Do kada više da slušamo o tome kako ćemo možda dobiti deo Kosova? Kako može nama iko pokloniti deo naše zemlje? Kada se završavaju pregovori koji će nam reći koliki deo naše zemlje je naš, tačnije, koliko od naše zemlje nije naše? Čak nije u pitanju naša zemlja, već naša kolevka! Ne znam za drugi narod koji je prodao svoju kolevku i napustio svoju kuću!
U našu kuću su se uselili oni koje smo u svoj dom primili kao svoje, a sad nam ga oni otimaju tvrdeći da smo predugo ostali u sopstvenoj kući. Ne dozvoljavam da Srbe koji i dalje imaju hrabrosti da žive na Kosovu nazivamo onima koji su ga prodali! Zbog čega naš narod na svojoj zemlji i u svojoj kući živi kao u terarijumu? Šta se dogodi pa stranci dođu da zavode red u zemlji za koju pre ovog zadatka nisu ni znali?
Šta za jednog Amerikanca predstavlja Pećaršija? Kako Italijanu poveriti Visoke Dečane? Kojim jezikom Englezu opevati Devič? Šta je Banjska za Mađare? Šta je Srbin za Ameriku, nego prepreka do osvajanja Kosova?
Ne smemo da se ponašamo kao da smo mi Kosovo od nekoga dobili. Ono je naše dok je Srbije i Srba. Ko će zaboraviti onolika silovanja, pokolje, pucnjavu, zastrašivanja, skrnavljenja, oborene grobove, probijene glave, ugažene utrobe, krvave noževe, silovane devojčice? Je li sve što se dogodilo bila cena koja se mora platiti da bi nam neko nešto uzeo? Da li je demokratija – dajte nam vaše, a usput i istrpite neki omanji pokolj i progon? Nije demokratija za Srbe! Mi smo od te reči do sada samo stradali. Kuda je prošla demokratija, tamo nije ostalo ničega.
Kako zahtevati demokratiju u zemlji u kojoj Gospod vodi glavnu reč?
Zar ima onih koji misle da će iko svoje poreklo ustupiti nekom drugom? Kakav se ovo svet igra sa opstankom jednog naroda?
Kosovo je mesto rođenja Srbije. Ono je tačka na planeti na kojoj su Srbi najbliži Bogu. Za Srbe je Kosovo isto što i vazduh. Ne može se nikome objasniti kako jedan prostor nekome može biti najveća radost, najteža tuga, blagoslov i prokletstvo, kolevka i kovčeg, osmeh i vapaj, kuća i klanica, kamenjar i oranica, raj i pakao, hram i logor, pesma i tužbalica i nada i beznađe.
Ne postoje dva Kosova i dve Metohije. Nema ni dve Srbije, iako svi tvrde suprotno. Postoji jedno Kosovo i jedna Metohija koji su kolevka i zavet srpskog naroda. Bez njih, nema ni nas. Nećemo dati Kosovo, pa naći sebi neko drugo.
Ko začeprka po kosovskoj zemlji neće naći ništa pod njom osim Srba. Odande su se i gliste iselile, jer pod zemljom od srpskih kostiju nema više mesta ni za šta. Ako ne znate čija je neka zemlja, pogledajte njena groblja i njene hramove.
Predavanjem Kosova i Metohije predaju se preci i na tender se stavlja celokupna istorija srpskog naroda. Naš najvažniji mit postaće sprdnja naroda koji nema ni mitove, ni istoriju, ni pamet čim otima nekome svetinju.
Nije više važno spominjati Lazara, Miloša, Jugoviće, jer su i Srbi počeli da sumnjaju u njih. U našem narodu je sramota biti svestan svoje veličine. Ovde se ne govori o Kosovu koliko se govori o vlasti. Najvažnije je želeti vlast, a želeti Kosovo je pitanje zaostalosti.
Dok god ima onih za koje Kosovo i Metohija nisu tema i koji čekaju da vide koliko će nam od njih oduzeti, do tada mora biti nas koji smo svesni šta je Kosovo. Možda tako, kroz svoju svest, sačuvamo i mesto među ljudima onima koji se Kosova odriču da imaju
kuću u koju će doći kad se osveste.
Bez Kosova bi nas bilo kao da nas nema i bili bismo blagosloveni kao da smo prokleti.
Odreći se Kosova, značilo bi prihvatiti laž. Prodati ga, značilo bi kupiti kartu u jednom smeru ka provaliji zdravog razuma. Predati ga, značilo bi vernost izdaji.
Neka vlada zakon Boga, pa šta god neko učinio Kosovu, neka Kosovo isto učini njemu, pa da vidimo koga će više zaboleti!
Milan Ružić
Izvor: iskra.co
