Što bliže, to dalje

0
536

EUNikada u ovom veku i od početka petooktobarske demokratske tranzicije nismo tako izvesno bili daleko od Evropske unije. Zvanični Brisel kaže da narednih pet godina nema reči o nekakvoj bliskosti. A tako će biti i posle ovih pet godina.

Od pomenutog datuma, nikada nismo zvanično imali bolje odnose sa muslimanskim svetom, Turskom i Emiratima, ali uprkos tome neke muftije i nimalo zanemarljiv broj muslimanskih vernika pokazuju otvorene destruktivne i secesionističke zahteve i težnje. Hteli bi nekako da se udalje od nas.

Uvažavali smo i uvažavamo Dejtonom ustanovljenu Bosnu i Hercegovinu. Usvojili smo skupštinske rezolucije i deklaracije i a naši zvaničnici su se bezbroj puta izvinili. I pritisci na Republiku Srpsku ne da ne prestaju nego se povećavaju. Priziva se „topot konja turske vojske“. I na Kosovu i u Federaciji se kliče „Ovo je Turska!“ I oni bi da se udalje od nas.

Zvaničnici Srbije potpisali su Briselski sporazum. Diplomatski odnosi sa Albanijom su u stalnom usponu. U geografskoj Preševskoj dolini se na stotine načina ne poštuje srpska država i otvoreno iskazuju i nasilne secesionističke tendencije. O odnosima s Prištinom i šiptarskom nepoštovanju Briselskog sporazuma ne treba trošiti reči. Tu već odavno nije reč o udaljavanju, nego o nečemu mnogo gorem.

Ni oko čega zvanično nismo pravili pitanje kada je Hrvatska trebalo da uđe u EU, ali oni sada potražuju delove naše teritorije i po svaku cenu pokušavaju da pohrvate Bunjevce koji žive na teritoriji Srbije. Gde nema živih Srba obračunavaju se sa ćirilicom kao u Vukovaru, i ne samo u njemu. Prihvata se čak i da nam vrhovni novinarski i analitičarski autoritet u nacionalnim i državnim poslovima bude Denis Kuljiš, ali uzalud. Kada su Hrvati u pitanju, tu ionako odavno, ili oduvek, nema ni udaljavanja ni približavanja.

Sa Kinom i Kinezima nikada nismo bili bliži i u boljim odnosima.

Da Vas podsetimo:  Crna rupa

Istovremeno, odnosi sa Rusijom nikada nisu bili bolji. Ruski narod nam je oduvek bio blizak i sve nam je bliži.

I kao da smo zagubljeni u tim medijskim i političkim lavirintima približavanja i udaljavanja i često izgleda da su nam draži oni koji se udaljavaju od nas nego oni koji su nam bili i ostali bliski.

Biće da se rešenje nalazi na tragu odgovora na pitanje: Zašto izgleda da smo sve dalje od sebe samih? Možda je to udaljavanje od sebe, ali i način na koji to činimo, zapravo najveći, ali svakako ne jedini razlog naših ključnih problema?

U godinama pred nama biće neophodno odgovarati na ovo važno pitanje.

Ali, vratimo se na početak i na petooktobarsku demokratsku tranziciju. Pred volšebnom rečju reforma svi su padali ničice. Kada su mediji u pitanju, odmah je ukinuta televizijska pretplata. Svom snagom se govorilo, sa svih strana ( izuzev „Pečata“) i svih ovih godina moglo se čuti kako država treba da se što pre i po svaku cenu povuče iz vlasništva medija. Svi će biti nezavisni javni servis. Kada ga nema nigde u zapadnom svetu, biće ga ovde. Kada ne bude države u medijima, neće biti ni potrebe da se bilo ko bori za slobodnu reč. To će po automatizmu biti ostvareno i sve pritvrđeno raznim nezavisnim regulatornim telima koja danas inače zaposedaju glavni zagovornici ovakvog poimanja slobode reči i govora.

Privatizacija je svetinja. Neće strani vlasnik nikada otpustiti dobrog i vrednog novinara i radnika. Strancima koji imaju svoj kapital neće biti važno kakve će odnose imati sa vlastima u državi u kojoj posluju. Strani vlasnici su spas jer su njima na srcu demokratija, sloboda govora i poštovanje zakona tržišta sa sve rejtinzima, šerovima, tiražima i tabloidima. O nezavisnosti reklamnih agencija i velikih oglašivača ne treba ni govoriti.

Da Vas podsetimo:  Reke u Vojvodini najzagađenije?!

I onda, tragom ovih ideja, želja i zapovesti, krenulo se u oslobađanje medija od države i domaćeg kapitala.

Koliko je samo suza proliveno što nacionalnu frekvenciju nije dobila nemačka televizija RTL. I potom se ređaju slučajevi od „Foksa“, privatizacije, prodaje i preprodaje akcija B92, povezanih lica sa televizijom „Prva“, preko NIN-a, VAC-a, Bogićevića i „Politike“, „Špringera“, televizije „Nova“… Nema kraja ovom spisku.

I država je napokon donela odgovarajući zakon u čijem pisanju su učestvovali svi najistaknutiji petooktobarski ideolozi i znameniti slobodari.

Pokazalo se ovih dana, upravo na primeru „Utiska nedelje“, da i u svetu ostvarenih liberalnih, evroatlantskih i demokratskih ideja postoji velika potreba za borbom za slobodu javne reči. Neki cinik bi posegao za onom poznatom izrekom po kojoj je najlepše živeti u svetu realizovanih ideala za koje si se borio.

Ni onda kada sloboda slike i reči funkcioniše, to samo po sebi ne proizvodi naročite posledice. Već gotovo jednu deceniju najugledniji svetski ekonomisti kritički upozoravaju na to da politika štednje dovodi do katastrofalnih posledica po demokratiju i ekonomiju. Tako, primera radi, Džozef Štiglic sa obiljem ubedljivih argumenata piše da su „mere štednje potpuna katastrofa“. Izvesne, tobože ohrabrujuće činjenice, koje se zahvaljujući ovakvoj politici pojavljuju, Štiglic slikovito upoređuje sa „tvrdnjom srednjovekovnog brice da puštanje krvi deluje zato što pacijent još nije umro“. Ni u Nemačkoj ni kod nas to nema ko da čuje i posluša ili stavi u odnos sa nepobitnim činjenicama. Doduše, tamo je to u njihovu korist, a ovde na našu veliku štetu.

Pomalo deplasirano je stavljati danas primedbe na manjkavosti našeg zaposedanja slobode, naročito posle takvog oslobodilačkog trijumfa kakav je bio Prajd. Gotovo sve što je u Srbiji bilo pod oružjem čuvalo je slobodu stotinak gej aktivista i isto toliko naših nižerazrednih političara i stranih ambasadora.

Da Vas podsetimo:  Srbija je i ovde odbranjena. Koja ili kakva?

Ovde je prosto nemoguće, kad već pominjem strane ambasadore, da ne pomenem jednu ličnu fascinaciju. Reč je o ambasadoru EU u Beogradu Majklu Devenportu, koji i rečju i držanjem i pogledom i gestovima i izrazom lica pokazuje da ne voli i prezire Srbe. Neko će se upitati zašto izdvajam njega od toliko drugih koji se slično ponašaju. Odgovor je − zato što se on, Devenport, i ne trudi da to na bilo koji način sakrije ili prikrije. Ta otvorenost svakako ne zaslužuje poštovanje, ali zaslužuje da bude zapažena i pomenuta. Za prepoznavanje ko je Srbin nema boljeg detektora. Bilo bi prosto šteta da on, kada jednog dana ode iz Beograda na neku novu dužnost, pomisli da ne znamo šta je o nama mislio, i šta nam misli.

Pomenutu vrstu neskrivene mržnje prema svemu srpskom demonstrira u Hagu i tužilac Alan Tiger. Vređajući na najbezočniji način Radovana Karadžića, on pokazuje potpunu nemoć pred njim i istinom koju oličava ovaj srpski lider. Moćno i ubedljivo sa optuženičke klupe i iz ševeningenske tamnice odgovara Karadžić. Moćnije nego što to čine mnogi koji su na ovoj tranziciono, evrounijatski i evroatlantski obojenoj slobodi.

intermagazin /Pečat

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime