Ovih dana, digla se velika prašina oko famozne kampanje „od vrata do vrata“, koju sprovode političke stranke, pred izbore sledeće nedelje. U ono malo „slobodnih medija“, poseban akcenat se stavlja na beslovesne kucače na vrata iz SNS-a.
Naravno, nije to bez razloga. Bahatost prazilukovića je očigledna. U Beogradu ona nije toliko vidna kao u malim gradovima i, što ne reći, palankama. Tamo „lokalni bogovi“ iz Vučićevog fan kluba, prete, otpuštaju, kažnjavaju, zastrašuju sve one koji pokažu nelojalnost velikom vođi i njegovim starapima.
Sa druge strane, „Praseća koalicija“ (SPS-JS), mirno i čak kulturno privodi kraju svoju bizarnu kampanju „Služimo narodu“, ne upuštajući se preterano u omraženu kampanju „od vrata do vrata“. Nije to bez razloga. Samo se treba prisetiti ko je i kada prvi započeo tu besmislenu manifestaciju stranačke privrženosti u Srbiji. Sve čega se dohvatio, pretvorilo se, ne u zlato, već u svoju suprotnost.
Hegel je davno rekao: „Istorija ima tendenciju da se ponavlja. Prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.“
Kampanja „od vrata do vrata“, prvi put je viđena na ovim prostorima na početku vladavine Borisa Tadića u Demokratskoj stranci, kada je ona i pretvorena u ono zbog čega je prozvana posprdno „žuti“.
Od jedne relevante političke stranke koja je oborila Slobodana Miloševića sa vlasti, ona se pretvorila u nešto nalik današnjem SNS-u, u fan klub velikog vođe. Naravno, ne može se porediti u svojoj prizemnosti sa Vučićevim botovima i sendvičarima, koje sam nažalost prinuđen da viđam gotovo svakodnevno u Zemunu i da im, kada mi se obrate, odgovaram rečima: „Izvinite, da li vam ja ličim na kretena“. Međutim, tadašnja Demokratska stranka, upravo u to vreme počela je da prestaje da liči na sebe i da se pretvara u stranku mediokriteta, terajući svoje prirodne pristalice u samovoljnu izolaciju.
Protivprirodna blud, oličena u „istorijskom pomirenju“ sa SPS-om, udarila je poslednji klin u kovčeg. Razočarenje, pretočeno u bele listiće na izborima 2012. godine, logična je posledica gubljenja kompasa i zločina protiv prirode koji je izveo najveći dobitnik ubistva Zorana Đinđića. Boris Tadić nikada ne bi postao to što je postao da se nije dogodilo to što se dogodilo 12. marta 2003. godine. Ostao bi „tatin sin“, nevoljno tolerisan u predsedništvu DS-a, koji se nikada ne bi ni pitao za bilo šta, osim za izbor fikusa u kancelariji.
Svoju egocentričnost i nesposobnost je pokazao pred izbore 2014. godine, kada je zabio nož u leđa ošamućenom DS-u, stvarajući još jedan fan klub, sastavljen od najtvrđih mediokriteta koji su mu dugovali sve u onih osam godina njegove vladavine. Njegova nesposobnost i štetočinstvo se lako mogla uočiti nakon skandala sa onim nesrećnikom Cvijanom, koga je umišljeni pseudointeletualac izabrao za šefa kabineta. O elementarno stranom telu, bahatom fićfiriću Vuku Jeremiću, bespotrebno je i govoriti.
Svakome ko je propišao krv boreći se protiv Miloševića poslednje decenije XX veka, bilo je na prvi pogled jasno, da je izbor Tadićevog učenika iz I Beogradske gimnazije za ministra, u najmanju ruku bizaran i protivprirodan. I to je osnovni razlog zbog kojeg „praseća koalicija“ ne primenjuje akciju „od vrata do vrata“ tokom kampanje. Oni žele da opstanu, a dobro znaju da će Vučić pasti kao i Tadić. Od tragedije do farse, kratak je put.
Štetočina se i dalje batrga i želi da ostane u politici na bljutavo nedostojanstven način. Verovatno će i uspeti. Za sada. Dok bude Vučića, biće i njega.
Aleksandar Đukanović
Kolumnista
