Sudbina srpskog naroda se mnogo puta u istoriji rešavala ratovima od kojih se svaki na kraju završavao mirom, odnosno mirovnim sporazumom, bez obzira na želje, rezultate i stepen zadovoljstva sukobljenih strana. Mir je uvek dobrim delom održavao rezultate na terenu, postignute ratnim dejstvima, ali je, takođe, u svom značajnom delu, bio rezultat interesa velikih sila, odnosno veštine i umešnosti civilnog rukovodstva da izvojevani ratni rezultat na najbolji način ugradi u mirovni sporazum.
Skoro svaki put kad su srpski nacionalni interesi u pitanju, što je potvrdila istorija, dogovoreno je kroz mirovne sporazume bilo na štetu vojno postignutih rezultata, umanjujući time sve ono što je izuzetno teško, uz mnogobrojne žrtve, časno i vojnički izvojevano. Herojski dobijene bitke, kroz borbe za svaku kotu, liniju, mesto, za svakog čoveka, donosile su kao krajnji vojni rezultat – odbranu teritorije i naroda, i sa sobom junačka dela mnogih znanih i neznanih boraca – što se olako žrtvovalo za zelenim stolom, bez obzira na metode i načine za postizanje tih naknadnih dogovora, u kojima nije učestvovala ni vojska ni njeni legendarni komandanti.
Nevažno je da li su pitanju samo debeli flomasteri koji su menjali krvlju iscrtane granice, ili su bile u pitanju ljudske slabosti predstavnika srpskog naroda, obaveštajne igre i pritisci velikih sila, lažna obećanja i naivna verovanja. Ono što je nesporno, osim što su potpisani sporazumi uglavnom bili štetni po srpski narod, i što se potom ono što se nije moglo oduzeti u ratu, korak po korak oduzimalo u miru, i time obezvređivali postignuti vojni rezultati – pokazalo se na kraju da mirovni sporazumi predstavljaju samo prelazna rešenja koja će se milom ili silom promeniti već za jedan mali istorijski trenutak ( jer šta je za istoriju par decenija…)
Te nepravilno iscrtane granice, zone sa specijalnim statusom, distrikti, koridori, transferzale, prelazna entitetska i druga rešenja, autonomije i posebni statusi – praćeni s jedne strane regionalizacijom a s druge strane raznim integrativnim procesima – samo su povećali međuetničke i nacionalne tenzije, terorističke, separatističke, migracione i druge ekstremističke događaje – što će na kraju, najčešće u funkciji interesa regionalnih i velikih sila uz podršku lokalnih marionetskih lidera vlasti i opozicije, staviti narode pred izazov novih sukoba i ratova, pred nova-stara vrata pakla.
Činjenica, da je naš narod većinom kroz istoriju vodio odbrambeno-otadžbinske ratove, da se branio, da su ratovi bili pravedni – iako nema pravednih ratova bez obzira na rezultate pobednika koji piše istoriju jer iz svake sukobljene strane i iz svakog pojedinog čoveka svaki rat izvuče na površinu i ono najbolje i najgore – ne daje nam pravo da verujemo da nam se istorija neće ponovo dogoditi, i da se započeti procesi protiv našeg naroda neće nastaviti, odnosno da se zločinačke sile neće obrušiti na nas, možda i silnije nego ikad do sada.
Posebnu opasnost za ”uspavane pobednike” nosi ”mirnodopsko” vreme između dva rata. Savremeni tehnološki napredak, utičući na razvoj modernih ratnih sredstava za klasična dejstva, razvio je i različite vidove specijalnog medijsko-propagandnog rata koji se kao priprema za sprovođenje budućih vojnih ciljeva, pod plaštom demokratije i borbe za ”vrednosti i prava pojedinaca”, vodi direktno na štetu tog istog naroda.
Kad su Srbi u pitanju, prvi korak kad oružje utihne, uvek je uklanjanje svih ratnih komandanata i komandira, kao i svih onih pojedinaca iz rukovodećeg kadra koji su, osim hrabrosti i nepotkupljivosti, dokazali u ratu da imaju moć homogenizacije i okupljanja saboraca u odbrani otadžbine i njene časti. Bez obzira na metode njihovog uklanjanja iz sistema odbrane, i udaljavanja od izvršne vlasti – od prevremenog penzionisanja do raznih drugih ”rešenja” – , bez prekaljenog iskusnog vojnog kadra na terenu, otvara se put za dezintegracione procese koje vode potpunom slomu vojske, i bezbednosnog aparata.
Uništavanjem tzv. viška vojne tehnike, promenom sistema vojne organizacije i vojne doktrine, sa armijskog na brigadni, potpunim smanjenjem broja ljudstva, ukidanjem obaveznog vojnog roka, prelaskom na NATO standarde, rasprodajom sredstava, kasarni, vojnih postrojenja ili predajom infrastrukture u civilne često i strane ruke, pretvaranjem i stavljanjem dela jedinica za učešće u mirovnim operacijama, razbijanjem lanca komandovanja, morala, i sistema zaštite tajnosti na svim nivoima, sve do potpunog ukidanja čitavih jedinica od korpusa do odeljenja, procesi su koji vode do nestanka cele vojske, kakav je slučaj sa Vojskom Republike Srpske.
Dok je kod svih svetskih i regionalnih sila širom zemljinog šara, pa i kod nekih zemalja u našem okruženju, već decenijama, a posebno zadnjih nekoliko godina, prisutna trka u naoružanju i pojačavanje ukupne odbrambene moći – uključujući nabavku odgovarajućih sredstava i vraćanje u funkciju iskusnog ratnog rukovodećeg kadra – u državama gde srpski narod živi, proces je upravo suprotan, jer je u njima stanje u oblasti vojne bezbednosti dovedeno do apsurda.
Tehnika i sredstva su pretopljeni u pećima železara, stajaće vojske su nestale ili su svedene na minornu silu koja se ni sa elementarnim nepogodama ne može izboriti, a pod plaštom modernizacije, iskusni kadar sa ratnim iskustvom na dužnostima u sistemu bezbednosti – uključujući čak civilne i savetodavne uloge – je uklonjen, i isti praktično ne postoji.
Ono što je još opasnije, taj ratni rukovodeći kadar, odnosno ono što od njega ostalo dve decenije od ratova za jugoslovensko nasleđe, kad su srpski oficiri u pitanju, je u bukvalnom stanju prživljavanja, skrajnut van svih tokova vlasti, bez dostojanstva i statusa, progonjen, utamničen, obespravljen, jednostavno doveden na rub elementarne egzistencije. Istorija se i ovde grubo poigrala s nama, pa se tako ponavlja sudbina još živih legendarnih ratnih komandanata – heroja rata u Republici Srpskoj, Srpskim krajinama, KiM, – koji završavaju svoj životni siklus poput sudbine nekadašnjih vojvoda Mišića i Bojovića, ili Milunke Savić.
Gospodo nedržavotvorni političari, gospodo savetnici, gospodo strani namesnici, gospodo na svim izvršnim funkcijama, ko god da ste, svi Vi koji ne razmišljate o odbrani Republike Srpske – dosta je! Dosta je više, jer je došlo vreme da se preokrenu istorisjki ciklusi! Ma koliko zvučalo pretenciozno s naše strane ratnih komandanata i boraca koji smo istinski branili, odbranili i stvorili Republiku Srpsku – ne damo da bude i dalje tako! Nećemo da naši unuci uče u knjigama o tome kako su oficiri i borci iz Republike Srpske doživeli da umiru kao da nisu ni živeli, i da se na kraju sprdaju s njima, da od časnih legendi postanu ”jadni starci” ili ”zaluđenici”, da priča o njima izaziva sažaljenje ili podsmeh.
Sažaljenje nam ne treba a podsmeh nećemo dozvoliti! Tačno je da nismo više jednako mladi i jaki, ali budite sigurni da smo jednako spremni i jednako hrabri, s tim da sada imamo i mudrost i saveznike! I zato ne damo! Ne zbog nas. Ponavaljam, ne zbog nas, nego zbog države koju smo branili i stvarali, ne damo zbog ČASTI OTADžBINE!
Da bi uspeli da prekrenemo tok istorije u korist srpskih nacionalnih interesa, moramo se izboriti da odbranimo našu otadžbinu – kako? Prvo, vraćajući odmah pravi status i upotrebnu funkciju vojno-policijskom rukovodećem kadru, ali samo onom herojskom, dokazanom u ratu a nikako onom koji je ogrezao u korupciji, ušao u razne političke aranžmane, nikako onom koji je izdao nacionalne interese ili bilo koji drugi način kompromitovao slavna dela junačkog srpskog oficira. I zato, treba da krenemo od glave, od nas samih. Kao što smo u ratu znali ko je kakav, tako i sada treba formirati nacionalno odgovorna rukovodstva u BORS-u i drugim organizacijama koja će biti prava, sastavljena bezkompromisno od najboljih, da bi mogla da se izbore sa svim izazovima s kojima se suočava naša otadžbina. Neki od konkretnih predloga kojim bi se mogli rešiti nagomilani problemi su:
Revizija rada i statusa, uz donošenje i implementaciju novog zakona o BORS-u i boračko-veteranskim organizacijama, uključujući i sve statusne promene, način rada, organizovanja, upravljanja, odlučivanja, finansiranja…
Otvaranje i stavljanje u funkciju čitavog niza novih državnih tela sastavljenih od najiskusnijih pripadnika boračke populacije koja će biti u punoj funkciji odbrane i bezbednosti otadžbine i biti operativno na rapolaganju Predsedniku države, Predsedniku Vlade, Ministru resornog ministarstva, i Ministru MUP-u RS.
Izrada i usvajanje novog registra boraca sa tačnim popisom, pravednom klasifikacijom i pravilnom kategorizacijom demobilisanih boraca-ratnih veterana
Zapošljavanja radno-sposobnih ratnih veterana, njihovih potomaka, po usvojenom akcionom planu
Realizacija projekata iz novoformiranog Fonda za pomoć radno nesposobnim ratnim veteranima i članovima njihovih porodica.
Aktuelno geopolitičko stanje u svetu i regionu, bezbednosno stanje u okruženju, disfunkcionalnost entitetske sa vlastima BiH, različite percepcije, primena dvostrukih standarda, i različit tretman spoljnih i unutrašnjih pretnji (međunarodni terorizam, relegijski prozelitizam i klerikalizam, ekstremizam, velike migracije naroda, pretnje nacionalnim sukobima, rasna i verska netrepeljiovst, organizovani kriminal…) povećavaju bezbednosne rizike po Republiku Srpsku. Neadekvatna minijaturna vojska BiH nema ni kapacitet ni organizaciono-teničke mogućnosti, nema ni sinhronizaciju komande koja bi na isti način za potrebe odbrane zemlje tretirala i reagovala na prethodno pomenute složene bezbednosne izazove, pa ista ne može biti u funkciji odbrane države srpskog naroda.
I zato, dok se čeka ponovno formiranje samostalne vojske do čega će sigurno doći, s jedne strane vraćanjem svih izvornih dejtonskih nadležnosti, i s druge strane, snažnim ekonomskim i državotvornim jačanjem Republike Srpske – kroz ili bez procesa referendumskih izjašnjavanja – potrebno je ostvariti pripremne funkcije za povratak VRS pod okrilje države. Sa vojskom ćemo imati potrebne elemente vojno-bezbednosnog aparata koji će moći adekvatno da odgovori na sve aktuelne i buduće bezbednosne izazove u zemlji i okruženju, i bude u punoj funkciji stabilnosti države, zajedno sa drugim stubovima odbrane poput MUP-a RS koji prolazi i koji će kao i sama država proći koordinarano sa novom-starom vojskom i službama bezbednosti ozbiljan sistem jačanja, razvoja i modernizacije.
Zato sa ovog mesta dajemo konkretne predloge Predsedniku, Vladi i Skupštini RS da pokažu odgovornost i uvažavanje, ali i državničku mudrost i hrabrost, tako što će kao prvi korak usvajanja i sprovođenja predloženih mera koje će vraćanjem dostojanstvenog i funkcionalnog statusa ratnim komandatima i boračkoj populaciji pripadnicima VRS i MUP-a biti u funkciji odbrane države – da formiraju stalno vojno bezbednosno telo koje bi funkcionisalo kao Nacionalni savet za bezbednost, odnosno kao Vojni savet i koje bi odmah po svom konstituisanju krenulo u koordinaciji sa nadležnim državnim organima u proces izrade akcionog plana za sprovođenje svih pomenutih, kao i drugih mera.
Takođe, predlažemo im da odmah formiraju posebno državno telo sa najboljim stručnjacima pravne i zakonodavne struke kako bi isto radilo isključivo za potrebe optuženih boraca i davalo im kompletnu pravnu, savetodavnu, tehničku i svaku drugu pomoć pred neopravdanim optužbama kojima su oni izloženi. Nove optužnice i novi spiskovi boraca za procesuiranje, nedozvoljena retroaktivna primena zakona tokom postupka, nepoštovanje međunarodnih presuda Suda pravde iz Strazbura, dvostruki standardi suđenja optuženima od strane Tužilaštva i Suda BiH na bazi nacionalne pripadnosti, na žalost uz podršku dela pripadnika našeg naroda na visokim funkcijama sudskog i bezbednosnog aparata BiH – traže odlučan odgovor države i hitnu reakciju.
Novoformirano vladino telo bi bilo veoma korisno jer bi direktno informisalo Vladu o stanju i slučajevima na terenu, pa bi ista mogla brzo i javno da reaguje i čak prestane sa saradnjom i priznavanjem Suda i Tužilaštva BiH pokazujući time Sarajevu i drugim činiocima da postoji jasan i čvrst odgovor na nelegitimno i nelegalno tužilaštvo i sud, i nečasne namere centara moći koji su krajnje pristrasni.
Mi samo tražimo pravdu za naš narod, mi tražimo da se poštuju naša prava, sloboda kretanja i da imamo odgovarajući status koji nam pripada. Ne zaboravite da je dobar deo nas u Srbiji, ali ne svojom voljom, već prinudno u izgonu, i zato se zapitajte: ko su ti koji su na dobitku ako se ratni komandanti fizički razdvajaju od Republike Srpske onemogućavajući im na taj način da budu tamo gde žele, i gde su najpotrebniji da pomognu otadžbini?!
Da bi ostvarili svoj krajnji cilj – potpunu i dugoročnu odbranu i razvoj naše slobodne i nezavisne otadžbine – potrebna nam je vojska. Iako se mi ne zalažemo za rat, već jasno i čvrsto za mir, jačajući našu odbrambenu snagu bićemo preventiva a ne pretnja bezbednosnim rizicima i izazovima, jer ko ne ulaže ozbiljna sredstva u vojsku u miru, skupo će ga koštati ulaganje u ratu, ako do njega dođe.
Mi pravu bazu iskusnih kadrova za našu vojsku imamo, to je veteranska boračka populacija. Ona će, budite sigurni, bez obzira na sve pokušaje manipulacija, političkih i drugih podela, i pokušaja okupljanja iste zarad rušenja RS – ako postupite na ispravan način – znati da prepozna odgovornu državničku ulogu političara i hrabru i sabornu ulogu njenih ratnih komandanata – koji će, dobijanjem statusa i dostojanstva i funkcionalnih mogućnosti za rad, biti u punoj funkciji odbrane države i časti otadžbine, što je za nas prvi i jedini cilj, i razlog našeg ponovnog okupljanja!
Za izvršni odbor udruženja
ČAST OTADžBINE
Jovan N. Šipovac
