Stabilokratija i rešavanje kosovsko-metohijskog pitanja

3
732
Foto: flicr/Predrag Babić

Prateći učestale nastupe Predsednika republike Srbije Aleksandra Vučića, vezane za konačno rešavanje kosovsko-metohijskog problema, mogla bi se sačiniti svojevrsna antologija njegovih sve kontroverznijih i paradoksalnijih izjava.

I pored njegovog „velikog angažmana“ mora se reći da, što vreme više odmiče, to je njegova pozicija sve otvorenija za postizanje tzv. razumnog kompromisa, koji bi očigledno uključivao i neku vrstu prikrivenog priznavanja kosovske nezavisnosti. Pored njegovog neočekivanog izjašnjavanja da je „Briselski sporazum akt međunarodnog prava“, Vučić nije ni spomenuo da se naš Ustavni sud opredelio da sledi stav zvanične politike – da je reč o političkom, a ne pravnom aktu. Ono što nije učinio naš Ustavni sud, uradio je ustavni sud samoproglašene države Kosovo, tvrdeći da je Briselski sporazum narušio njihov ustavni poredak.

U mnoštvu Vučićevih izjava posebno se izdvaja stav o prenebregavanju i diskvalifikaciji preovlađujućeg stava u našoj javnosti o neophodnosti zamrzavanja kosovskog problema. Tako iznet stav jasno govori o nedemokratskoj suštini njegove vladavine, u kojoj se ne poštuje volja naroda bez obzira što se Aleksandar Vučić sporadično poziva na nužnost referendumskog izjašnjavanja o sudbini Kosova i Metohije.

Međutim on jasno ističe: „Bez obzira na kritike iz domaće javnosti, bez obzira na to što sam video sinoć u istraživanju domaće javnosti da 80% građana Srbije smatra da treba da zadržimo zamrznuti konflikt, daću sve od sebe – ne hajući za svoju političku karijeru ili mesto na kome se nalazim – da se izborim protiv stava tih 80 odsto ljudi, jer neću i ne želim da budem odgovoran za nove ratove ili sukobe. Ne želim da se to Srbiji dogodi. Neću donositi odluke protiv našeg naroda, već ću gledati da ubedim većinu da su nam mir i stabilnost važniji od bilo čega drugog“.

Lako je uočiti očigledne kontradiktornosti i nedoslednosti u ovako iznetom stavu Aleksandra Vučića, jer s jedne strane se kaže da se „neće ići protiv volje našeg naroda“, a s druge strane se većinsko mišljenje naroda proglašava za „remetilački faktor koji priziva sukobe i nove ratove na Kosovu i Metohiji“. Kao svoj osnovni cilj i politički zadatak Vučić vidi u ubeđivanju našeg naroda u neophodnost održavanja mira i stabilnosti, a podrazumeva se da se on javlja kao osnovni garant stabilnosti i mirotvorstva, bez obzira na to što on i nakon vođenja tzv. „unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji“ nije našao pravi trenutak da iznese svoje stanovište o tzv. razumnom i konačnom rešavanju kosovskog pitanja.

Pritom se ne kaže koju cenu treba da platimo za „održavanje stabilnosti“ i da li se ona odnosi na priznavanje tzv. kosovske državnosti. Da li iko ko poznaje političku praksu vođe naprednjaka može da poveruje da on ne haje za svoju političku karijeru i vlastodržačku poziciju? Samom činjenicom da se on zalaže za stabilokratski način vladavine i ostvarivanje neoliberalne demokratije, njegovo izjašnjavanje da „ne haje za političku karijeru“ je samo još jedno u nizu i njegovih ispraznih obećanja i ogoljenog politikanstva. Ovako intonirana izjava samo u stvari dodatno destabilizuje političku i društvenu situaciju i unosi još veću konfuziju i neizvesnost.

Na pitanje kada će da izađe sa sopstvenim predlogom o rešavanju kosovsko-metohijskog problema on kaže: „Kada budem ocenio da je to dobro za našu zemlju i kada budemo mogli da dobijemo određeni rezultat“.

Ovako iznet stav, bez obzira kako to paradoksalno zvučalo, najbolje je određenje suštine zalaganja za uspostavljanje zamrznutog konflikta bez obzira što se Vučić uporno protivi ovakvom političkom stavu. A upravo se suština zalaganja da se ne žuri sa potpisivanjem pravno-obavezujućeg sporazuma (za koji niko još ne zna šta bi trebalo da sadrži osim jasnih naznaka da se zahteva ulazak Kosova u Ujedinjene Nacije) sadrži u težnji da se iskoriste najoptimalniji politički i društveni uslovi za postizanje prihvatljivog sporazuma, koji bi obezbedio pre svega elementarne uslove za održanje našeg naroda na Kosovu i Metohiji ali i štitio celovitost naše državne teritorije.

Nakon dugotrajnog licitiranja da li je rešavanje kosovsko–metohijskog pitanja glavni uslov za ulazak u EU – više nema dileme, jer je sasvim jasno da se upravo radi o tome da su evropske integracije pre svega uslovljene napretkom u ovim pregovorima. Međutim i tu se za Aleksandra Vučića javlja otvoreni izazov jer, pored toga što je 80 odsto građana za zamrznuti konflikt, gotovo isti procenat ne prihvata da se radi ulaska u EU prizna tzv. nezavisnost Kosova.

O tome najbolje svedoči nedavno obelodanjeno istraživanje studenata FPN-a u Beogradu „Generacije i politika“. U njemu se može naći i sledeći rezultat ove studije: „I najstariju i najmlađu generaciju ispitanika ujedinilo je pitanje da li bi glasali za ulazak naše zemlje u Evropsku Uniju kada bi uslov za to bilo otcepljenje Kosova i Metohije. Negativni odgovor dalo je njih 85 posto“.

Verovatno bi reakcija Aleksandra Vučića na ovo istraživanje bila ista kao i na većinsko opredeljenje građana za zamrznuti konflikt, bez obzira na to što on neprestano tvrdi da „ne trguje“ i „ne podleže ucenama“, a da je sporazum sa Albancima moguć samo uz poštovanje referendumski izražene volje naroda. Nevolja je u tome što je, u našem političkom iskustvu, referendum obično sredstvo ogoljene manipulacije u rukama vladajuće oligarhije i služi samo kao pokriće već donetih odluka. A u isto vreme, Aleksandar Vučić već sve čini da, služeći se sveobuhvatnom medijskom kampanjom, preoblikuje većinsku volju naroda, sprovodeći sve otvorenije svojevrsni politički inžinjering i pozivajući se sve češće na nužnost napuštanja mitova i zaveta koji su vezani za naše Kosovo i Metohiju.

Nama se veoma lako može ponoviti način odlučivanja kakav je primenjen prilikom donošenja odluke o ulasku Crne Gore u NATO, bez obzira na to što je većinsko raspoloženje građana u Crnoj Gori bilo protiv ulaska u ovaj vojni savez. Ne samo da je zaobiđen referendumski način odlučivanja, već je to proglašeno za „hrabru i istorijsku odluku izvršne vlasti Crne Gore“. I, ovako doneta odluka obrazlagana je „nužnošću da se održi mir i stabilnost u našem regionu“.

To je očigledno univerzalni odgovor svake vlasti koja počiva na stabilokratskim i iliberalnim osnovama, a pritom sledi dinamiku režima koji ne poštuje većinsku volju naroda.

Sudeći po izjavama Aleksandra Vučića i načina na koji on shvata demokratiju i većinsku volju naroda on očigledno smatra da je njegova volja neprikosnovena i da je iznad temeljnih demokratskih načela u čijoj osnovi je poštovanje većinske volje naroda. Ali, on stvara sebi i svojevrsnu odstupnicu naglašavajući stalno da „mi imamo mali manevarski prostor“ i da „važi samo pravo sile“ i da u skladu s tim moramo da „sačuvamo mir i da svi gradimo bolji život i jaču ekonomiju“.

„Činjenica je da velike sile ne priznaju, odnosno nemaju nameru da uvaže Rezoluciju 1244, za nas samo znači da mi imamo vrlo male mogućnosti da nešto učinimo“, izjavio je Vučić, očigledno ne vodeći računa kako će ovakvu izjavu doživeti srpski narod koji živi na Kosovu i Metohiji i koji je izložen svakodnevnom nasilju i provokacijama. Kakvu to poruku im šalje Predsednik Republike Srbije, koji više vodi računa kako će preoblikovati većinsku volju naroda nego što se zalaže za pružanje realnih garancija za opstanak našeg naroda na Kosovu i Metohiji?

Otvara se zato sasvim logično pitanje – da li će žrtvovanje srpskog naroda na Kosovu i Metohiji biti glavna i presudna garancija za održavanje stabilnosti i mira u Srbiji i regionu, ali i neizvesnog ubrzanja evroatlantskih integracija. Prosudite i sami da li je to previsoka i za nas prihvatljiva cena.

Marinko M. Vučinić

nspm.rs

3 KOMENTARA

  1. Oni koji prate dogadjaje od petooktobarskog prevrata, sa lakocom uucavaju “ PUZUCU VELEIZDAJU”!
    Od Djindjica preko Tadica do Vucica. Da ne zaboravimo i uvjek prisutnog Dacica. Sve to sa velikom tacnoscu opisuju i broj i analiticari!!!
    PROBLEM JE STO NITKO NE IZNOSI IDEJU KAKO SPRIJECITI V E L E I Z D A J U ,!!!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime