Štrajkuj – i umri!

2
1959

Šta nam govori ime Zorka Savić? Verovatno ništa. Pretpostavljam da je malo onih koji su čuli da izvesna osoba, sa imenom i prezimenom Zorka Savić, već osam dana štrajkuje glađu. Suspendovana je s posla zbog navodne povrede radne obaveze. A gde štrajkuje? Štrajkuje u Gerontološkom centru u Novom Sadu. Zavukla se u nekakav ćošak, tako da je niko ne vidi i nikome da ne smeta. Tamo sedi i danju i noću na jednoj stolici. I, izgleda, može tako da sedi do sudnjega dana, jer njen štrajk nikoga ne zanima, sem nje same i njene porodice.

Zorka Savić / Foto: snapšot N1

Zorka je majka troje dece, muž joj je teško bolestan i nezaposlen.

Eto, neobično, zar ne? Postali smo društvo u kome nikome tuđa sudbina nije važna. Brinemo se samo za sebe, ne shvatajući da u bezdušnom okruženju, ne samo da gubimo dušu i ljudskost, već postajemo i sigurni kandidati za nekakav odstrel u budućnosti. Da li će takav „odstrel“ biti pojedinačan ili en masse, manje je bitno za ovu priču. Jednostavno, činjenica je da smo postali krajnje neosetljivi na tuđu nevolju.

A šta se, u stvari, desilo? Jedna stara osoba se navodno požalila direktoru Gerontološkog centra da je prema njoj Zorka bila neljubazna. Šta stoji iza takve „neljubaznosti“ niko još tačno ne zna. To će se utvrditi u disciplinskom postupku koji je pokrenut. Ako se uzme da u gerontološkom centru uglavnom (ili većinom) borave lica koja su u dobu kada je zdravlje poprilično načeto, a mnoge životne funkcije, uključujući i psihički habitus, značajno su umanjene, tada nije neobično da se one često, bez posebnog povoda, žale na ponašanje osoblja. Zapravo, u Gerontološkom centru to je svakodnevna pojava – i ako bi se svaka žalba korisnika tamošnjih usluga uzimala zdravo za gotovo, tada Centar ništa drugo ne bi radio, sem što bi vodio disciplinske postupke.

Uostalom, već sama štura informacija direktora Centra, da se radi o „neljubaznosti“ prema jednom starom licu, stanaru te ustanove, dosta govori u prilog sumnji da tu nešto debelo ne štima. Jasno je da je osoblje dužno da bude ljubazno prema onima sa kojima svakodnevno komuniciraju – pa to im je posao. Ipak, treba tačno reći šta sve spada u neljubaznost. U neljubazno ponašanje, pretpostavljamo, spada vikanje, vređanje, psovanje, bezrazložno ignorisanje klijenta i slično tome. Sama kvalifikacija u obliku prideva „neljubazan“ veoma je „nezahvalna“, jer u sebi sadrži konotaciju nekorektnog i nedozvoljenog postupanja, što u sebi nosi opasnost apriornog zaključivanja i stereotipnog osuđivanja.

Foto: snapšot N1

Ipak, ovde je, čini se, veoma važan još jedan momenat. U svakoj civilizovanoj državi, postoje sindikati koji brane prava radnika. Nemoguće je da se bilo gde desi, osim u Srbiji, da neki radnik za nešto bude okrivljen, a da u njegovoj odbrani ne učestvuje sindikat, kao značajna, a neretko, i kao presudna pomoć. U Gerontološkom centru, čiji je radnik Zorka Savić, oglasio se sindikat, ali samo toliko, da se konstatuje kako su upoznati sa tim slučajem, ali da ništa ne preduzimaju, jer okrivljena nije član njihovog sindikata! I da li je to normalno ponašanje jedne sindikalne organizacije? Naravno da nije. Sindikat po svojoj vokaciji mora da stane iza bilo kojeg radnika, a ne samo iza svojih članova, odnosno onih koji im plaćaju članarinu. Uostalom, zar im nije u interesu da svojim radom privuku ljude (one koji nisu njihovi članovi) u svoju sindikalnu organizaciju?

Koreni su više puta pisali na slične teme, o ljudima koji su progonjeni iz samo jednog razloga – jer su ukazivali na nepravilnosti u svojoj ustanovi i na nezakonite radnje nadređenih. Ona narodna, da „ne može šut s rogatim“, ovde dolazi do punog izražaja. Bukvalno, kada radnik padne u nemilost direktora, on po pravili ostaje sam. Svi onda beže, čak i najbolji dojučerašnji prijatelji počinju da okreću glavu od njega. Jasno je da to oni čine iz straha, da se ne bi zamerili rukovodiocu, to jeste, boje se da i oni ne završe na sličan način kao i njihov nesrećni kolega.

Razumljivo je da direktor Centra brani svoju poziciju, tvrdeći da je morala da suspenduje gospođu Savić, „u skladu sa zakonom“. Da li je baš tako, ostaje da se vidi. U startu, reklo bi se, suspenzija zbog „neljubaznosti“ deluje prilično neubedljivo, pogotovo kada se zna da sa druge strane stoje zloupotrebe više rukovodilaca Centra na koje je Zorka odavno ukazivala prstom.

Srpski mediji (osim TV N1 i lista „Danas“ i još nekoliko manje poznatih), po običaju, ne pokazuju interesovanje za ovaj slučaj.

Da apsurd bude veći, i sama Zorka je bila predsednik sindikata i često je tražila da se preispitaju neke nepravilnosti i  nezakonite aktivnosti u ustanovi. Njeno udaljavanje s posla, tvrdi Zorka, zapravo je odmazda zbog toga što je godinama ukazivala na protivzakonito korišćenje pet stanova sadašnjih i bivših rukovodilaca Gerontološkog centra. Ovo nije prvi slučaj da predsednici jednog sindikata u nekoj ustanovi budu žrtve svoje želje da se ozbiljno bave sindikalnim poslom.

Direktor Gerontološkog centra Slavica Škrbić / Foto: snapšot N1

Uostalom, kada je u pitanju mogući progon zaposlenog, zar je bitno ko kojem sindikatu pripada? U normalnoj zemlji to ne bi bilo važno, ali u Srbiji to je polazna tačka svakog sindikalnog angažmana. Jednostavno, vlast je sve učinila da sindikate maksimalno obogalji, izdeli ih i pozavađa, tako da oni, na kraju, ponekad, predstavljaju veću opasnost po radnike nego rukovodioci. A veću opasnost predstavljaju zato što nije mali broj onih sindikalaca koji za interes direktora obilaze zaposlene, sakupljaju informacije, prokazuju „buntovnike“ i time direktno postavljaju klipove u kola sindikalne borbe.

Videćemo kako će se ovaj slučaj, čini se, teškog progona Zorke Savić, okončati. Nadajmo se da njeno zdravlje neće biti ozbiljno narušeno gladovanjem. Potrebna je svojoj deci i bolesnom mužu. Nažalost, za sada prema njoj niko nema milosti. Ulazi već u devetu noć sedeći u uglu, iza zatvorenih vrata kuhinje. Da li će izdržati i ovu noć, niko ne zna, a nikoga nije ni briga. Nikome ne pada na pamet kako bi to izgledalo ako bismo samo jednu noć morali da provedemo sedeći na stolici, a ne ovoliko dugo, koliko Zorka izdržava. Na našu sreću, mi to ne moramo da radimo. Zorka nema izbora – mora. Setimo je se – makar na tren.

D. Gosteljski

koreni.rs

2 KOMENTARA

  1. Један поглед на ту „директорку“ довољан је да се закључи да је сувише зелена – да и не залазимо у квалификације – за то место. Чињеница да је таква ту где јесте, већ говори довољно о њеним личним „квалитетима“. Али такви су се намножили као пацови, најчешће по напредњачкој линији, и једина битна „врлина“ им је да су лојални и послушни. За узврат могу да се „сналазе“ и ватирају како им се свиди. Ебе се таквима да ли ће неко као Зорка да живи или умре – уствари, ово друго им више одговара, јер неће бити кога да чачка по незгодним и компромитујућим истинама о њима. А пошто је судство – част изузецима – иста таква багра, могу како хоће.

  2. Građani i građanke nesretne zemlje Srbije,nemate pojma šta se dešava u obdaništima,školama,fakultetima,
    policiji,carini i drugim javnim preduzećima.U GSP Beograd vozači masovno odlaze,ove ili sledeće godine
    kreće napuštanje obdaništa ( iživljavanje rukovodilaca,maltretiranje vaspitačica kojima su nametnute grupe
    po 40 (četrdeset) malih nevinih glavica koje pokušavaju uz nadčovečanske muke da ih sačuvaju.Za svaku ogrebotinu na deci dobijaju otkaze,a o drskosti i iživljavanju novopečenih roditelja da ne govorim.U osnovnim školama „novoškolovani učitelji a naročito učiteljice“ veze nemaju o pedagogiji i razvojnoj psihologiji.Naravno da su „kupili“ diplome.O policiji da ne govorim.Prijatelj policajac kaže:“Bolje da ne radim ništa nego da dobijem otkaz jer sam nagazio „nekoga“ ili „nečijeg“.
    Braćo Srbi zamislite se malo.Šta to radite?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime