Šta su nama naša sela?

0
732

poruka-1– U Srbiji, kako stvari trenutno stoje, selo dobija na značaju samo u kriznim vremenima. – Mi smo zapravo poslednja rupa na svirali, a postanemo prvi tek kada sviralu okrenemo tumbe. Pa ti živi na selu i budi paor, priča Miloš Malenković.

Da je budućnost naših sela sve neizvesnija, stvar je oko koje ne treba posebno trošiti reči. To, između ostalog, svedoči i činjenica da se poslednjih godina sve intenzivnije govori o teškim uslovima života u našim ruralnim krajevima, odnosno o sve težim uslovima u kojima poljoprivredni proizvođači i njihove porodice pokušavaju da opstanu.

Poslednjih decenija selo kao ekonomsku i duhovnu bazu života u Sremu, ponovo, kao i nakon Drugog svetskog rata, smenjuju gradovi. Međutim, dok su nekada gradovi bili bogatiji i dok se u njima razvijala industrija, postojali su i bolji uslovi za opstanak sela. Današnji urbani centri, lišeni velike proizvodnje, ali ne i velikih supermarketa prerasli su od centara proizvodnje u periferije potrošnje najčešće inostrane robe i tu, smatraju sremski paori, mesta za njih i njihovu proizvodnju ima sve manje.

Izgovarajući se potrebama tržišta, žale se proizvođači između Save i Dunava, umesto da ograničava država omogućava povećanje uvoza mesa, mleka, voća i povrća iz svih delova sveta čime (ne)svesno dodatno slabi položaj domaćeg poljoprivrednika, koga se, kako nam je rekao Miloš Malenković poljoprivrednik iz Šašinaca, država i narod sete samo onda kad se nema kud. U takvim okolnostima, postavlja se pitanje: šta je nama naše selo?

Sve je predizborna priča

– U Srbiji, kako stvari trenutno stoje, selo dobija na značaju samo u kriznim vremenima. Istina nije ni sada lako živeti, ali pre svega mislim na život koji smo vodili devedesetih. Da tada nismo imali sela, to je svima jasno, mi bi propali skroz. Čim se iz takvog stanja izašlo, digli smo ruke od našeg paora, neshvativši pri tome da je isto to selo i dalje tu i da će uvek biti baza opstanka i razvoja. Onaj ko to zna ne može ništa da učini da stvari promeni na bolje, onaj ko ne zna… njemu je sve lepo, a oni koji bi trebali da rade selo koriste isključivo za predizborne priče. Nikada se kod nas nije više govorilo o selu, a nikada selo nije bilo toliko marginalizovano koliko je sada. Kukalo se i naricalo u vreme komunista, ali eto, vreme je došlo takvo da je onda bilo mnogo bolje. Nekada se sa maksimumom, kojeg opet nisu imali svi, živelo bolje nego što se sada živi sa recimo trideset, pedeset ili sto jutara. Traktori, kombajni i druga mehanizacija koju možete videti po našim ulicama i njivama, kupovana je najčešće u to vreme. Ali, tada smo mi imali i svoju industriju, pa smo mogli da kupimo domaći traktor koji je bio zadovoljavajućeg kvaliteta. Danas ni to više nije isto. Mi smo zapravo poslednja rupa na svirali, a postanemo prvi tek kada sviralu okrenemo tumbe. Pa ti živi na selu i budi paor, priča Miloš.

Nije sve u gradu

Da život u gradu nije sve i da se na selo vredi vraćati, smatra Mirjana Sučić iz Šimanovaca koja je, iako kao privatni preduzetnik radi u Pećincima, zajedno sa svojim suprugom Draganom koji se bavi tenisom u Staroj Pazovi, rešila da porodičnom imanju osnuje malu farmu koza. Za nju i selo i grad imaju svoje prednosti, koje se ne mogu meriti objektivnim merilima, nego ličnim senzibilitetom i potrebama.

– Šta je selo? Za mene ono je uvek bilo mera sigurnosti, stabilnosti, zdravog života. Ja sam u Pećince došla iz Negotina i sećam se da su u vreme kada sam bila mlađa sela u Krajini bila bogata i velika. Sada su mahom pusta, a čini mi se da nestaju i sela u Sremu. LJudi žele da što pre podignu sidro, da odu u grad, u nesigurno, ostavljajući sigurnost svojim roditeljima sve dok se porodična imanja ne pretvore u staračka domaćinstva i na kraju se ne ugase. Kad pokušam da razmislim o razlozima zbog kojih ljudi toliko očajno žele da odu, često mi ne pada ništa na pamet osim straha od rada koji opet dolazi usled posmatranja okoline u kojoj često možete da sretnete ljude koji sa malo rada ili barem sa manje rada nego što to selo zahteva, ostvaruju veće uspehe. Moj muž je u tenisu. Oboje živimo na selu, a radimo u urbanim naseljima. Međutim, kako vreme odmiče polako se odvajamo od gradova, vraćamo se selu jer tu pronalazimo sve ono što nam treba. Rešili smo da krenemo u posao sa kozama i mogu vam reći da nam trenutno pravu radost predstavlja umatičeni jarac Kiki koga smo nedavno nabavili. Ta radost i zaokupljenost seoskim poslovima nas koji smo navikli na gradove, najbolji je dokaz da za selo ima nade. Potrebno je samo da ljudi jasno odrede prioritete, da prestanu da potcenjuju selo i da, na kraju krajeva podvuku crtu i vide šta im je isplativije, da li da idu u gradove ili da na svojim imanjima nastave porodičnu tradiciju ili da pak pokrenu nove poslove, ako stari ne idu. Selo nije statično. I na njemu je moguće, baš kao i u gradovima pronalaziti nove poslove i nove mogućnosti. Ako neko ima preduzetničkog duha, može i te kako da uspe i na selu, smatra Mirjana.

Kad država pusti niz vodu…

Sa Milošem Malenkovićem, vrednim paorom koji u svojoj štali ima 39 grla goveda, od čega 14 muznih krava i koji na 43 jutra zemlje u znoju svog rada seje lucerku, kukuruz, pšenicu, ječam, soju i suncokret, slaže se još jedan Šašinčanin Steva Mijatović koji ističe da se život na selu neće promeniti sve dok država ne poboljša svoj stav prema seljaku.

– Nekada je seljak bio osnova svega. Stub. Danas je ravan onoj trošnoj dasci kojom se možete podbočiti, ali da dobro vodite računa kako i koliko ćete se nasloniti, jer se lako može desiti da pukne. Kada se to desi, onome ko se podbočio, a to je država naša, neće biti dobro. Bez dobrog ugruvavanja pa čak i preloma tu ne može da prođe, objašnjava Mijatović i dodaje: – Ja imam malo zemlje, osam jutara. Zemlju radimo i brat i ja, a to su vam dve porodice. Niko nigde ne radi i sve što imamo ulažemo u zemlju i goveda kojih imamo dvadesetak. Jedna od karakteristika života nas paora jeste upravo to što mi nemamo alternativu. Mi ne možemo reći, e sad mi je dosta, neću više, idem da radim nešto drugo ili idem da sedim kući dok nešto ne nađem ili mi se ne ponudi. Zemlju koju ja obrađujem obrađivali su i moj otac i moj deda i upravo taj kontinuitet je ono što selo odvaja od grada i što ga čini žilavim. To je osećaj odgovornosti, gotovo neka vrsta zakletve na koju smo obavezani samim rođenjem. Veliki industrijski giganti, da ne idemo dalje od Mitrovice, otvarali su se i raspadali, čitave države su na ovim našim trusnim prostorima stvarane i odlazile u zaborav, ali selo nikada nije prestalo da postoji. Umesto da tu istinu neko konačno uvidi i da na vrednostima sela počne da obnavlja sistem, polako dolazimo u situaciju da će urbane sredine koje nisu samoodržive ni koliko su bile u svoje najsjajnije vreme, sa sobom povući i sela.

– Sve je pušteno niz vodu, a selo je postalo samo lepa fraza, dopunjuje razgovor Miloš Malenković: – Priča se stalno o tom povratku na selo, o mladima o ko zna čemu, a ništa se ne radi da se konkretno i sistematski pomogne poboljšanju kvaliteta života u ruralnim područjima. Mi, primera radi, možemo praviti igraonice, teretane, sportske dvorane, kafane i ko zna šta sve ne, ali to suštinski ne rešava stvar, jer je dovoljno samo da jednom naše bostandžije po kojima su Šašinci poznati ugušite sa robom iz Grčke ili Makedonije i da tako učinite mnogo veću štetu nego što je sva eventualna korist koju bi mi mogli da proizvedemo nekim ličnim radom i zalaganjem. Sve je pogrešno postavljeno i ono što treba da bude nadgradnja, nama je osnov. Tako se ne bori za selo. Političari se sela sete samo kad su izbori, pa i tada samo onih velikih koji se po mnogo čemu ne mogu smatrati istinskim reprezentima naše poljoprivrede. Selo mora biti u osnovi društvenog poretka, a ne nešto čemu ćemo se okrenuti kad ostale strune popucaju. Pa i tada nepošteno jer je seljak, barem ovaj naš u Sremu, naučio da ćuti i trpi. Nikada nije bilo vreme u kojem je naš paor radio i propadao, ali eto i to smo dočekali.

Da Vas podsetimo:  Komarci i reklame

Život nije u glavnom sokaku

Pitanje opstanka sela i njegovog pravilnog pozicioniranja smatra i Saša Jeftić, prvi čovek jazačke Mesne zajednice, pitanje je i realne moći da se određeni procesi u ruralnim sredinama pokrenu sa mrtve tačke. Za tako nešto, smatra ovaj mladi Jazačanin koji je rešio da u svom selu ostane, potrebno je imati novac, ali i razumevanje meštana sela, odnosno lokalne samouprave na koju su sela naslonjena.

– Teško je živeti na selu, pa je tako teško dati i valjan odgovor na pitanje šta je nama selo. Lepa priča, tako mi se čini. Sa jedne strane guši nas nedostatak para, sa druge tu je zamršena birokratija protiv koje se sve teže borimo i koja po inerciji koči sve ono dobro što pokušavamo. Jazak recimo ima fabriku vode, ali nema vodovod jer još uvek ne možemo da završimo poslove oko dobijanja upotrebne dozvole. Čekamo da završimo asfaltiranje u dve preostale ulice, a tu je i izmuljavanje potoka Rovača, čišćenje kanala kroz selo i odnošenje blata iz dela ulice Cara Dušana. Radi se o ulici koja još uvek nije asfaltirana i u kojoj mulj stoji od majskih poplava, pa su ljudi prinuđeni da do svojih domova još uvek idu gotovo isključivo u čizmama. To je život na selu danas. Lako je i lepo provozati se, videti vinograde, voćnjake, procvetale livade, ali pravi život je ispod toga, on se ne može videti dok se ne zastane i ne skrene sa glavnog puta. Nažalost, malo je onih koji su spremni da to učine i da se upuste u borbu za rešavanje problema. To nije lako i to nije posao za svakoga, ali je jasno svima koji još uvek misle da će selo uvek biti žilavo i da će samo od sebe uspeti da se izbori sa onim što ga koči i guši, zaključuje Jeftić.

Ono što u takvim okolnostima meštanima Jaska, ali i meštanima drugih sremskih sela ostaje, smatra Jeftić, jesu solidarnost i međusobna trpeljivost.

– Stalno se priča o potrebama decentralizacije i spuštanje odgovornosti i inicijative na niže nivoe vlasti. Međutim, sve te priče, ma koliko (ne)realne bile, izostavljaju sela, odnosno mesne zajednice koje zavise od gradova i opština, taman onoliko koliko i te naše samouprave zavise od viših nivoa vlasti. Samodoprinos nam je istekao, novca u centralnoj kasi u Irigu ili nema uopšte ili ima malo, pa se onda mi sami organizujemo koliko možemo da uredimo atarske puteve koji su za nas kao paore izuzetno važni ili da se pomognemo ako možemo, zaključuje Jeftić i podseća da su upravo njemu meštani Jaska pre dve godine pomogli kada mu je u požaru stradalo dva hektara nepožnjevene pšenice.

A da život u selu zaista ne može da stane u glavni sokak, smatra i Nikola Milić predsednik Saveta Mesne zajednice Šašinci koji napominje i to da je ovakvo stanje na selu dovelo i do povećanog straha od provalnika i lopova, koji se naročito oseća kod samačkih i starijih domaćinstava.

– Tokom proteklih decenija, sve se izmenilo. Nekada su se ljudi držali za reč, a danas se moraju hvatati za rogove. Sela puste pa to oni koji žele lako da dođu do novca sve više koriste. Sve je više priča iz okolnih sela širom Srema o obijanjima, o pokušajima provala, a toga, nažalost, nismo ni mi oslobođeni. Zato kada me neko pita šta danas nama u Sremu znači selo, ja sa žaljenjem moram da kažem – ništa. Danas ljudi radije žive bez posla po gradovima, nego što ostaju u selima da se muče od jutra do mraka. Svesti o tome koliko je selo važno ima, ali ta svest još uvek nije aktivirana, ona još uvek čeka na svoju materijalizaciju priča Milić.

Zadrugarstvo je samo pusta želja

Kao jedan od najboljih vidova solidarnosti među poljoprivrednicima, paralelno sa sve glasnijom pričom o potrebi jačanja sela, sve više se ističe udruživanje. Međutim, nedostatak volje da se zadružno pitanje na nacionalnom nivou pomeri sa mrtve tačke, muke kroz koje prolaze oni koji su u proces potraživanja predratne zadružne zemlje ušli, kao i hroničan nedostatak novca, učinili su da su i kooperative, kao uostalom i mnogo šta što je u vezi sa selom, ostale samo – priča.

– Sve se vrti oko toga kakvi smo ljudi. Zadrugarstvo ne počiva samo na kolektivnoj svojini, na saradnji, nego na reči. Data reč i njeno poštovanje je ono što zadrugarstvo čini mogućim. Ako ja svom prijatelju dam reč da ću mu nešto uraditi besplatno, jer smo zadrugari, onda ne sme da se desi da ga prevarim zbog jedne crvene, ili nekoliko njih, a to je danas kod nas postalo normalno. Nekada su se ljudi držali za reč, pa su i mogli da se udružuju, da rade, danas to prosto nije tako. Ako se neko i udružio, to su oni veliki koji na taj način samo ukrupnjavaju svoj monopol. Takvi su dobri i državi jer se sa njima najlakše pogoditi. Oni lažu za državu, njih je država odabrala da budu osnov srpske poljoprivrede što je više nego pogrešno, objašnjava Nikola Milić.

Umesto jedinstva, sremačka sela, tačnije proizvođače koji u njima žive i rade, smatra Steva Mijatović, „krasi“ zavist i trka za zemljom koja često prelazi granice racionalnih potreba.

– Nije više toliko bitno ni da li mi treba, nego da imam više od svog komšije. Tu se ne gleda često ni na cenu zemlje, samo da se posedi uvećaju. I mada sam veliki protivnik ideje da se naša zemlja prodaje strancima, smatram da će to, ako do prodaje dođe, na neki način biti i pravedno rešenje. Ako ne možemo da se dogovorimo, da prestanemo da se nezdravo takmičimo i tako urušavamo sami sebe, onda će to za nas uraditi neko treći i to tako što će nas sve uništiti. Mi mali ne možemo se hvatati u koštac sa velikima, a ti veliki neće moći sa još većima – Arapaima. Onda kada zemlju, među kojom ima još i one naše koja čeka da bude povraćena, prodaju nakon sasvim trećem, biće nam kasno da razmišljamo o zajedništvu i solidarnosti, dopunjuje Mijatović.

– Kako čovek da pravi zadruge i udruženja kada uvek iznad vas imate nekog ko od svega očekuje i potražuje lično zadovoljenje. Konkretno, ja sam u par navrata pokušavao da osnujem Udruženje proizvođača mleka „Srem“. Nikada nismo imali bilo kakvu vrstu podrške, niti smo uspeli da se uzdignemo iznad raznih igara kojima rukovode lični interesi. To je naše selo. Sa jedne strane stalna priča o potrebama za ovo i ono, o mogućnostima i perspektivama, a sa druge lov za lično ostvarenje, uvećanje poseda ili neko slično „uhlebljenje“, pridružuje se razgovoru Malenković.

Da Vas podsetimo:  Vaskrs u Studenici, pa dogodine u Prizrenu!

Zajednica sela i grada

Jedina zajednica koja danas može da pomogne obnovu sela, smatraju vredni sremački paori, jeste zajednica sela i grada. Da bi seljak mogao da proda svoj proizvod, smatraju oni, u gradu mora da postoji radnik koji će za njega moći da izdvoje. Da bi to bilo moguće, država treba da čini napore na polju smanjenja nezaposlenosti u gradovima, odnosno da subvencijama ili još bolje utvrđivanjem i poštovanjem pravila u poljoprivredi rizike od velikih gubitaka svede na minimum.

Dok se, slično vremenu koje su mnogi bili skloni da smatraju anti-agrarnim, ne stvori jasan i precizan plan šta se sa selom želi, napredak se ne može očekivati, a sela će i dalje umesto bivanja stabilnom osnovom, ostajati na margini, tamo gde sa odrastanjem završavaju sve priče i bajke.

(Sremske novine, 6. 4. 2015)
Stevo Lapčević: Mesne zajednice na selu – Odlučuju, a da ih niko ništa ne pita

U vreme sve učestalijih priča o potrebi obnove sela koju kao po pravillu prate stalna deagrarizacija ruralnih područja i nezaustavljiv odlazak mladih u gradove, potrebno je postaviti pitanje uloge i značaja mesnih zajednica u kreiranju i vođenju razvojne i održive politike na selima, odnosno pitanje mogućnosti stvaranja ili još bolje rečeno obnove komunitarnog sistema koji bi spuštanjem nivoa odlučivanja i odgovornosti na nivo bliži građanima kao korisnicima usluga, jedini mogao da doprinese ostvarenju večitog političkog ideala: maksimalnog dobra za maksimalni broj ljudi.

Ovo pitanje na značaju dobija samom činjenicom da su tokom poslednjih decenija, prateći tok opšte centralizacije, ali ne i (po mnogima nikada dovršene ili pak pravilno obavljene) decentralizacije Srbije, mesne zajednice izgubile gotovo sve svoje nadležnosti i imovinu što se naročito negativno odrazilo na seoske sredine kojima su upravo mesne zajednice bile i ostale prva i neretko jedina veza sa širom društvenom političkom zajednicom.

Preko svojih mesnih zajednica stanovništvo ruralnih područja koje, recimo i to, čini značajan deo sveukupnog stanovništva u Sremu, dobija mogućnost stalne komunikacije sa samoupravama čiji su deo, odnosno omogućavaju samoupravama da pravilno sagledaju probleme i potrebe sela. Pa ipak, pitanje je da li i u kolikoj meri mesne zajednice na selima danas mogu da „nateraju“ samouprave da njihovim zahtevima izađu u susret, odnosno da li i u kojoj meri mogu samostalno da obave one poslove koje samoupravne administracije smatraju manje značajnim ili pak ne nalaze vreme i novac da im se posvete. U tome se zapravo i ogledaju realna moć i uticaj mesnih zajednica danas.

Tapkanje u mestu

Dok su u godinama u kojima se uspeh merio stepenom ostvarenja „socijalističkog ideala“, mesne zajednice kao „samoupravni organi“ imale mogućnost da vode računa o sveukupnom društvenom životu na selu i delegatskim sistemom uvedenim 1974. postale i politički zastupljene u svojim sredinama, danas je njihova uloga, prema tvrdnjama Saše Jeftića, predsednika Saveta Mesne zajednice Jazak, striktno formalna. One smatra Jeftić koji je, odbivši mogućnost angažovanja kroz političke partije ipak uspeo da postane predsednik Saveta, u potpunosti zavise od viših nivoa vlasti, a pre svih od lokalnih samouprava čiji su deo.

– Ono što nama nedostaje jeste pravilno ustrojen sistem. Mi koji vodimo mesne zajednice na selima iako znamo da se tu radi o potrebi menjanja zakona, za šta opštine i gradovi ipak nisu nadležni, smatramo da je ovakav sistem neodrživ, tim pre što se glas sela ili uopšte ne čuje ili se čuje slabo. To naročito važi za ona sela koja vode ljudi koji nisu deo bilo koje većine koja upravlja gradovima ili opštinama. Nekada, mesne zajednice imale su čak obavezu da vode računa o mladima i deci, kulturi, obrazovanju, što je neretko značilo i mogućnost limitiranih ulaganja u održavanje školskih zgrada, o zdravstvu, a postojalo je i obaveza donošenja plana rada Mesne zajednice što je, smatram, bilo naročito važno upravo za poljoprivredu.

Za tako nešto postojali su, istini na volju i bolji uslovi. Radnici su imali više para, pa su samodoprinosi bili jači, seljaštvo je činilo većinu na selu pa je i poljoprivreda stajala bolje. Danas, mi smo prinuđeni da molimo ili da pregovaramo sa lokalnim samoupravama, zavisi kako se ko kotira, da nam se pruži neki dinar da obavimo makar one najosnovnije komunalne poslove. Tako se samo tapka u mestu i ne može se očekivati da će nam biti bolje, tvrdi Jeftić i dodaje: – Nema tog Doma kulture, nema te ambulante ili bilo čega što mi sami možemo da sredimo. Mesnim zajednicama su ruke vezane i one su ustanove koje, ako mogu, najčešće rešavaju ona najteža socijalna pitanja. Time se naša odgovornost povećala, a niko nas ništa ne pita.

Žila kucavica lokalne samouprave

Da su mesne zajednice bile i te kako značajne za život sela, smatra i Milan Aleksić, prvi čovek Agencije za ruralni razvoj Pećinaca, Ogarac, član Saveta Mesne zajednice i više puta predsednik sela poznatog po najstarijoj očuvanoj kući u Sremu. U rad Mesne zajednice Ogar, Aleksić je uključen već gotovo tri decenije i za to vreme, kako ističe, dosta toga se promenilo. U odnosu na vremena u kojima su saveti davali značajan doprinos razvoju sela i planiranju poljoprivrede, zahvaljujući opštoj krizi u društvu, ovi nekadašnji samoupravni organi danas su prerasli u ekspoziture lokalnih samouprava. To, smatra Aleksić, ima i svoje mane i svoje prednosti, a najveća među njima je činjenica da savremene mesne zajednice nemaju svoju imovinu i sredstva kojima bi mogle da unaprede život na selima.

– Predsednik Mesne zajednice bio je u pravom smislu kmet, a biti na čelu sela bio je jednako važno kao i biti predsednik Opštine. Lokalno stanovništvo vodilo je računa o poljima, putevima, a mogu vam reći da se Savet dosta pitao i kada se razmatrala mogućnost da svojevremeno postanem direktor seoske zadruge. Ako predsednik Saveta recimo vidi da selo nije očišćeno, da je sneg zakrčio saobraćaj i ako vam kaže da to uredite, nije bilo mogućnosti da se to ne učini, objašnjava Aleksić i dodaje: – U ono vreme mesne zajednice imale su svoju imovinu, svoja sredstva, oko 60 posto novca od prodaje placeva je išlo Mesnoj zajednici, plaćala se pašarina i tako dalje. Danas toga više nema i istina je da su mnoga sela čiji čelnici nisu deo većine u samoupravi zapuštena. Politika je, mislim, uzela previše maha u toj sferi i to je ono što ne valja i što treba menjati.

Mogućnosti uključivanja Mesne zajednice u poljoprivredne poslove, ističe Milan Aleksić, ogledao se pre svega kroz kontrolu rada seoskih zadruga. One, tvrdi Aleksić, nisu mogle da određuju zadrugama šta da rade, ali su vodile računa da se ne seju iste kulture, da se od prskanja zaštite pašnjaci i drugo.

– Vodila se briga i o obrazovanju, preko ulaganja u održavanje škola, kuće za učitelja, a imale su mogućnost i da provere stručnost samog učitelja. Što se tiče zdravstva, bile su zadužene za ambulante i to se radilo u skladu sa mogućnostima, objašnjava Aleksić i dodaje: – Mesna zajednica je ipak i danas žila kucavica lokalnih samouprava i ja mislim da se to nikada neće promeniti. Pitanje je koliko se njihov status može popraviti, ali se one sigurno ne mogu ukidati, niti će to, verujem, biti urađeno. Bez njih, čak i ovako razvlašćenih, da se tako izrazim, nema života na našim selima – čak ni onoliko koliko ga ima danas kada je u trendu odlazak u gradove.

Poplave izbacile istinu na površinu

Da Mesne zajednice nemaju više gotovo nikakve nadležnosti, prema rečima Vasa Damnjanovića predsednika Saveta Mesne zajednice Bosut, najbolje su pokazale prošlogodišnje poplave. Iako predsednik sela, Damnjanović, kako napominje, nije imao mogućnost da bilo kome izda naređenje, pa se tako odbrana sela u kojem je u jednom momentu bilo čak pet kriznih štabova, svela na dobru volju njegovih meštana i volontera koji su dolazili sa strane.

Da Vas podsetimo:  2 Miliona 643 Hiljade Srba U Hrvatskoj

– Poplava je na površinu izbacila istinu da su mesne zajednice danas više nego razvlašćene. Ne samo da više nemaju svoju imovinu, nego nemaju ni mogućnost da narede da se obavi posao koji bi bio na korist svim meštanima sela. Nekada smo imali civilnu zaštitu, pa je šef Mesne zajednice mogao da izda komandu i da ne razmišlja da li će nešto biti obavljeno ili ne. Sa druge strane, bilo je i više samodoprinosa, a ne treba zanemariti ni činjenicu da su saveti imali mogućnost da se sa zadrugama na svojoj teritoriji dogovaraju oko poljoprivrednih poslova.

Svega toga više nema, a za to su krivi oni koji su, smatrajući da je sistem jakih mesnih zajednica „ostatak komunizma“ nastojali da po svaku cenu sistem centralizuju, objašnjava Damnjanović i dodaje da dodatni problem svakodnevnom radu saveta prave nepredviđene situacije: – Recimo, usled obilnih padavina u Bosutu imamo dve neprohodne ulice čija sanacija je pod znakom pitanja jer u planu koji smo podneli lokalnoj samoupravi nismo predvideli „sve“ vanredne okolnosti. Iskreno, pitanje je ko uopšte i može da predvidi „sve“ što će mu se u toku godine dešavati, a kako nemamo svoja sredstva i zavisimo od lokalne administracije, moramo da čekamo da se stvore uslovi da se sanacija obavi.

Uporedo sa opadanjem realne moći mesnih zajednica, ističe Damnjanović, rastao je uticaj političkih partija koje često ne mogu da naprave jasnu granicu između onoga što je interes sela i onoga što je interes ili potreba političkih organizacija kojima pripadaju.

– Nekada smo imali delegatski sistem i nije se moglo desiti da neko selo ostane bez svog predstavnika. Vi danas imate sela koja u mitrovačkom parlamentu i vlasti imaju nekoliko predstavnika, a sa druge strane imate recimo jedan Kuzmin koji nema svoj glas. Ko je blizu vatri, taj se i ogreje, kaže naš narod, mada ni to nije uvek baš tako. Mi smo se od nekog ko je imao mogućnost da zaista kreira život na selu, pretvorili u socijalnu ustanovu koja neretko mora da rešava i stvari za koje nije nadležna. Sve je više ljudi koji teško žive i koji nam se javljaju. Koliko možemo, mi pomažemo, upućujemo ih na adrese nadležne za njihov problem, ako treba i vozimo do Mitrovice, sve u cilju da pomognemo onoliko koliko je u našoj moći. To što se sve svelo na toplu reč i po koju zajedničku akciju za one najugroženije, nije naša krivica, nego onih koji misle da mesne zajednice nisu ništa osim servisa lokalne samouprave i osnovna biračka baza, jasan je Damnjanović.

Nema povratka na staro

Među onima koji smatraju da mesne zajednice još uvek imaju značajnu ulogu u životu sela je i Vladimir Nastović, načelnik mitrovačke Uprave za poljoprivredu i član Saveta Mesne zajednice Manđelos. Nastović smatra da su nadležnosti koje su mesne zajednice u prošlosti mahom samostalno obavljale bile neraskidivo vezane za činjenicu da je bilo i više novca koji je takav vid nezavisnosti u radu mogao da osigura. Promene koje su nastupile krajem prošlog veka nužno su, smatra načelnik, uslovile i promene na polju rada saveta.

– Ja sam rođeni Manđelošanin pa dobro pamtim i ona vremena u kojima su mesne zajednice imale značajnog udela u životu sela. Takođe, grešio bih ako bih rekao da je danas njihova uloga zanemarena. Ona istina, nije na nivou od pre nekoliko decenija, ali i danas se bez mesnih zajednica ne može, tim pre što je to prvi nivo vlasti preko kojeg meštani sela mogu da kažu šta ih tišti, da formulišu svoje zahteve ili da prosto iznesu svoje viđenje kako bi selo trebalo da funkcioniše, objašnjava Nastović i dodaje: – Vraćanja na staro nema i to treba da bude jasno. Evo mi u Manđelosu gradimo kompletnu novu zgradu Mesne zajednice i iskreno očekujemo da će sa novom zgradom doći i novo, bolje vreme za naše selo.

Nema više samodoprinosa, imovine u vlasništvu mesnih zajednica, a nema više ni interesovanja za bavljenje selom kao što je nekada bilo. U takvim okolnostima, smatram, najviše što može i treba da se učini jeste uspostavljanje stabilnijih kontakata između sela i lokalne samouprave, kao i povećanje prihoda selima od strane lokalne administracije. Seosko stanovništvo čini veliki deo žitelja Grada Sremska Mitrovica, a sa druge strane to su mahom proizvođači kojima se u vremenu koje dolazi mora omogućiti da uzmu više udela ne samo u oblikovanju života svojih sela nego i samouprava na čijoj su teritoriji. Svima je jasno da je centralizacija nadležnosti koja je dovela do toga da samouprave gotovo sve drže u svojim rukama bila nužna, a kada je već tako, onda u okviru postojećeg sistema koji jedini danas može da osigura opstanak sela treba tražiti najpogodnije rešenje, a to je ravnomerna raspodela pre svega novčanih sredstava kako seoska naselja ne bi bila zapostavljena ni od urbanih, ali ni međusobno. Da bi to mogli da ostvarimo, moramo da znamo potrebe seoskog stanovništva, a za to su nam neophodne mesne zajednice. Time se krug zatvara i još jednom potvrđuje stalnost njihovog značaja.

Pitanje vraćanja značaja mesnim zajednicama, smatra i Milan Aleksić, suštinski je vezano za sveopšti ekonomski napredak. U vremenu kada je ekonomija bila rentabilnija, davanje većih nadležnosti savetima bilo je i poželjno i moguće. Danas, kako mesne zajednice više nisu u stanju da vode računa o poljoprivredi, odnosno komunalnim poslovima, te obaveze je nužno morala preuzeti lokalna samouprava.

– Ideja da se državno zemljište u jednoj katastarskoj opštini vrati mesnim zajednicama više je nego dobra. Međutim postavlja se pitanje realne mogućnosti da se takva ideja ostvari. Trenutno to nije, a čini mi se da neće ni biti ostvarivo. Shodno tome, jedina stvar koja može da se uradi jeste da se u svom radu na terenu lokalne samouprave maksimalno oslone na mesne zajednice, a pogotovo seoske, jer samo osluškivanjem potreba i problema meštana sela može se kreirati pravilna lokalna politika. Mi se toga obično setimo kada naiđemo na neke probleme, ali takav rad trebao bi da bude svakodnevan. Tako će se sva sela čuti što je jako važno i u vremena blagostanja, a posebno sada kada je teško, objašnjava Milan Aleksić.

Poput Nastovića i Aleksića i Saša Jeftić je siguran da je rešenje statusa mesnih zajednica u seoskim sredinama potrebno potražiti unutar već postojećeg sistema.

– Danas su seoske mesne zajednice ostavljene po strani. Ne mislim da ljudi u gradovima žive mnogo bolje, jer ovde se i ne radi o tome, nego o šansi. U gradovima se sve nekako bolje vidi i jače čuje. Tu su oni koji vode samouprave i uvek je važnije da se upravo tamo sredi šta se može, a selima kako bude. Kad pogledate recimo saobraćajnice, teško ćete naći u gradovima toliko loše koliko su na selima. Gradovi su blizu, mi smo daleko i zato moramo biti glasniji da bi se naš glas uopšte i čuo. Što se tiče unapređenja našeg statusa, predlagao sam i sada to činim, da predsednika Saveta bira skupštinska većina, da ti ljudi dalje stvaraju svoje savete i da po automatizmu budu deo opštinskog Veća, ali da se zakonski obavezuju da će voditi računa isključivo o selima iz kojih dolaze. Mada sam svestan manjakovsti ovakve ideje, mislim da je to jedini način da se glas sela čuje. Mi nemamo svoju imovinu, nemamo svoje prihode, jednom reči – nemamo ništa i kada već zavisimo od lokalne samouprave, onda bi nam barem bilo korisno da se naš glas čuje, zaključuje razgovor Jeftić.

Sremske novine / srbin.info

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime