Stara Srbija i „Velika Albanija“

0
1523

Srpski jug i jugozapad u svetlu istorijskih stranputica i spasonosnih pouka.

balkanski_rat5

Balkan je prepun raznih novih velikodržavnih projekata. Većina njih je – iako i dalje imaju eksplozivni potencijal koji u određenim okolnostima može da dobije značaj – ipak izgubila pređašnji naboj. I dalje ima onih koji zagovaraju nekakvu „Veliku Hrvatsku“ na prostorima koji ni istorijski, ni etnički sa Hrvatima nemaju nikakve veze, ili pak onih koji maštaju o nekakvoj karikaturalnoj „Velikoj Bosni“. No, ne radi se o idejama koje su, bez obzira na i dalje živu mržnju prema Srbima, među Hrvatima ili bosansko-hercegovačkim muslimanima, danas u prvom planu. Međutim, stvari drugačije stoje sa projektom „Velike Albanije“. Na to nas je podsetila nedavna provokacija sa dronom i mapom fantomske velikoalbanske konstrukcije kao i, što je još gore, reakcija albanskog društva. Ono kao da je bilo zapanjeno što su njegove mračne fantazije za Srbe i druge narode Balkana noćne more a ne nešto sasvim „normalno“ i „prihvatljivo“.

SRPSKI VILAJET

Nije mi namera da se sada šire bavim istorijom i sadašnjošću besmislenog velikoalbanskog projekta. Samo želim da se podsetimo da toj novoj i nakaradnoj velikodržavnoj ideji imamo da protivstavimo nešto staro i na činjenicama utemeljeno. To je istina o „Stroj Srbiji“ a ona obuhvata srpski istorijski prostor Raške oblati (Sandžaka), Kosova i Metohije kao i severozapadne krajeve savremene Republike Makedonije. A istinu da su to stare srpske zemlje – koju su makar za neke od tih predela zaboravili i mnogi Srbi a tim pre drugi narodi – početkom 20. veka nisu osporavali ni Bugari i Albanci koji su pretendovali na veći deo nabrojanih teritorija.

To se, primera radi, „može videti iz Projekta Makedonsko-albanske lige iz maja 1902. godine o autonomiji Makedonije, Albanije, Stare Srbije i Odrina“. U tom projektu bilo je predloženo da se od, u to vreme još turskih upravnih oblati na prostorima neoslobođenih delova današnje Srbije, Bugarske i Grčke, odnosno Makedonije i Albanije, formiraju četiri autonomne provincije – „Albanija, Makedonija, Stara Srbija i Trakija, pri čemu bi Makedonija bila sastavljena od Bitoljskog i Solunskog, a Stara Srbija od Kosovskog vilajeta“. Poslednji je obuhvatao prostor od granice BiH do krajeva jušno od grada Štipa (središnji deo sadašnje Republike Makedonije).

Na rečeno nas je podsetio Vladimir Vučković (1972) u svojoj po sadržaju, temi i stilu pisanja izuzetnoj knjizi „Stara Srbija i Makedonija – oslobođenje i uređenje“ (Medivest KT, Niš, 2014). U pitanju je doktor prava iz, kako se nekada govorilo, druge prestonice Srbije (Niš), koji se bavi izučavanjem naše nacionalne pravne istorije a do sada je objavio pet zapaženih monografskih studija i veći broj naučnih radova.

Da Vas podsetimo:  Neukusno prepucavanje

ISTORIJSKI MOZAIK

Dok većina drugih naroda Balkana sa većom ili manjom upornošću traže ono što nije njihovo, mi Srbi olako zaboravljamo i ono što je makar istorijski gledano nesporno naše. Pri tome ne mislim da mi treba da budemo ti koji će pokretati revizije međunarodno priznatih granica (osim tamo gde postoji izvorno pravo na samoopredeljenje kao u slučaju Republike Srpske), već da znamo šta je istorijska istina kako bi ojačali temelje svog nacionalnog identiteta i osnažili sopstvenu istrajnost u okolnostima kada nam otimaju ono što je istorijski i državnopravno naše (a to je centralni deo Stare Srbije tj. Kosovo i Metohija) pa i nameravaju da taj proces otvore na drugim prostorima sa matičnom državom srećom još efektivno spojenih oslobođenih krajeva tokom balkanskih ratova (jug centralne Srbije, Raška oblast).

Zato je važno što su naši naučnici posle dugotrajne, institucionalizovanim antisrpskim motivima nametnute pauze, ozbiljno počeli da se bave raznim aspektima prošlosti Stare Srbije. Pre dve godine (2012) objavljena je i – uz nadu da ne zvučim neskromno kada to kažem – potom prestižnom nagradom našeg nedeljnika za nauku i društvenu teoriju („Pečat vremena“) ovenčana (2013), sjajna knjiga dr Slavenka Terzića. Radi se o istorijskoj monografiji „Stara Srbija – drama jedne civilizacije“ u kojoj se dubinski sagledava geopolitička, vojnostrategijska, društvena, kulturna, civilizacijska, verska i demografska problematika tih naših krajeva.

Sada je našoj stručnoj i široj javnosti ponuđeno još jedno važno delo, a to je pomenuta studija dr Vladimira Vučkovića posvećena oslobođenju 1912-1913. godine Stare Srbije i zatim njenom uređenju. Centralni deo te monografije bavi se pravnim položajem krajeva prisajedinjenih Kraljevini Srbiji posle uspešnog okončanja balkanskih ratova. Time je pružen relevantan doprinos ispunjavanju mozaika poznavanja važnih aspekata prošlosti Stare Srbije – kolevke srpske državnosti. Daleko je od toga da prošlost i sadašnjost krajeva koji je čine i nadalje ne treba proučavati iz raznih uglova, i tim pre naučna saznanja popularisati, ali polako bar popunjavamo neke od rupa namerno stvorenih od strane titoista kojima je bio cilj da se zatre ne samo prisustvo našeg naroda na tim područjima već i teorijska upućenost na njih srpske javnosti.

(NE)UČENJE NA GREŠKAMA

Poseban kvalitet Vučkovićeve knjige je to što on ne pripoveda samo o jednom razdoblju pravne povesti Stare Srbije već i nastoji da detektuje na koji način smo sami utrli put za – ako ne u potpunosti onda bar u velikoj meri – sunovrat naše nacionalne ideje u vezi sa tim podnebljem. To što imamo mnoge, i to opasne neprijatelje, nije za nas fatalno, ali jeste fakat da smo prečesto neuspešni u borbi za svoje interese, odnosno u suprotstavljanju pretnjama. Niko nas ne može tako ugroziti kao što mi sami to možemo. To, iako načelno pričamo o sopstvenim manama, na produktivan način prečesto zaboravljamo. A cilj samokritike ne bi smeo da bude po naciju parališući ili čisto načelan, već poučan, kako bi iz istorijskih grešaka nešto naučili.

Da Vas podsetimo:  Novine u sticanju hrvatskog državljanstva

Autor knjige „Stara Srbija i Makedonija – oslobođenje i uređenje“, stiče se neodoljiv utisak, baš to želi da postigne. Zato u kontekstu rasprava oko uređenja Stare Srbije posle njenog oslobođenja, nemalu pažnju posvećuje srpskoj neslozi u vezi sa pitanjima gde bi temelj političkog delovanja morao da bude nacionalni konsenzus oko vitalnih nacionalnih interesa; ukazuje nam na primat lično-partijskih nad nacionalnim interesima; podseća nas na lakomislenost našeg političkog života.

Konačno, ne previđa ni našu sklonost krajnostima. Mi smo narod koji neretko ide iz nacionalnog defetizma u nacionalnu megalomaniju, umesto da racionalno teži pravoj meri koja se da zaštiti i održati. Kako Vučković povodom slučaja kojim se bavi s pravom kaže: „Pitanje pravnog uređenja uzrokovano je i pogrešnim shvatanjem same teritorije novih krajeva. Kraljevina Srbija je u balkanskim ratovima zauzela više teritorije nego što joj je po etničkom i istorijskom pravu pripadalo. Tu se, pre svega, misli na pravu Makedoniju (južno od Velesa) i Albaniju, odnosno Jadransko primorje. Ono što je po svim pravima pripadalo Kraljevini Srbiji bila je samo Stara Srbija, bez Makedonije. Ovu teritoriju je u državotvornom smislu odmah trebalo izjednačiti sa Kraljevinom Srbijom. Pri tome, iskustvo iz 1878. godine je veoma značajno, pošto je tadašnja politička i vojna elita … iz novih krajeva proterala sve muslimansko-arbanaške remetilačke elemente koje je osmanska država silom naseljavala iz sopstvenih strateških i političkih interesa. Deo takvog, dragocenog iskustva trebalo je primeniti i na nove krajeve 1913. godine“.

Umesto toga srpska vlada je, a primere takvog postupanja u knjizi autor navodi, nastojala da u Srbiju vrati čak i arbanaške odmetnike koji su se sa svojim porodicama iselili u Albaniju. To je činjeno uz naivno objašnjenje da je bolje da budu pod kontrolom Beograda nego da iz inostranstva deluju protiv Srbije. U svemu je postojala i iluzija o značaju naših delimično zajedničkih korena, odnosno pretpostavki da su mnoga severnoalbanska plemena srpskog porekla. Uz to, zanemarujući duh vremena, mnogi pripadnici srpske političke i naučne elite su pogrešno polazili od toga da kada su već Albanci u srednjem veku velikim delom harmonično živeli u sastavu srpske države, opet je moguće to postići.

Da Vas podsetimo:  Pravda za Marovića

REALNOST I PRAGMATIZAM

Iracionalan pristup rešavanju našeg državnog pitanja umesto strogog pridržavanja načela nacionalnog pragmatizma, doveo nas je postepeno dovde gde sada jesmo. Neretko smo mnogo hteli ali na pogrešan način, uz zamagljivanje realnosti fantazijama. Tako smo i posle rekama krvi plaćene pobede u Velikom ratu uleteli u jugoslovenski eksperiment umesto da stvorimo ujedinjenu, u granicama čiji sadržaj smo bili u stanju da apsorbujemo, srpsku državu.

Potom je usledio identitetski sunovrat i poistovećivanje sa umišljenim širom interesima u koje niko osim nas nije verovao. Krećući se između preterivanja i odricanja od sebe, izgubili smo i mnoge zemlje koje smo čak i u nepovoljnim okolnostima mogli da konsolidujemo, a pojedini ogranci našeg naroda, po raznim osnovima specifični, u viru identitetske erozije počeli su se još više udaljuju od nacionalne matice (čak i ako ranije, kao kada se radi o Crnogorcima, nije delovalo da tako nešto može da se dogodi) .

No, Niška deklaracija, ujedinjenje sa lažnom braćom, podređivanje srpstva jugoslovenstvu, prihvatanje i robovanje avnojevskom konceptu – svet to nije tek tako, preko noći, izniklo. Ka stepenastom ponoru očito smo polako klizili a njegovi nagoveštaji su se već videli u vezi sa razdobljem i problematikom kojima se bavi autor. Ne zatvarajući oči pred tim nemilim temama Vladimir Vučković nastoji da nas podstakne da već jednom prestanemo da budemo ponavljači na času istorije i izvučemo pouke iz svojih grešaka. Kao što je jasno da će još biti dosta pretnji za opstanak i ono malo još živih naših vitalnih interesa, i te kako ćemo, bez obzira na sve gubitke, imati šanse i da popravimo svoj nesrećni položaj.

U kom pravcu će naš nacionalni brod ići, ma koliko da su važni spoljni faktori, umnogome zavisi baš od nas. Posmatrajući stvari kroz istorijsku prizmu na to nam posredno ali ubedljivo ukazuje autor. I to je, bez želje da zanemarim drugo, veliki kvalitet njegove knjige o kojoj me je posebno inspirisao da nešto napišem zloduh „Velike Albanije“ koji, kao što vidimo, opako lebdi nad Balkanom. NJemu se, kao i drugih fatalnim izazovima, možemo suprotstaviti samo realnim sagledavanjem stvari i posvećenim nacionalno-pragmatičnim delovanjem!

Vidovdan / Izvor: Pečat

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime