slovačkoj, Ričard Sakva u Velikoj Britaniji, ali ih izgleda niko nije čuo. Vladajuće elite su se čak i „zgražavale“ nekim njihovim stavovima. I uopšte ne mislim da se jasnim isticanjem problematične uloge EU u svemu što nam se upravo dešava gube neke pozicije u Evropi. Naprotiv. Verovatnije je da će se sticati novi saveznici među evropskim političarima, pošto će aktuelna migrantska kriza zahtevati preispitivanje svega što se do sada radilo i otvoriti pitanje odgovornosti EU za „potapanje“ Evrope.
Robert Fico je prvi u nizu koji je počeo da postavlja ova pitanja. Pod pritiskom Le Penove u Francuskoj i Alternative za Nemačku, za očekivati je da se sličan scenario uskoro odigra i u UMP i CDU. To preispitivanje bi trebalo da vodi ka traženju nove integracione paradigme na kontinentu, definisanja nove spoljnopolitičke doktrine i bezbednosne politike. Ovako kako je do sada radila, uplašena od prekookeanskog velikog brata i neodlučna da bilo kako ozbiljnije reaguje, EU je uspela da za pet godina dva puta sebi puca u nogu. U levu su pucali kada su podržavali ili nemo posmatrali pokretanje „arapskog proleća“, a u desnu kada su dozvolili da budu puko sredstvo u upravljanju ukrajinskom krizom.
Ali da se vratim na suštinu: prvo o migrantima, a zatim o EU. Što se migranata, odnosno, tačnije rečeno, izbeglica tiče, nemam nikakav problem da Srbija primi određeni broj onih koji žele u Srbiji da ostanu. Naravno, poštujući sva strateška dokumenta koja su do sada doneta, normativne akte i procene nadležnih organa. To je naša međunarodna obaveza, koja proizizlazi iz ratifikovanih dokumenata (konvencija UN), ali i ljudska obaveza. Nevoljnicima treba pomoći. Ne možemo mirno gledati kako se ljudi dave u hladnjačama. Svaki od njih, koji iskaže želju da ostane u Srbiji, prihvata i obavezu da poštuje zakone Republike Srbije, da nauči naš jezik, da upozna našu kulturu i sistem vrednosti, da nešto radi, plaća porez i bude koristan član našeg društva, ostao u našoj zemlji samo privremeno ili trajno. Da se ne lažemo, sa integracijom uvek ide teško, to je problem čak i u zapadnim zemljama, gde se ovo pitanje razmatra daleko ozbiljnije, a kod nas je bilo problema u nekim slučajevima i posle dolaska Srba iz Hrvatske i sa Kosova i Metohije u pojedine sredine. Pogotovo posle dolaska ovih drugih u centralnu Srbiju. Međutim, vanredne su okolnosti u kojima se nalazimo, pa ako postoji minimum ispunjenih uslova sa obe strane, sa jedne da izbeglica ostane u Srbiji, a sa druge da Srbija želi da mu pomogne, treba uložiti truda u njihovo zbrinjavanje. Kako to uvek u životu biva, takav napor će nam se višestruko vratiti. Takođe, da parafraziram jednog beogradskog novinara: nesretnicima sa Bliskog istoka, koji pored svih mogućnosti koje im se pružaju, izaberu od svih evropskih zemalja za svoj privremeni boravak baš Srbiju, treba odmah dati orden. Da je Srbija poželjno krajnje odredište izbeglica, to bi značilo i da smo u svakom pogledu uspela država. Međutim, Srbija je zemlja sa nizom problem, veliki deo stanovništva je izgubio poverenje u državu, migracije građana Srbije ka drugim, bogatijim delovima sveta su sve izraženije, kolektivna depresija je sve primetnija. Zbog svega, Srbija ima problem da sačuva i svoje stanovništvo, pa je teško očekivati i da će privući tuđe. Izbeglice, dakle, neće u velikom broju ostajati u Srbiji, a one koji žele da ostanu, treba primiti kako je red.
MIRANTSKA KRIZA JE MARATON
Ovakav stav je, ubeđen sam, i politički ispravan (ako se pokaže da grešim, neće mi biti nikakav problem da to i priznam). Zašto? Zato što su hitri istupi zagovornika evroatlantske budućnosti Srbije i njihova navodna zabrinutost za sudbinu izbeglica (a da većini njih, uopšte nije bilo na pameti da pokažu ni minimum empatije prema srpskim izbeglicama iz Hrvatske, BiH ili sa KiM) usledili i zbog toga da se izvrši pritisak na vlast, ali i da se izazove kontrareakcija. To je bila „lažna zastava“. Očekivano, kontrareakcije su bile usmerene ka inicijativima za podizanje zida, angažovanje oružanih snaga u rešavanju problema i td. Migrantska kriza, na našu žalost, neće biti trka na sto metara, već maraton. Ona će potrajati, biti sve primetnija, kompleksnija i sve više opterećujuća za nas. Radikalni stavovi mogu doneti neku kratkoročnu korist, poput porasta rejtinga stranaka i šire podrške javnog mnjenja zagovornicima ovakvog pristupa, ali dugoročno nam mogu doneti porast ksenofobije i još gore – islamofobije.
To bi označilo povratak Srbije u matricu iz devedesetih, gde bi nas gurnuli upravo oni „prijatelji“ iz sveta koji danas podižu zidove. Prisustvujemo pokušaju realizacije onog Hantintonovog plana o „sukobu civilizacija“, na šta možemo odgovoriti politikom o „saradnji civilizacija“. Put do definisanja te politike, njenog sprovođenja i na kraju očekivanja rezultata je dug i naporan, podrazumeva i traženje saveznika na globalnom nivou koji imaju slična viđenja, ali neku drugu alternativu za dugoročnu stabilizaciju ne vidim. Zato je opravdano „povući ručnu“ i ne istrčavati sa radikalnim predlozima koji mogu kanalistai nezadovoljstvo građana (inače uzrokovano raznim drugim stvarima) ka izbeglicama. To nezadovoljstvo će ionako rasti (u Bugarskoj danas 83 posto građana smatra da su izbeglice bezbednosna pretnja), ne treba ga još i potpirivati.
A sada nešto i o EU. Jedino što je u ovom trenutku izvesno jeste da teret krize treba prebaciti i na zemlje koje nisu članice. Šta će se dešavati unutar EU i kako će Nemačka ubediti druge u neophodnost razrezivanja kvota za prijem izbeglica ostaje da se vidi, tek, Dablinski sistem više ne važi i ukoliko se ubrzo ne pronađe novo političko rešenje, pretnja je da će se raspasti i Šengenski sistem. A to je već politička kriza velikih razmera, i pitanje je može li je EU preživeti? Sasvim je logično i za očekivati da se u prvom pokušaju teret krize pokuša prebaciti, između ostalih, i na Srbiju. To EU ništa ne košta. U praksi, to znači da će se praviti novi dogovor sa EU, prema kojem će jedan broj izbeglica biti vraćan u Srbiju. Onda će se kod nas regulisati njihov boravak, najpre privremeni, a potom, ako destabilizacija Bliskog istoka potraje, moguće je – i trajni. U ovom trenutku ne znamo koliki je taj broj. General Momir Stojanović je upozorio javnost da to može biti 400.000, a poverenica za rodnu ravnopravnost, pošto je podvukla da treba naseljavati opustele krajeve zemlje, biće da je pre govorila o desetinama hiljada nego o stotinama. Bilo bi dobro da se ovim ne manipuliše u javnosti, već da srpska vlast učini ceo proces potpuno transparetnim, kako bi se sprečile zloupotrebe i ne bi proizvodile bespotrebne tenzije.
ZAŠTO BISMO DESTABILIZOVALI SRBIJU
Međutim, ključna stvar u svemu nije broj, već način na koji će se sve ovo sprovoditi i posledice koje nas mogu zadesiti. Izbeglice se u Srbiju ne bi vraćale dobrovoljno, već bi bile deportovane. Čak ni organizovana zemlja poput Nemačke, danas nema rešenje gde da ih rasporedi. Šta ćemo tek mi raditi? U tom slučaju je nemoguća održiva integracija, ne može se očekivati da oni postanu korisni članovi društva, da prihvate Srbiju kao svoje privremeno boravište. Suočićemo se sa određenim brojem nezadovoljnih ljudi, sa kojima nećemo znati šta da radimo. Gde da im nađemo posao, od čega ovde da žive? Pomagaće nam EU da ih oblačimo i hranimo? Onda ćemo se vrlo brzo suočiti sa nezadovoljstvom naših građana koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Onda će do već spomenute radikalizacije sasvim sigurno doći, ne mora je čak niko ni podsticati. Prihvatanjem onoga što nam EU nudi rizikujemo destabilizaciju zemlje.
A zašto bismo destabilizovali sopstvenu zemlju? Zato što će doći i do destabilizacije ključnih zemalja EU? Da, nama ne odgovara destabilizacija Nemačke i Italije, trpećemo zbog toga, ali mi na taj proces ne možemo da utičemo. Pored toga, nemamo nikakvu političku niti moralnu obavezu da im pomažemo. Srbija nije logistički pomagala „arapsko proleće“, nije podržavala rušenje Asada, nije učestvovala u svrgavanju Gadafija i razaranju Iraka. Ova kriza se rešava tamo gde je i počela – na Bliskom istoku. Ukoliko Nemačka želi da rešava krizu, to neće postići prijemom 800.000 izbeglica niti deportovanjem ostalih po evropskim zemljama. To je bavljenje posledicama, a ne uzrocima. U danu kada pišem ovaj članak desile su se dve stvari koje su u evropskim medijima ostale malo zapažene. Jedinice Al-Šababa su u Mogadišu porazile snage (inače mirovne snage) Afričke unije i proterale ih 80 kilometara daleko od glavnog grada Somalije, a džihadisti iz Islamske drževe su napad na severoistoku Sirije, na grad Marea, izvršili hemijskim oružjem. Ukoliko evropske zemlje ništa ne preduzmu, pokrenuće se novi talasi izbeglica iz Sirije, ali iz Somalije. A kada krenu nesretnici iz Somalije, dolazi do nove destabilizacije Darfura, Južnog Sudana… Uz to, stanje u Jemenu je toliko loše da se već govori o „bivšoj državi“, a stvari izmiču kontroli i u Libanu. I onda ćemo u leto 2016. pričati kako ih treba zbrinuti još par miliona. Posebna priča su moguće destabilizacije Turske i Egipta, na kojima se intenzivno radi. U zbiru, ove dve zemlje imaju preko 150 miliona stanovnika.
Ukoliko EU želi da se bavi uzrocima, ona mora insistirati na hitnoj vojnoj intervenciji protiv Islamske države (da intervenišu protiv njih jednakom žestinom kao što su to činili protiv SR Jugoslavije Islamska država ne bi postojala u roku od tri meseca) ili u svakom smislu podržati intervenciju Rusije, mora otvoriti sve kanale komunikacije sa Asadom, mora pomoći režim Abdela Fataha el-Sisija, mora tesno sarađivati po tim pitanjima sa Moskvom i Teheranom, mora intenzivirati komunikaciju sa Erdoganom i založiti se za traženje održivog političkog rešenja za Kurdistan, mora obratiti više pažnje na dešavanja na „afričkom rogu“ i Arabijskom poluostrvu. Rešavanje ovog problema se mora tražiti vojnim putem, ali ne tako što će, kako predlaže Miloš Zeman, evrosnage biti poslate na mađarsko-srpsku granicu, već tako što će biti upotrebljene za stabilizaciju Bliskog istoka. Da li će to vodeće zemlje Evrope činiti u nekom dogovoru sa SAD (pri tome, u takvim pregovorima bi račun SAD bio visok) ili pravljenjem odlučnijeg spoljnopolitičkog zaokreta (onda bi račun bio još viši), u suštini je svejedno. Jer, ukoliko se budu bavili samo posledicama, račun će biti najveći mogući. Toliki, da ga EU neće moći platiti. Nedavno me je jedan kolega iz Velike Britanije ubeđivao da veliki broj ljudi u Briselu sve ovo jako dobro razume, spomenuvši pri tome Donalda Tuska i Federiku Mogerini. Ali, upozorio je, nemaju oni snage da to „izguraju“. U redu, ali se onda moraju suočiti sa teškim porazom koji će ostaviti dalekosežne posledice.
Zbog svega navedenog, Srbija ne može nekritički prihvatati inicijative Angele Merkel. Čak i ako prihvatamo da deo izbeglica bude deportovan u Srbiju, nije opravdan stav da ćemo biti „evropejskiji“ od mnogih članica EU. Može se prihvatiti samo onoliko izbeglica, koliko procenimo da možemo „održivo integrisati“. Pitanje je koliki su nam kapaciteti za tako nešto? Ne treba dovoditi ljude na silu, pa da se mučimo i mi i oni. Jedno je naša solidarnost i želja da se pomogne, a nešto sasvim drugo moguća destabilizacija. Slovenci su rekli da je to 200, Slovaci – 300. Na svaki pritisak da se Srbija ponaša drugačije i licitiranje kako bi to mogle biti i desetine hiljada, mora se reagovati odlučno. Po cenu zaustavljanja evrointegracija. Ne mislim da Aleksandar Vučić tu odlučnost može i treba da pokaže lupanjem šakom o sto na Bečkom samitu ili Bledskom forumu. Način na koji se pokazuje odlučnost je i pitanje taktike. Ovo je samo izražavanje političkog stava koji treba biti zauzet, a kako će biti realizovan, sasvim je drugo pitanje.
Na kraju, i jedna hipoteza koja ostaje samo u domenu teorije. Iz više razloga, u današnjoj realpolitici je teško ostvarljiva. Vremena su teška, a biće još teža. Sve je manje zemalja koje mogu pokušavati da igraju ulogu posrednika. Evropske zemlje i SAD očekuju teške rasprave o mnogim pitanjima, sa vrlo neizvesnim ishodom. Međutim, nije sve u rukama evropskih zemalja i SAD, a kao i u sličnim prilikama, na kraju će se tražiti politička rešenja. Prostor za neki nastup Srbije se otvara upravo zbog toga što je zadržan odličan odnos sa Rusijom i pristojna pozicija u arpaskim državama, a on može biti iskorišćen upravo za tiho i nenametljivo otvaranje priče o uzrocima. Zašto predsednik ili premijer Srbije ne iskoriste priliku i budu prvi koji će otputovati u Damask i Kairo? U dogovoru sa „prijateljima“ iz Berlina i Brisela, i, naravno, sa Moskvom koja je sve aktivnija na Bliskom istoku, po cenu da se Vašington malo naljuti na nas. Ko god da ode iz Srbije, tamo bi bio srdačnije primljen od bilo koga sa Zapada. Ljudi koji vode državu treba da koriste prednosti koje imamo i pokušaju da vode aktivnu politiku. Od pasivnog praćenja, na kraju, obično bude samo štete. Naravno, Srbija niti ima snage niti kapaciteta da rešava svetske probleme i učestvuje u „gašenju požara“ kontinentalnih razmera, ali može da ovo pitanje pokrene. I to bi se računalo.
Dušan Proroković
Fond Strateške Kulture
