Što baš mene Srbija da snađe?

2
823

Život u Srbiji dat je kao nagrada, a mi ga proživljavamo kao kaznu; zašto? Zato što smo od Srbije napravili zatvor. Mi, i niko drugi! Doduše, kako kaže onaj šlager, “uz malu pomoć prijatelja“…Uz sve poštovanje međunarodnog činioca da ne kažem faktora, u raspadu naše bivše države i u truljenju sadašnje, prosto je nemoguće da baš nigde nema i naše krivice?

selo-naslovna-2-720x414

I krenem, i rodna kob sve dublje me koreni. I kriknem, i u srce kao nož rođeni zarije se krik. I krvlju tu pa tu materom u krug.

Momčilo Nastasijević

“Mene je rodila mati u ovim brdima sivim. Nije me povila svilom, no tvrdim seljačkim vezom i u srce mi (je) ljubavlju, kao rezom, zaključala inat da ovde slobodno živim“.

Ne znam čije ovo stihove vukljam sa sobom kao prtljag iz najranijeg detinjstva. Za ovu našu priču nije važno ovo “slobodno“, što bi čovek prvo pomislio, koliko ono “ovde“. Da je trebalo da ostanemo nepismeni, ne bi nam Bog poslao Kirila i Metoda; da je trebalo da se polatinimo, ne bi nam Kliment i Naum podarili kirilovicu; da je hteo da ga ne razumemo, Bog nam ne bi dozvolio Službu na narodnome jeziku.

Da je hteo da klanjamo Alahu, ne bi uzdigao svetoga Lazara i hrabroga Miloša; da je budizam trebalo da se širi po Srbiji, Buda bi bio naš Budimir (možda baš Trajković), odnekuda iz Šumadije. I ne bi se šetkao ćelav i ćosav u ono svoje ‘aljinče, pogotovo ne kada zagude zime, sjeničke ili panonske, svejedno. I ne bi pio čaja u zemlji u kojoj čaj ne raste i pije se samo kad si boles’an, ako izuzmemo šumadijski, koji moš’ se pije uvek i od domaće je sirovine.

Da Vas podsetimo:  Manastiru koji čuva neželjenu i bolesnu decu potrebna hitna pomoć!

Šta hoću da kažem? Ne morate biti religiozni, dovoljno je da verujete kako se sve događa s razlogom. Pa, ako je tako i ako sve biva s razlogom, zašto smo vi i ja rođeni baš u zemlji Srbiji, koja nam, recimo od početka devedesetih, nimalo ne prija? Jesmo li se baš kamenjem na Boga bacali, iako je svima jasno da bismo, svuda na svetu, bili više ce-njeni, bogatiji, priznatiji, možda čak i lepši?

Postoji nešto što se zove telurika, što bi se u slobodnom prevodu moglo nazvati uticajem tla i podneblja na pojedinca i kolektiv odnosno zajednicu. Moje najdublje moguće uverenje je da smo, rođeni na određenom tlu, za to tle zauvek vezani, hteli to da priznamo ili ne. Jer, čak i onaj nesrećni Čerčil je znao da to tle ne treba da služi nama, već mi treba da služimo njemu.

Ono će biti tu i kada nas više ne bude bilo. Ako to prihvatimo, neće nam biti teško da objasnimo zašto osećamo težinu i tugu kada se spomene Kosovo i Metohija sa jedne, ili pak
Krajina (Lika, Kordun, Banija, potom Slavonija) sa druge strane. A ako to ne prihvatimo, zaista nam ne ostaje drugo nego da se čudimo zašto nas “svi drugi“ mrze ili barem ne vole, kad smo mi, eto, učinili sve da im se dopadnemo!

Kad smo već kod kolevke: šta kaže psalm 137 (po Grcima, 136): “Ako te zaboravim, Jerusalime, neka se osuši desnica moja“’; i tako gotovo dve hiljade godina. Koliko ima da je Kosovo i Metohija u rukama Filistejaca/ Rimljana/ Arapa/ Turaka i inih? Zar nije sramotno pokazati tako malo vere, tako malo ljubavi i tako malo poštovanja prema srpskome Jerusalimu, recimo Prizrenu? Znate li da u šiptarskom/ albanskom, ako tako nešto uopšte postoji, nema uopšte reči za pticu kos?

Da Vas podsetimo:  I ratluk i bluz

Da li mislite da janje moje išta znači u Janjevu? Da se vuk kaže vuk, a trn trn u Vučitrnu? Da se ijedan Šiptar zove Mitar, makar ne bio iz Mitrovice? Što nas više uveravaju da je teorija “krvi i tla“ prevaziđena, to sam ja sigurniji da nije. Život nam je dat kao zadatak.

Život u Srbiji dat je kao nagrada, a mi ga proživljavamo kao kaznu; zašto? Zato što smo od Srbije napravili zatvor. Mi, i niko drugi! Doduše, kako kaže onaj šlager, “uz malu pomoć prijatelja“… Da li mislite da je normalno da zemlje sa danas najvišim životnim standardom budu Island (Ice land, Ledena zemlja), Norveška (Nord Vege, Severni kraj ili put) i, recimo, Finska (Fin Land, Kraj kopna/zemlje)? Da li mislite da je normalno da proizvođač hrane broj jedan u svetu bude Holandija, zemlja sivila, baruština i močvara? Da li mislite da je normalno da se teže živi u Srbiji, zemlji u kojoj danas pljuneš košticu, a sledeće godine od te šljive pečeš rakiju, nego, recimo, u Kanadi ili Australiji, te raznim drugim svetskim slepim crevima i ćorsokacima?

Ima li većeg apsurda od emigracije – na Novi Zeland, recimo? Hej, iz Srbije?

U jednom našem listu nedavno je objavljen intervju sa jednim Nemcem koji je od svoje volje odlučio da postane Hrvat. Ipak, dalo se tu pročitati i štošta pametnoga, pametnijega od te odluke svakako. Na primer, da (im) je vazda neko drugi bio kriv: Srbi, Mađari, Austrijanci… A sada, kad nikog drugog (tamo) više nema, ko je sada kriv?

Uz sve poštovanje međunarodnog činioca da ne kažem faktora, u raspadu naše bivše države i u truljenju sadašnje, prosto je nemoguće da baš nigde nema i naše krivice? Kako i zašto su nam razne zle čike tako lako otele ‘bonu? Stav po kome je uvek neko drugi kriv u svojoj suštini je detinjast (da ne kažem infantilan), i možda je bolje da ne gubimo vreme odgonetajući slova, nego da stalno pišemo: Kmeee, kmeee!

Da Vas podsetimo:  Dok živiš budi živ

Na kraju bih spomenuo jednog od naših vrhunskih sportista; ne navodim mu ime samo zato što ga nisam pitao za dozvolu da to učinim. Na pitanje zašto je odlučio da se vrati u Srbiju (i to još u skromnu varošicu), a mogao je da bira tačku na zemaljskoj kugli gde bi živeo, on je odgovorio:

– Zato što sam samo ovde svoj na svome!

Srbija kao sudbina: možda je jedan od načina da čovek to shvati – da nigde drugde ne bude dobrodošao.

Goran Boričić

magacin.org

2 KOMENTARA

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime