Sto miliona za proslavu, sto dinara za zdravlje dece

1
822

Znate li gospodo Mali i domali Vesiću, odlazeći majci na Institut za onkologiju vazda sam išao stepenicama kako bih prošao spratom na kojem su ležala deca.

Znate li šta su deca, mali i još manji čoveče?! To su one divne, treperave i posve čiste i divne duše koje su to strašno sivilo i tišinu mrtvih hodnika bez kraja razgonili smehom kao da se vrpolje i gurkaju u redu za ringišpil a ne hemioterapiju.

Glavice bez kose povijene u šarene marame, bleda lica a pogledi tako životni, puni horizonta, daljina koje će nama prežvakanim biografijama ostati neznane i vere da će sve danas biti- čemerno juče…

Do mamine postelje više nema stepenika. Nema boli koju je prećutkivala i muke da udahne kada je brata i mene poslednji put prepoznala, jedva podigla ruku do usne da je poljubi i pošalje poslednji…

Kraj njene postelje sada je postelja dece. Na istom spratu raja, u nepreglednoj brojanici spomenika, na istoj parceli…

Znate li, mizernici, kako je kada u sumrak detinju sliku i to malo godina pobijenih u plačni mermer osvetli voštanica?

Znate li kako je mreti iznova dok gledate kako plamen pleše pa se učini da se ponovo vrpolje i gurkaju u redu za ringišpil…božiji karusel..?

Znate li kako je sabrati godine s pet kamena a jedva nabrojati 40?!

Znate li kako je rasterivati gavranove da se ne strve na čokolade spuštene kraj cveća i ne drobe oči i drob plišanim medvedićima što kraj vazni čekaju one kojima su bili omiljena igračka?!

Znate li kako je poljubiti majčinu sliku i reći: „Čuvaj ih, mama…“?!

Znate li uopšte zašto vam pišem ovo dok s osmatračnice najavljute kopno zagledani u sopstvene noseve?!

Sto miliona je razloga da vam pišem, baš koliko ih je i da ne napišem ni slova, jer šta će promeniti?!

Sto miliona ste razrezali za tulum na beogradskim trgovima namereni da proslavite uspešnu godinu za vama i ne sumnjam još uspešniju pred vama!

Sto miliona da se od urlika te noći ne čuju vapaji majki, krik očeva, plač dece što od Deda Mraza ištu samo jedno- da prestane bol!

Sto miliona dok porukama sakupljamo ko prosjaci da barem jedno dete u ime svih dogleda onaj horizont…

Sto miliona dok majke kleče pred ikonom na spratu niže, trudeći se da isplaču suza što je u njih kako bi imale snage da se nasmeju kada zgaze to stepenika i sviju se kraj deteta radujući se svakom udisaju kao blagoslovu!

Jeste li nekada koračali za belim sandukom? Svakom stopa ko da je grob…

Prezirete sebe što možete dalje, proklinjete nebo što se ne okameni i surva da vam raspoluti lobanju, sve mislite staće povorka, greška je, samo se dete zaigralo žmurke ne spuštajte ga…

Ne da majka sanduk zemlji dok grobari preziru i lopatu i tu raku što je umetriše, pa naposletku čujete samo ono: „tup“, kad udari čamovina o dno, prokleti zvuk kanapa kako trije o malene ručke bežeći mahnito iz rupe i topot grumenja ko da se čitava planina sjurila na vas a ne marite hoće li vas satrti? Naprotiv, zatvorite oči i molite da se da se brzak zemlje i krša prevali preko vas i odnese neku u…negde gde majka nije prigrlila pokrov i ne da rupi da zasiti čeljusti!

Sto miliona, gospodo, da Beograd peva jedu noć ne mareći za godine otrgnute od daljina skrivenih ispod šarenih marama na golim glavicama…

Pitajte Beograd, mučenici, znam ga, znam šta će vam reći- neka vas je sram od guzice kad obraza nemate!

Pitajte ga, molim vas, znam ga, divan je to grad, daće vam sto miliona razloga da pljunete u ogledalo i jedan da za sto miliona potplatite horizonte da sačekaju svoje malene pustolove!

Mama, čuvaj ih…

Ne daj da se uplaše kad zemlja zadrhti, to se samo Beograd veseli…

Anđeli, oprostite nam ako život ne sačeka poruku!

Toliko vas je, „izrasli“ ste u lepe i lako pamtljive brojeve, pa praštajte, molim vas, ako do nekog ne stignemo na vreme!

Da ste barem više od puke četiri cifre pa da vam se i pomogne, ali sto miliona je razloga da se te noći radujemo životu, razumećete kad odrastete…

Kad odrastete…ako porukama prestignemo život dok se ne opijani i raspojasa na beogradskim trgovima…

Mihailo Medenica

dvaujedan.wordpress.com

1 KOMENTAR

  1. Mihailo, rasplakaste me. Naravno, kakva god da se pokrene akcija do ove gluve vlasti to nece stici. Ne znam sta nam je preostalo, stvarno ne znam. Hvala svima koji jos uvek imaju snage da otvaraju oci nasem pogubljenom narodu. Vi ste sigurno jedan od njih. Jos jednom hvala.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime