Šta su Srbi bez pisma ćirilskog

1
584

Danas, kada su se “i ala i vrana” zaverile i ujedinile protiv svega što je srbsko, u vremenu u kome su srbska nacio­na­l­na misao i rodoljublje (patriotizam), pod višedecenijskim uti­ca­jem nesrbskog (i antisrbskog) školskog si­stema u Srbiji i pritisnuti kolonijalističkim parola­ma o ne­pre­vazilaznoj vrednosti zapadne demokratije, po­ti­snuti kao sramotni i progla­še­ni “poslednjim utoči­štem lopo­va”, došlo se dotle da je postalo sramotno govo­riti srbski i koristiti ćirilicu.

cirilica-karikatura-2Da je drukčije – ne bi skoro sva javna glasila u Srbiji bila štampana latinicom, pismom koje je međunarodna or­ganizacija za obrazovanje, nauku i kulturu pripisala hrvat­skom “kultur­no­m” krugu, ne bi se brojne knjige “srpskih” izdavača objavljivale latiničnim pismom, ne bi mnoge pri­vredne i druge institucije op­štile latinicom sa svo­jim “klijentima”, ne bi ulice srbskih sela i gradova bile pritisnute latiničnim tablama i reklamama na nekim jezicima “iz uvoza” i ne bi se dešavalo da srbki đaci pro­đu kroz srednju školu ne naučivši srbsku ćirilicu, srbski jezi­k i srbsku povesnicu.

I ne bi se smelo desiti da, na primer, Matica srpska, nacionalna institucija čiji je osnovni zadatak bio da brine o prosve­ćivanju srbskoga naroda, o izdavanju srbskih knjiga i o zaštiti srbskih kulturnih dobara, i ćirilice i povesnice među njima, u Pravopisu srpskoga jezika, Novi Sad 2010, iz politikantskih raz­loga “pravopropiše” da su “noviji kulturnoistorijski i po­li­tički razvoj, vezan pre svega za skoro jedinstveno srpsko­-hr­vat­sko jezičko zajedništvo (sedamdesetak godina i državno), iz kojega je nastalo bogato srpsko nasleđe pisano od­no­sno štampano latinicom (naravno, delom i starije od tog pe­ri­oda), potom sa­vre­mene potrebe kulture i nauke i komu­nikacije (s dominacijom latiničnih kultura) – učinili da sigurno vlada­nje latinicom i u pisanju srpskim jezikom postane naša svakodnevna potreba”.

I ne bi se smelo zaboraviti da su se Hrvati, pošto su već uspeli da Hrvatsku očiste od Sr­ba, našli pred pitanjem šta dalje. To pitanje naroči­to kopka njihove štokavce, one čiji su preci, u raznim vreme­ni­ma, pod raznim okolnostima, u odsustvu ličnog dostojanstva, ot­pa­da­li od srbskog nacionalnog korpusa, prelazili u rimokato­like i “unapređivali” se u Hrvate. Takvi otpadnici vrlo su se trudili da što brže ispozaboravljaju sve ono što ih je do tada, kao Srbe, odlikovalo.

Nastojali su, pri tome, da svoj izvorni srbski jezik koriste dovoljno “kvarno”, upotrebom nekih hrvatskih izraza koji bi ih lakše oslobađali podsećanja na srbsko poreklo. Ako je neko od njih bio pismen, smatrao je neophodnim da odmah zaboravi ćirilicu, to “đavolsko” pismo. Poneko se usudio da u svojoj kući sačuva gusle, ali je uz njih počeo da pevuši i pesme koje su uzgredno pominjale neke manje poznate hrvatske ličnosti.

U potrazi za kakvim-takvim odgovorom na pitanje šta dalje, današnji štokavski Hrvati, potomci neodređeno kada pokatoličenih štokavskih Srba, usebi na sebe preuzimaju predačke gre­he i počinju da se za njih i umesto njih kaju. Oni sada jasno vide da su njihovi preci, u trenucima dok su “pretrčavali” u Hrvate i u ka­tolike, potpuno zanemarivali činjenicu da ulaze u neistorijski svet, u svet bez sopstvenog jezika, bez sopstvene duhovnosti, bez kolektivne svesti, bez svesti o pripadanju određenoj kulturi.

I nepogrešivo zapažaju da su i jezik, i duhovnost, i kolektivna svest, ostali kod onih njihovih dalekih rođaka koji su imali snage da se odupru najrazličnijim pritiscima one druge strane, rimokatoličke, i da ne postanu deo “ionako sklepanog naroda”, kako je to jednom prilikom rekao hrvatski pozorišni reditelj Božidar Violić (1931). To i takvo saznanje podstiče ih, umesto da se vrate svojim srbskim korenima, da svoje davne korene išču­paju i nekako ih prevuku na hrvatsku stranu ali na način koji ne bi poremetio njihovu u međuvremenu zadobijenu hrvatsku i kato­ličku svest. Najjednostavniji način da se do takve “tranzicije” dođe, jeste da se pokrade sve što je srbsko, ono sa čime su živeli njihovi preci i što su ostavljali u nasleđe svojim pravoslavnim potomcima: srbski jezik, srbsko pismo, srbsku duhovnost oliče­nu u srbskim narodnim pesmama, srbske gusle, srbske velikane…

I ne bi se u Srbskoj Crnoj Gori upozoravalo da su srb­ski identitet, tradicionalni način življenja i kultura ugroženi “kroz neriješenost ustavno-pravnog položaja srb­skog naroda, sve intenzivnijeg napada na Srpsku pravo­slav­nu crkvu, preimeno­vanje srpskog jezika, zapostavljanje ćiriličnog pisma, izmjenu nastavnog programa za osnovne i srednje škole… što Srbe u Cr­noj Gori vodi u neizbježnu asimilaciju u nacionalne Crnogor­ce… (i što se) sprovodi uz agresivnost (crnogorske) države i pomoć demokratskih evropskih institucija, ali i uz nesposob­nost srpske poli­tičke elite (i u Srbiji i u Srpskoj Crnoj Gori – IP) da bilo šta uradi na pozicioniranju srpskog naroda”.

Među sadašnjim nacionalnim Crnogorcima jav­lja se pitanje da li oni, toliko malobrojni, uopšte postoje kao narod ili su samo fikcija nametnuta kominternovskim “otkri­ćem” Milovana Đilasa (1911-1995), pod naslovom Ocrnogorskom nacional­nom pitanju objavljenim u beogradskoj Borbi od 1. maja 1945. godine, da su Crnogorci nacija. Na tim se nedoumicama ras­polućuje svest na­ci­onalnih Crnogoraca, i iz takvog stanja njiho­ve svesti izviru crnogorstvujući antisrpski i antipravoslavni postupci.

Da Vas podsetimo:  Ljudi sa stavom i oni bez njega

Jedan od takvih postupaka jeste i nedavni administrativni “na­laz” da Crnogorci ne govore srbski već crnogorski, da njiho­vo ćirilično pismo nije srbsko već crnogorsko i da Miroslav­ljevo jevanđelje, stari srbski rukopis nastao oko 1185. godine, na primer, iako “najlepši i najvažniji spomenik srpske obredne pism­e­no­sti” u srbskoj recenziji staroslovenskog jezika, namenjen hum­skom “kne­zu velikoslavnomu Miroslavu, sinu Zavidinu”, bratu srbskog veli­kog župana Stefana Nemanje (1114-1200), odjednom postaje ruko­pis “crnogorske pismenosti”, jer je, navodno, napi­san “zetskim pravopisom”?!

Crnogorsko i zetsko ovde je raspolućeno budući da je i nacionalno ostrašćenim Crnogorcima počelo da biva jasno da crno­gor­skoga krajem 12. veka nije bilo i da se crnogorsko, ali ne u da­našnjem crnogorstvujućem značenju, prvi put pominje tek 1276 (prema pisanju crnogorsko-jugoslovenskog istoričara Branka Pa­vi­ćevića, u jednoj povelji budućeg srpskog kralja Milutina), a u italijanskim izvorima 1348. godine.

Novosadski dogovor

Kako se ovaj skup održava u danu bli­skom onome u kome je potpisan Novosadski dogovor (10. decembar 1954), valja izgovoriti nekoliko reči o mestu na kome je taj dogovor potpisan, kao i o liku kome pripadaju nemale zasluge za taj čin.

Prvo: Obično se misli da je Novosadski dogovor potpisan u Matici srpskoj, ali nije, on je potpisan u zgradi tadašnjeg Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine, u Ulici Mo­de­ne, naspram hotela “Putnik”. Učinjeno je to tamo a ne u Mati­ci srpskoj, pošto se nije smelo dopustiti da “neko”, bilo ko, izgovori ijednu reč protiv nauma da se Srbi navuku na tanak led i, vremenom, zaborave da su im i ćirilica i srbski jezik pred­stavljali izuzetno prepoznatljivo nacionalno obeležje.

Drugo: Predsednik Matice srpske u vreme kada je potpisan Novosadski dogovor bio je književnik Velj­ko Petrović, o kome, zbog onih koji ne znaju ko je to bio, valja navesti dve-tri životopisne pojedinosti:

Momak je rođen u Somboru 1884. godine, u porodici srbskog pravoslavnog sveštenika; bio je redovan član Srpske akademije na­uka, predsednik Srpske književne za­druge i upravnik Narodnog muzeja u Beogradu, od 1953. do 1956. godine predsednik Matice srps­ke u Novom Sadu a potom, do upokojenja 1967. godine, njen po­časni predsednik.

Biće da Veljku nije bilo poznato da je Živojin Žujović, prvi socijalista u Srba i možda jedini među njima nacionalno orijentisan, bezmalo sto godina ranije zapisao da “Madžari nisu do sada bili nosioci istinite slo­bode”, jer oni pod slobodom podrazumevaju “samo skučenu madžar­sku slobodu”; o slobodi ostalih nacionalnosti u Ugarskoj oni ne vode računa. “Vi ne vodiste računa o srpskim pravima, vaša slo­boda i vaš ustav srpska je nesloboda i neustavnost”.

Jer da jeste, možda mu se ne bi omaklo da uoči Drugog svetskog rata preporuči da Vojvodinu, “ako neko treba da okupira, neka je okupiraju Mađari. Da će to biti najmanja šteta!”

Biće da ga je baš ta preporuka i “preporučila” za čelno mesto u Matici srpskoj, kada je izabran za njenog predsednika u mandatu 1953-1956. godine. Bio je to period u kome je Novosadskim dogovorom (sačinjenim, navodno, na inicijativu Letopisa Matice srpske) zaključeno da je “narodni jezik Sr­ba, Hrvata i Crnogoraca jedan jezik”, te da je “i književni jezik koji se raz­vio na njegovoj osnovi… jedinstven, sa dva izgo­vora, ijekavskim i ekavskim”. Jedan od dvadeset petorice potpis­nika toga spisa bio je i Veljko Petrović a ceo taj poduhvat izveden je po već pozna­tom njegovom “receptu” da, “ako neko treba da okupira srpski jezik, neka ga okupi­raju Hrvati”.

No, da ne budemo savim nepravedni prema njemu, valja reći da on nije načinio prvi korak u tom smeru. Biće da ga je učinio mlađani brozović Milovan Đilas, prve poslerat­ne godine, bezuspe­šno pokušavajući da ubedi vodeće maćedonske političare i svežerođene maćedonske lingviste da novouspostavljeni maće­do­n­ski jezik zasnuju na lati­ničnom pismu, ne bi li Srbi, na taj na­čin, bili “ubačeni u hrvatsko-maćedonski latinički send­vič” i bili prinuđeni da i sami napuste ćirilicu.

Đilasova misija tada nije uspela, ali ideja koju je on sprovodio po nalogu komunističke vrhuške našla se krajem 1954. go­dine u Novosadskom dogovoru, u kome je, pod ćiriličnim zaglav­ljem Matice srpske, u zgradi Pokrajinskog komiteta Komuni­sti­č-­ke partije u Vojvodini, latinicom proglašena “ravnopravnost latinice i ćirilice”. A Srbi koji su taj Dogovor potpisali, čak i oni iz Matice srpske, kao da nikada nisu pročitali ono što je stotinak godina ranije zapisao Teodor Pavlović, se­kretar Ma­ti­ce srpske celu trećinu svoga životnog veka:

“Jezik, vera i narodnost, / Amanet ti Srbe, brate, / To sveto troje / To je izvor česti, slave i sreće tvoje”.

Da je komunističkom pohodu protiv ćirilice bio dat isključivo politički značaj može se videti i iz jedne magistarske teze (Mehta, Coleman Armstorng, A PatHole to be Watched? CIAAnalyses of the Tito–Stalin Split 1948-1950 – Under the directionof Dr. Nancy Mitchell – http://repository.lib.ncsu.edu./ir/bitstream/ 1840.16/ 1006/1/ etd.pdf – strana 148), rađene u Americi na osnovu anali­ti­č­kih iz­veštaja američke obaveštajne agencije (CIA) o ras­ki­du Bro­zove Komunističke partije Jugoslavije i Staljinove Sve­sa­vezne komunističke partije (boljševika):

Da Vas podsetimo:  “Lebac sutra nemojte poslati”

U razgovoru sa tadašnjim jugoslovenskim ministrom kulture, Džordž V. Alen, američki ambasador u Jugoslaviji od 1949. do 1953. godine, pitao je: “Pa ako ste toliko željni da sa Sovjetima raskinete, da li to što kažete da će se u školama uči­ti ćiri­li­č-­na i latinična slova, uz postepeno potiskivawe, tj. eliminacijućirilice, znači da ste raskinuli s Rusijom?”, tadašnji jugo­slo­venski ministar kulture odgovorio je: “Pa, u izves­nom smi­slu to je tako. Mi kontrolišemo da svako dete u Jugo­slaviji nauči latinicu, pa će se na kraju svega taj problem tako i rešiti”.

Po svoj prilici, to “na kraju svega” dešava nam se danas.

Srbski jezik i ćirilica u Ustavu

Iako je Skupština Repu­b­li­ke Srbije još 1991. donela Zakon o službenoj upotrebi jezi­ka i pisma, a Ustav Republike Srbije iz 2006. godine svojim 10. čla­nom utvrdio da su u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srp­ski jezik i ćirilično pismo, zatiranje srpskog nacionalnog pi­sma – ćirilice – ušlo je u završnu fazu. Ovo zbog toga što međunarodni in­formacioni sistem za kul­tu­r­ni i naučni razvoj, čijih se standar­da pridržavaju sve člani­ce Međunarodne organizacije za prosve­tu, nauku i kulturu (Une­sko), ne poznaje odred­nicu srp­skijezik­-la­tinica, te se “sve što je do­sad napisano ta­kvom lati­nicom u svetskim bibliotečkim katalozima knjiži u hrvatsku kulturnu baštinu”.

Tako za sada, pošto iz jednog teksta objavljenog polovinom ja­nuara 2016. godine (Hrvati“odlepili”: “Ćirilica je starohrvat­sko pi­smo, vratimo ga u škole” (http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/hrvati-odlepili-cirilica-je-starohrvatsko-pismo-vratimo-je-u-sko/) saznajemo da je Damir Boras, rektor zagrebačkog univerzi­te­ta i profe­sor na Ka­tedri za stariju hrvatsku književnost (koja li je to?), O­d­sek kroatistike, izjavio kako su ćirilica i gla­go­ljica “sta­ra hrvatska pisma” i da bi “bilo dobro da budu ponovo u nastavi”.

Mimo parole da “kad nešto bolje poznajete, manje od toga zazirete”, njegovi razlozi za to “otkriće” sadržani su u navodnom sa­znanju da “na ćirilici imamo niz starih tek­stova, a poznavanje toga pisma pomaže učenju ruskog jezi­ka”, te da “kod naših kom­ši­ja koriste se i ćirilica i la­ti­nica, a savladavanjem osnova ćirilice u osnovnoj školi naši bi učenici dobili mogućnost čitanja stručne lite­ra­ture na ćirilici”.

Jednomišljenik Borasov, akademik Josip Bratulić, lik koji je o istoj stvari pričao i pre dvadesetak godina, sve­stan da bi ta ideja mogla biti dočekana na nož, priznaje da je ključni pro­blem u tome “što sa ćirilice treba skinuti političku auru”. A kako skinutu tu auru, pita se on, i o­d­mah predlaže:

“Vrlo jednostavno, nazovimo je hrvatskom ćirilicom”.

Dabome, nisu Hrvati odlepili, znaju oni dobro šta rade, oni samo slede ono o čemu je pre više od četrdeset godina, hrvatski ling­vist Dali­bor Brozović, Broj Dva u ustaškoj Hrvatskoj demokra­t­skoj zajednici Franje Tuđmana, govorio jednom zakle­tom bra­ni­ocu srbske ćirilice: “Hrvati nisu protiv ćiri­lice. Samo se vi Srbi nje odrecite – mi ćemo je odmah zdušno prihvatiti”.

Oni čekaju trenutak u kome će se Srbi konačno odreći ćirilice, kako bi se pred svetom mogli hvaliti barem jednom civili­zacijskom vrednošću (kada već drugih takvih vrednosti nemaju). Iako u Ustavu Republike Srbije piše da je u službenoj upotrebi u Srbiji ćiriličko pi­smo, niko to u Srbiji ne poštuje, ni aka­demija nauka, ni univerzitet, ni škola, ni Vlada Republike Sr­bije, čak ni Pravopis Matice srpske. O jadnim Srbima da i ne govorimo, oni iz udvorišta internacionalizmu, mondijalizmu i raznim zapadnim demokratskim dostignućima nisu ni stigli da nauče ćirilicu.

Pa se ne treba čuditi zapažanjima jednog knji­žev­nika i univerzitetskog profesora iz Beograda da je “po­ložaj srpskog jezi­ka zaista jadan”, da je “čitao radove na prijemnom ispitu na Filo­loškom fakultetu, koji moraju da se se pišu ćirili­com”, da su “na­ša deca go­to­vo nepismena, ona ne umeju da pišu ćirilicom”, ali nai­lazimo i na njegovo turobno pitanje “da li je to normalno u jednoj zemlji u kojoj u Ustavu piše da je to službe­no pi­smo ove države i naroda koji u njoj čini većinsko stanov­ni­štvo”.

Nije normalno, naravno, ali je tužna istina da se Srbi, u naivnoj ve­ri da će odricanjem od ćirilice najlakše ući u koloni­jalno ropstvo za­padne demokratije, olako odriču sopstvenih na­cionalnih obelež­ja i sop­stvene kulturne tradicije.

Po svemu, dakle, ćirilica je u Srbiji, danas, “ostatak mračne prošlo­sti” i sa­mo se čeka da je “neko” zabrani. Da li “neko iz domaće radino­sti”, da li “neko” sa strane, ne bi li se ispunilo ono što su “jugoslovenski” komunisti nameravali da učine u danima dok su Srbiju “oslobađali” od učenog i domaćinskog. U vreme kada više nisu imali razloga da prikrivaju svoje stavove prema srbskom jeziku i pismu, stavove koje su prećutkivali na početku svoje mnogogodišnje saradnje s ustašama.

Problem se tako i rešavao jer hrvatska abeceda danas među Sr­bima (i u Srbiji) toliko preovlađuje (i u novinama, i u časopi­sima, i u knji­ga­ma, i na saobraćajnim znacima, i na firmama, i na uličnim tabla­ma), da će bez stvarne podrške državnih organa, i političkih i zakonodavnih, srbska ćirilica biti izgublje­na i potisnuta na nivo gotice u nemačkom jeziku. Ako to i jeste bila podmukla zamisao jugo­slovenskih komunista, koju su srbski komunisti najsvesrdnije “oplemenjivali” svojim uticajem ne samo na školski sistem, ni­su od takve logike mnogo odmakli ni njihovi demokratizovani naslednici u vlasti nad Zemljom Srbijom, makar se oni zvali so­cijalisti, radikali, demokrate, naprednjaci…

Da Vas podsetimo:  Intimna, dirljiva i umjetnička priča o bolničkim danima

Svi oni, ali i ini koji se na bilo koji način češu o vlast, ili je priželjkuju, ili se­be smatraju takozvanim nevladinim sektorom ovlašćenim za “ute­ri­vanje” demokratije, svoju ideologiju ni­su u stanju da otmu od ut­i­caja one koja se, po prirodi stvari, dece­nijama i godinama usađi­vala u njih i koja ih je očuvala kao svo­jevrsne zatočenike (i zatočnike) iste te ideologije u napred­njač­kom, demo­krat­skom, ra­dikalskom ili socijalističkom preobraćeni­štvu… A na taj i takav “nevladin sektor” ne treba mnogo trošiti reči, on je samo prikrivena komuni­stička “varijanta”, po svemu antisrbska, bilo kako da se njegovo rukovodstvo izjašnjava, kao nadstranačko ili izvanstranačko, bilo da brine o zaštiti ljudskih prava ili o kršenju ljudskih prava, bilo da se radi o ženskom antiratnom ratničkom pokretu.

Zbog svega toga, Srbe ne bi trebalo da budu iznenađeni ako ih jednoga jutra probudi vest da su Hrvati zaštitili ćiri­licu kao svoje pismo, pozivajući se pritome na neke stare srb­ske knji­ge koje su, i pored truda da iz svoje okoline, ali i iz sopstvene svesti, izbrišu (uklone) sve što bi ih moglo podsećati na srbske korene, još uvek, nekim čudom, sačuvane u nekoj od hr­vat­skih biblioteka.

Propao bi tako trud mnogobrojnih generacija srbskih kultu­r­nih pregalaca da se srb­ska kulturna tradicija, zasnovana na ćirilici, očuva, čime bi i srbski nacionalni identi­tet bio vrlo ozbiljno doveden u pi­tanje. Naši srbski savremenici, posebno njegovi politički i inte­lektualni predvodnici, izgubili su iz vida (ili su to namerno prenebregli) da “dok su se Srbi prepoznavali po sopstvenom je­zi­ku i njegovom ćiriličkom pismu – ni­kad nije mogao biti dove­de­n u pitanje njihov nacionalni identi­tet” (15, 31-33). Srbi su us­pevali, u najtežim uslovima, vekovima, da jezik, veru i narodnost, “to sve­to troje”, to izvorište srbske ča­sti i slave, uz­dignu na stepen kulta i opstanu sa njim.

Danas, nažalost, u skladu sa zapažanjem izvesnog gospodina Adolfa Hitlera da “narod kome uništite spomenike – za dve generacije prestaje da postoji kao narod”, Vlada Republike Srbije, po sili svoga položaja i ne poštujući Ustav Republike Srbije, samovoljno dopušta (ili, možda, po nalogu nekoga sa strane?) da ćiri­lica, kao spomenički izraz srbskog bivstvovanja, bude uništena i time bude izveden genocid nad celim jednim narodom, narodom koji joj je, po pretpostavci, poverio vođenje srbskih narodnih i državnih poslova.
Narodom srbskim.

Na kraju, potpisnik ovih redaka dozvoliće sebi da malo bude i zabrinut zbog preovlađujuće upotrebe latiničnog pisma u Srbiji. To je, čini mi se, prvi korak ka pokatoličavanju srbskoga naroda (makar se to u ranoj fazi zvalo i unijaćenje), ali ne spon­tan, ili samonikao, već najzlonamernije smišljen.

Uz ovu rečenicu može se zapisati da su prve decenije 17. veka prošle bez značajnijih uspeha rimokatoličke jeresi (poznate i kao rimokatolička crkva) u pokatoličavanju Srba iz Crne Gore, Boke i Paštrovića. “Zato će Vatikan poslati u ove srpske krajeve (1636) doktora filosofije i teologije – đakona Franju Leonardisa, rođenog u Šibeniku, da na Dioklitijskom srpskom primorju (na morskoj obali današnje Crne Gore) obavi katoli­če­nje pravoslavnih Srba. Da bi se dodvorio Srbima, obavešta­vao ih je da će se crkvene knjige izdavati na srpskom jeziku i ći­ri­licom. Uz to je uveravao srpske vernike da Rimokatolička crk­va koristi ćirilično pismo, kao i Srpska pravoslavna crkva i da su istovetni svetitelji u obe crkve. No, srpska pravoslavna zajednica se, žestoko, oduprla” tome.

Sada, kad izričem pretpostavku o pokatoličavanju “latinič­kih” Srba, pitam se da li su velikodostojnici Srpske pravoslav­ne crkve ikada stali u zaštitu ćiriličkog pisma. Ili, možda, oni na svoje nemešanje u rasprave o (ne)upotrebi ćiriličkog pi­sma gledaju ne samo kao na nevidljivu i nečujnu, ali zato stvarnu podršku masov­nom odricanju od ćirilice, već to vide i kao ši­ro­ku podršku sopstvenom ekukumenizmu. Ili, latinizacijom srb­skoga naroda oni isti taj narod guraju u rimokatoličku jeres. Ili, u svemu tome oni vide siguran korak ka “unapređenju” rimo­katoličkih Srba u Hrvate.

Zbog svega toga, ozbiljno je pitanje da li je običan srbski svet (okupljen u srbskoj pravoslavnoj zajedni­ci u Srbiji), bez oslon­ca na ionako nezainteresovanu crkvenu jerarhiju koja, potpuno pogr­e­šno, sebe smatra Crkvom, u stanju da se odupre latinizaciji, sam, kao što su to, prvih decenija 17. veka, uspevali naši preci u Crnoj Gori, Boki i Pa­štrovićima. I ne samo tamo, već i ši­rom Srpske Zemlje.

Ilija Petrović

Srbi na okup

1 KOMENTAR

  1. Hm,hmmm..od silne zelje „da bidnemo zapad“,osim privrede i trzista, dajemo i kirilicu,a, jedan akademik i samog Vuka Karadzica, proglasava za „prvog komunistu“ u Serbije.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime