Štrajk prosvetara i svetionik u Zemunu

0
2534

U startu raspolućeni

Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije zakazala je jednodnevnu obustavu rada za 28. septembar. Razlozi za štrajk su, na prvom mestu, povećanje plate nastavnicima, kroz potpisivanje Protokola o zaradama, povlačenje iz skupštinske procedure Zakona o zaposlenim u javnim službama i povlačenje izmene svih propisa koji zaposlene u prosveti masovno ostavljaju bez posla.

Šta je sa drugim „reprezentativnim“ sindikatima u prosveti – trenutni nije jasno. Da li će se i oni pridružiti Uniji sindikata prosvetnih radnika (ili su se već pridružili), ostaje da se vidi.

A da slabo šta u sindikalnim aktivnostima ide kako treba, pokazuju pukotine, koje se odmah pojavljuju u njihovim odlukama. U Sremskoj Mitrovici, članovi pomenute Unije nisu poslušali svoju centralu, te su odlučili da ne idu na totalnu obustavu nastave, nego samo na štrajk u zakonskim okvirima, to jeste, na skraćenje časova na pola sata.

U ovom času još se ne zna kako će protest 28. septembra uistinu izgledati. Sindikati se dogovaraju. Ima izgleda da se tom protestu pridruže i sindikat policije i vojni sindikat. Dakle, ostalo je još pet dana do protesta, a ništa nije jasno definisano, osim pomenuta tri zahteva.

Čistim cipelama preko blata

Vlada i Ministarstvo prosvete nimalo ne strepe od štrajka prosvetnih radnika, jer znaju da su ovi sasvim dezorganizovani i, u biti, gotovo nemoćni. Očigledna je činjenica da su većina sindikalnih lidera u prosveti, u stvari, ubačene vladine „krtice“ unutar prosvetnih sindikata, koji su spremni da one, koje navodno zastupaju, bace pod svoje noge, da bi prešli preko blata, a da ne isprljaju vlastite cipele

U realnom životu i radu, nastavnicima je oduzeto bilo kakvo pravo na pobunu, osim onog vremenski ograničenog „štrajkovanja“, kada se nastavni čas može skratiti na 30 minuta, a što u praksi nema nikakvog efekta ili ozbiljnijeg značaja za popravljanje položaja srpske prosvete. A takvo petnaestominutno „zadovoljstvo“ nastavnici će morati da plate iz vlastitog džepa.

Kako vratiti pravo na štrajk?

Iz svega jasno proizilazi da se prosvetnim ustanovama mora vratiti pravo na štrajk, da bi postojanje sindikata i sindikalna borba imali ikakvog smisla. Ovako, obustavljanje rada na 30 minuta (u zakonskim okvirima) ne može doneti nikome nikakvu korist. Takva vrsta „štrajka“ i nije štrajk u pravom smislu te reči. Obezbeđivanje minimuma radnog procesa u prosveti znači potiranje prava na štrajk, a time i samo postojanje sindikata gubi svaki smisao.

Da Vas podsetimo:  Hrapavi kamen, tenk ispred Marakane - i suština borbe protiv Vučića

Iz svega se vidi da zaposleni u prosveti danas uopšte nemaju mehanizam kojim bi mogli da utiču na oblikovanje vlastite sudbine i sudbine školskog sistema u Srbiji. Ministarstvo prosvete i Vlada Srbije tu imaju potpuno odrešene ruke, tako da mogu da kreiraju zakone po svojoj volji, znajući da im u njihovim namerama i aktivnostima prosvetni sindikati (čak i u slučaju da se isti distanciraju od vlade, kojoj očigledno služe) ne mogu biti nikakva smetnja.

Začudo, veliki broj prosvetnih radnika i danas su članovi nekog od prosvetnih sindikata. Valjda, po navici ili inerciji. Kao da im nije jasno da su sindikatima davno povađeni zubi i da oni više ne mogu, čak i kada bi hteli, da na pravi način zagrizu bilo kakav, pa i najbanalniji problem u srpskom obrazovnom sistemu. Ispada da su srpski radnici, zaposleni u prosvetnim ustanovama, članovi sindikalnih organizacija. koje ih godinama, neskriveno, vuku za nos.

Koliko su prosvetni radnici nemoćni, pokazalo se pre dve godine, kada se nekoliko meseci štrajkovalo „po zakonu“. Radilo se sa skraćenim radnim vremenom, školskim časovima u trajanju od pola sata. Na kraju, Ministarstvo prosvete je likovalo, nateravši nastavnike da sami sebe lažu i upisuju časove koje mahom nisu držali (da bi nadoknadili onih 15 minuta u kojima nisu bili na času), da bi im se isplatio pun lični dohodak. Začudo, ni takvo poniženje nije bilo dovoljno da se zaposleni u prosveti osveste i sagledaju svoj položaj u potpunoj svojoj golotinji i bespomoćnosti.

Za lično i opšte dobro

S druge strane, stupanjem u štrajk samo zbog ličnog interesa (plata) izaziva revolt u široj javnosti, pošto mnogi smatraju da su plate u prosveti veće nego u privredi, posebno su, vele, veće od onih koje radnici u fabrikama stranih „investitora“ danas mogu da ostvare. Naravno, to ne bi trebalo da ima veze jedno s drugim, jer svaka branša treba da se bori da sebi obezbedi veće zarade i pristojniji život. Ali, Srbija je i tu specifična – i ta specifičnost ne može se nikako u potpunosti ignorisati.

Da Vas podsetimo:  Država protiv sindikata

Sindikati, da li namerno, zaboravljaju da u zahteve zbog kojih se pokreće štrajk, uvrste i ambijent u kojima naši učenici danas uče i borave, koji je u velikom broju škola katastrofalno loš. Takođe, zaboravlja se ogromna krađa sredstava iz lokalnih opštinskih budžeta, koji se arče kako se kome u lokalnoj vlasti svidi. Škole su idealno mesto za otimanje narodnog novca, za direktnu krađu na više „zakonitih“ načina, počev od potrošnih sredstava, higijene, grejanja, telefona, interneta, svakojakih „agencijskih“ održavanja, koja se plaćaju, a da niko ništa ne održava i da sve propada. O pražnjenju fondova „za razvoj“ kroz „projekte“ u školama, što se meri milionima evra, da i ne govorimo.

Tu je i nezakonito angažovanje advokata, koji putem škola odnose ogroman novac iz opštinskih budžeta. Naravno, o naduvanim cenama nekakvih radova (krečenje, renoviranje školskih klozeta, namerno izazivanje kvarova na instalacijama ili aparatima i njihovo konstantno „popravljanje i slično), do kupovine nastavnih sredstava po uvećanim cenama, nije potrebno posebno telaliti, jer se to jasno može videti na mnogim stranama.

U odbrani ljudskosti

Da se vratimo na štrajk zakazan za 28. septembar. Kao što vidimo, u takav štrajk stupa se bezglavo. A zašto bezglavo? Pa zato što će takav štrajk biti organizovan samo da bi sindikati potvrdili da njihovo postojane ima nekakvu svrhu. A ima li sindikalno organizovanje u prosveti danas ikakvog smisla? Eto, iz gornjeg diskursa videli smo da nema nikakvog. Štrajk 28. septembra samo je infuzija za sindikate, koji danas bukvalno parazitiraju na nevoljama radnika u srpskom obrazovanju.

Uostalom, da sindikati u prosveti hoće nešto ozbiljno da urade, oni bi pozvali sve svoje članove da masovno izađu u protest pred Ministarstvo prosvete, sa samo jednim zahtevom – a to je da se zaustavi partijski teror nad OŠ „Svetozar Miletić“ u Zemunu. Tamo bi trebalo da se okupe svi prosvetni radnici, bez obzira da li jesu članovi sindikata ili nisu. U Zemunu se vodi strašna borba (nažalost, vode je sami roditelji) za očuvanje kičme obrazovnog sistema Srbije. Roditelji su tamo dali primer prosvetnim radnicima kako se treba boriti za dostojanstvo nastavničkog poziva. Nažalost, izgleda da nastavnici u Srbiji nisu u stanju da nauče lekciju koju im duže od tri nedelje daju roditelji osnovaca iz Zemuna.

Da Vas podsetimo:  Diplome i doktorati

Samo jasan i glasan protest desetina hiljada prosvetnih radnika može zaustaviti divljaštvo vladajuće kaste, koje se širi Srbijom kao požar. Još malo, i u Srbiji neće biti nijedne škole u kojoj na mestu direktora nije neko iz vladajuće partije. Takav trend je toliko opasan za jedno društvo, da se to može porediti samo sa „Noći dugih noževa“ i nemilosrdnom čistkom u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka. Zatvori i ludnice u Srbiji spremno čekaju svoje buduće „stanare“, one koji se moraju izolovati kao „remetilački faktor“ u društvu pod knutom Velikog Vođe AV-a . Zakoni se kroje tako, da će se i ova mala, jedva preostala sloboda izražavanja sasvim ugušiti i mrak će u celosti preplaviti Srbiju.

Otuda, da se već sutra i ovo malo svetla po Srbiji ne bi pogasilo, nužno je da se danas odlučno deluje. A prilika, za uspešnu akciju u pomenutom smislu, tu je – pred nama. U Zemunu se izdiže prosvetni svetionik, čije je ime OŠ „Svetozar Miletić“, čije se svetlo nikako ne sme ugasiti, ukoliko ne želimo da Srbija sasvim potone u blato, beznađe i definitivno postane žrtva jednoumnog (ili maloumnog) režima i ubilačkog kulta jednog vođe, jedne partije, jednog samodržavlja – i, nasuprot tome, jednog konc-logora za sve druge, koji bi hteli da odbrane ljudskost i sačuvaju dostojanstvo slobodnih umnih bića.

D. Gosteljski

koreni.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime