Kada je sada već davne 2008. godine sa EU potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju građanima Srbije niko nije otkrio da su evropski principi„regionalne saradnje i dobrosusedskih odnosa“ maltene preko noći postali ugovorna obaveza Beograda prema Briselu.
Oni su postali nekakva „norma ponašanja“ sa kojom Srbija demonstrira svoju „privrženost“ (čitaj: servilnost) evroatlantskim centrima moći. Što se više budemo pridržavali regionalne politike, skrojene prema interesima Zapada, a na štetu naše samostalnosti, to će nam briselsko-vašingtonska administracija brže krčiti put prema članstvu u (sada već ozbiljno politički i ekonomski degradiranoj) „porodici evropskih naroda“. Ukoliko pak odstupimo od tog modela regionalne saradnje Brisel nam preti da će ga iskoristiti kao sankcioni mehanizam za dalje mrcvarenje Srbije i njeno zadržavanje pred vratima EU.
Pošto se u Srbiji tokom poslednjih godina svaka vlast pridržavala politike „bezalternativnog puta u EU“ kao pijan plota evroatlantski establišment uspešno je kontrolisao sve spoljnopolitičke odluke Beograda. Donošene pod moćnim stranim pritiskom i u duhu antisrpskog narativa one su postale oruđe za realizaciju zapadnih geopolitičkih planova u regionu Balkana. Srbija je tako godinama vodila antidržavnu, anacionalnu regionalnu politiku, politiku koja je služila tome da se zadovolji Brisel, a ne Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš, Kosovska Mitrovica.
Takav pristup prouzrokovao je mnoštvo negativnih posledica po Srbiju i njen narod u okruženju. Navedimo samo nekoliko:
1.) U Hrvatskoj Srbi su postali meta agresivne reustašizacije političkog i društvenog života, koja iz dana u dan poprima sve veće razmere. Nad našim narodom u toj državi nadvio se bauk klerofašizma koji teži da rehabilituje anticivilizacijske tekovine Pavelićeve NDH. Direktne posledice tog procesa vide se u porastu netrpeljivosti prema svemu srpskom, u otvorenoj diskriminaciji pripadnika srpskog naroda u svim sferama političkog i kulturnog života, u razbijanju ćirilićnih tabli, veličanju ustaških zločinaca i simbola u čije je ime pobijeno na stotine hiljada Srba.
Zauzvrat Srbija dopušta ulazak hrvatskih ekonomskih tajkuna na svoje tržište, ćuti na porast subverzivnih aktivnosti hrvatskih obaveštajnih službi na području AP Vojvodine, čak najavljuje da će u ime „dobrosusedskih odnosa“ iz državnog budžeta izdvojiti 530 hiljada evra za finansiranje obnove kuće bana Jelačića u Subotici.
2.) Mafijaški režim u Podgorici vrši neviđeni politički teror nad srpskom opozicijom u Crnoj Gori, a našem narodu brutalno uskraćuje sva politička i nacionalna prava. U toj državi na delu je otvoreni identitetski genocid nad srpskim narodom, koji se pre svega ogleda u negaciji ćiriličnog pisma, latinizaciji srpskog jezika i urušavanju integriteta SPC.
3.) Albanski politički faktor u Prištini i Tirani sve je agresivniji u pokušajima internacionalizacije velikoalbanskog pitanja. Ređaju se pozivi za nasilnom prekompozicijom granica na Balkanu, za nastavak etničkog čišćenja srpskog naroda sa KiM, za ujedinjenjem „vekovnih albanskih teritorija“ u jednu državu. „Psi rata“ iz Prištine, uživajući podršku NATO pakta, najavljuju formiranje „vojske Kosova“, prekidaju briselske pregovore i ni na kraj pameti im nije da ispune i onaj minimum koji Beograd od njih traži – osnivanje Zajednice srpskih opština.
4.) Bošnjački politički krugovi u Sarajevu sve su glasniji u zahtevima za centralizacijom i unitarizacijom BiH, želeći na taj način da ugase Republiku Srpsku. Čitava prozapadna mašinerija u toj državi stavljena je u službu protivpravne revizije Dejtonskog sporazuma, nasilno oduzimajući Banjaluci njene Ustavom BiH zagarantovane nadležnosti, a Republiku Srpsku svodeći na nivo toponima.
5.) Srpsko-makedonski odnosi već duži period nalaze se u fazi stagnacije, pre svega zahvaljujući poziciji zvaničnog Skoplja koje je više-manje već od raspada zajedničke države politički satelit koji se okreće u orbiti interesa EU i NATO pakta. Na naše priznanje „Republike Makedonije“ Skoplje nam je odgovorilo sa priznanjem lažne kosovske države, grubo pogazivši naš suverenitet i teritorijalni integritet. Na našu politiku mira i stabilnosti, ekonomskog povezivanja Skoplje odgovara podrškom iredentističkim zahtevima Albanaca, ugrožavanjem položaja SPC u Makedoniji i nekooperativnošću na polju primene Sporazuma o pitanjima sukcesije.
Pored ovih navedenih stranputica naše regionalne politike Brisel nam u okviru berlinskog procesa nameće još jednu geopolitičku zabludu. Kao da nam već nisu bile dovoljne dve kapitalne zablude, oličene u prvoj i drugoj Jugoslaviji, pa nam se sada „predlaže“ da stupimo u treću, prema nemačkim geostrateškim interesima skrojenu „balkansku carinsku i ekonomsku uniju“; uniju koja ekonomski i politički forsira antisrpsku osovinu Priština-Tirana na jednoj, a sprečava za nas neophodne bezbednosne, privredne, saobraćajne i energetske integracije srpskih zemalja na drugoj strani.
Iza forsiranja nove „balkanske federacije“ stoje prevashodno geopolitički interesi zapadnih centara moći, pre svega Berlina, a u određenoj meri i Vašingtona. Nemcima je prvenstveno interes da osiguraju kontinuitet svog ekonomskog i bezbednosnog prisustva u regionu, stvore jedinstveno tržište za plasman svojih proizvoda i zadrže Balkan na „putu evropskih integracija“, dok je Amerikancima naum da spreče dalje privredno i energetsko prodiranje Moskve i Ankare u ovaj „meki trbuh Evrope“ kao i da osujete jačanje državotvornih pozicija Beograda po pitanju Republike Srpske i južne srpske pokrajine. Njihov zajednički strateški cilj je geopolitička izolacija, obuzdavanje Srbije i presecanje srpsko-ruskih bilateralnih veza kako bi se umanjio uticaj Rusije u regionu.
U svetlu svih ovih promašenih političkih poteza i loše osmišljenih taktika Beograda kao glas otrežnjenja odjeknula je izjava srpskog šefa diplomatije da je Srbija pogrešila kada je Makedoniju priznala pod njenim ustavnim imenom.
Kamo sreće da je to jedina greška srpske diplomatije na polju regionalne politike. Budimo iskreni, Beograd već godinama nema jasnu, državotvornu strategiju spoljne politike kada su u pitanju složeni međudržavni i međunacionalni odnosi na Balkanu. Gore navedeni primeri to i potvrđuju.
Mnogo puta smo odbacivali mehanizam „diplomatskog reciprociteta“ i tako umesto štiteći svoje državne i nacionalne interese gledali kako da udovoljimo antisrpkim pretenzijama naših komšija. Umesto regionalne politike, koja bi se zasnivala na našim potrebama i interesima našeg naroda mi već dugi niz godina na Balkanu sledimo politiku koju nam nameće Zapad radi svojih strateških ambicija. Dok svojim građanima pokušava da se predstavi kao „lider u regionu“Srbija se pred Zapadom ponaša kao napušteno kuče koje svi šutiraju.
Velike promene u odnosima ključnih globalnih faktora i nova konstelacija snaga u međunarodnoj areni primoravaju nas (ali nam ujedno pružaju i šansu) da promenimo svoj pristup regionalnoj politici i zauzmemo se za jasan model regionalnih odnosa; ne evroatlantski, već onaj suverenistički model koji će u središte naše spoljne politike staviti zaštitu vitalnih državnih i nacionalnih interesa, suvereniteta i integriteta Republike Srbije, odbranu naših ekonomskih i geostrateških prioriteta kao i promociju i unapređenje prava srpskog naroda u okruženju.
Beograd više ne sme da popušta pod pritiscima i da računa da će daljim ustupcima obezbediti mir i stabilnost na Balkanu. Mir i stabilnost ćemo obezbediti ako pokažemo našim zapadnim „partnerima“ da smo ravnopravan igrač, koji ima svoju crvenu liniju i koji ume, sme i može da brani svoje interese. Vreme je da Srbija zauzme odlučan i čvrst državotvoran stav prema Zagrebu, Podgorici, Tirani, Prištini, Skoplju i Sarajevu. On je jasan: insistiranje na poštovanju suverenih prava i teritorijalne celovitosti Srbije, insistiranje na punom poštovanju svih političkih, nacionalnih, verskih i jezičkih prava Srba u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji i Albaniji, odlučna diplomatska ofanziva na nivou UN za očuvanje KiM u sastavu Srbije, zalaganje na doslednoj primeni Dejtonskog sporazuma, očuvanju i afirmaciji samostalnosti Republike Srpske.
To je naš, srpski put. Prestanimo već jednom da na njihovu politiku ponižavanja srpske države i naroda odgovaramo politikom samonegacije i daljeg podilaženja njihovim interesima.
Danijel Igrec
www.vidovdan.org
