Strašne priče za plašljive Srbe

S krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo!

Vojislav Ilić

Bio jednom jedan Šešelj

Došao je gromoglasno i otišao u banalnost.

Njegov dolazak beše trenutak euforije radikalskih čuvara bengalske vatre.

Nema se šta tražiti u nacionalnoj koaliciji sa Dverima i novokomponovanim DSS, neozbiljno je to, uči Šešelj. Nema veze što su Dveri i DSS za zaokret ka Rusiji, koji je, zaokret, postao prvi apsolutni reper prepoznavanja dobrog Srbina.

Šešelj ne zna šta radi, ali radi ono što zna. Kao što će pauk bez obzira na okolnosti uporno plesti svoju mrežu jer mu je to usađeni instinkt, tako Šešelj napada opoziciju, vlast samo kobajagi. On ide na ruku politici zapadnih zemalja u sprečavanju političkog artikulisanja stvarnog narodnog raspoloženja koje je, uz svu moguću antipropagandu, većinski prorusko, anti-NATO i anti-EU.

Veli Šešelj, Toma je glup a Vučić odličan manipulator. Ako Vučić još jednom masno slaže i izjavi da je za saradnju sa Putinom, Šešelj je spreman da bude novi Vulin Vučiću.
Ako ne može to, radi pomirenja, bar da Toma i Vučić slažu i umesto Putina prihvate Dodika kao idola.

Toma i Vučić ćute.

Po naređenju, ćute i ugledne TV kuće.

Na lokalu, od Titela do Šida (132km razdaljine), SRS je u koalicijama sa svim relevantnim ideologijama. SNS, Dveri, DS, LSV… Šešeljevo obrazloženje političkog promiskuiteta SRS je odista do sada nečuveno: „Činimo to u interesu građana“.

Kad ga nema na TV, Šešelj tiho zamire. Sa njim se gasi bengalska vatra SRS.

Bila jednom jedna Sanda

Bilo je dovoljno da Šešelj Sandu nazove ćurkom, pa da se sva maštanja o ujedinjenoj opoziciji rasprše u paperje.

Isti oni koji su pre samo mesec dana hvalili Sandu Rašković-Ivić kao srpsku Jovanku-Orleanku, kao Sandu aka „Le Pen“, sad konstatuju da su njene političke moći više nego skromne.

Istim onima koji su Sandu isticali kao neprikosnoveni kohezioni faktor na srpskoj patriotskoj strani sada je, o GLE, vrlo prihvatljivo da se ide u dve kolone, a može i u tri.

Sada se, isto, otkrivaju sve Sandine izdajničke i defetističke izjave koje nisu bile poznate samo mesec dana ranije. Sada se zna da je Sandin sin uredni Hrvat, a ona treba da vodi srpski nacionalni blok i protiv takvih uredih Hrvata.

Tako su Vučić i Dačić očistili prostor za likvidaciju Ustava.

Bio jednom Ustavni sud

Ustavni sud Srbije odbacio je zahtev za ocenu ustavnosti Briselskog sporazuma, jer je većinom glasova ocenio da je reč o političkom, a ne o pravnom pitanju.

Izgovor je kao šupak. Svako ga ima.

Bila jednom Srpska železnica

Srbijom tutnje, sporo ali fukću, strogo kontrolisani vozovi.
Niko ne zna da tu gladni ljudi štrajkuju.
Nek umru i ne smaraju više, jbt. – Pozdrav od Sindikata

Kad vozovi stanu, znači da je država mrtva.

Bio jednom jedan Divac

Kosova primljena u MOK, uz prećutnu saglasnost „naše strane“.

Dugo smo smatrali Vladu Divca za srpskog narodnog heroja. Onda je čovek objasnio:

Godina je bila 1990, igrala je Jugoslavija, a na parketu se pojavio čovek sa šahovnicom. Mogla je to da bude i srpska zastava i tada bih ga izbacio – rekao je Vlade posle projekcije filma “Nekad braća” u Sarajevu

Petokraka je jedina njegova ljubav. Ostalo je kolaterala.

Bio jednom jedan kapetan

Kapetanu više nema ko da piše.
Kapetan je pedantno zaboravljen, najpedantnije od onih koje je branio.

Bio jednom Dimitrije Davidović

Pera Luković se razlio Srbijom kao osoka. Pink i B92 zamenili uloge. Ostali nose zobnice na glavi.

Medijska slika.

Bio jednom Ilija Garašanin

I naš kvislinški režim, uistinu sastavljen od austrougarskih novaka, i bezuslovna ruso-fanatična opozicija, izgleda nisu čitali Načertanije Ilije Garašanina, pa stoga i ne znaju dovoljno. Prilike se menjaju, no suštinski geopolitički mehanizmi su večiti i valja ih, uvek iznova, prepoznavati.

„Sva pokušenija za prevariti Rusiju i nju o tom uveriti da će sadanje praviteljstvo sledovati njenim planovima, bila bi posve bezuspješna. Kad sama Rusija primeti da se u Srbiji samostalni narodni duh probuđuje, ondaj ona neće verovati nikakvim predloženijama koja bi joj se činila, jer Rusija je mnogo lukavija nego da bi se dala u jednu zamku uplesti, koja je protivna njenim namjeranijama. Šta više i to se još daje misliti da bi Rusija sve težnje Srbije za stupiti u tešnji sojuz i sporazumlenje sa ostalim turskim Slavenima, ako bi ih samo saznala, samo na to upotrebila, da one ljude, koji bi ovaj posao upravljali u Turskoj, Austriji i ostalim vlađenijama izdade, kako bi črez to Evropu uverila da to nije Rusija nego buntovna i njoj protiveća se Srbija koja ovakva prevratna težnja podpomaže. No pored svega toga Rusija će se rado o ovim sporazumjenijama izvestiti dati, da bi tako trag i tečaj njihov poznati i ove malo po malo za sebe uzeti i upotrebiti mogla.“

Bili jednom 1300 kaplara

Ova godina je godina klinaca VIP roditelja.
Svako malo sa stranica crnih i žutih hronika u prvi plan izbije neki junoša elitnih roditelja. Između dva drkanja mulac napravi neko sranje ili pogibelj. Štampa zadovolji pohotu konzumenata, parnjaci dobiju vršnjačkog idola, devojčice sliku za maštanje. Predmet ode ad-akta.

Koliko sutra, sva ta zlatna omladina biće fakultetski obrazovana, opremljena da vodi državu, te narod ne mora više brinuti za svoje živote.

Jedini koji su kadri parirati srpskoj elitnoj omladini u nezadrživom jurišu ka Hronikama su Cigančići. Čak šta više, njima ne treba da uđu u adolescenciju da bi pravili rusvaj i pokore.

Srbija jeste danas skupljena u Raši Popovu, dobroćudnom nemoćnom stračiću koga nemilosrdno tuku dva Cigančića bez kazne. Da, da, to je definicija. I, neka niko ne uzima olako tvrdnje veliko-Šiptra da su i vojno i moralno jači i samo je njina dobra volja (neizmerno im hvala na istoj) što još nisu pregazili Srbiju. Kad će, ne znamo.

Svaki proces je dvosmeran. Sve inkluzije pozitivno diskriminisanih manjinskih grupa imaju povratnu spregu u ekskluziji negativno diskriminisanih Srba iz Srbije.

Bio jednom Rada Pašić

Vrati se Rado, sve ti je oprošteno.

Koliko partizanskih unuka može da se nabode na vrh igle?

Beograd na igli.

Da su novinari smeli izveštavati sa jedne sahrane, videli bi moćne i bolesne. Videli bi čemer, smrt i smrad. Videli bi razmere inkluzije rulje i polusveta u srpske elite. Videli bi koliko vladajuće kaste nemaju veze sa životom narodnim. A ostali su, tako moćni i bolesni, dno tog naroda. Zadnja pošta Vukojebina.

Videli bi informativnog mogula, po vokaciji bigamistu, kako očajan kiti nepovezanu nadri-patetičnu priču nad odrom, sam ne iz ove realnosti, i žvaće žvaku u istom. Videli bi rokenrol eks anfanteribla povraćenog u mušku histeričnu narikaču, isto ne iz ove realnosti.

Videli bi kviriju i nenormalno zadrigle ljude inkluzovane u vladajuću kakokratiju.

Videli bi svu bedu srpske koterije.

I poker popova pride.

Bio jednom jedan tanak prut

Uvodi se zakon o postavljanju dece na pijedestal nedodirljive Svete Krave.

Samo jedan psihijatar se pobunio.

Inžinjeri naših duša već su postigli cilj čim su nas sve naterali da se preispitujemo koliko puta smo tukli dete i da se međusobno javno pravdamo zbog takvih vaspitnih mera.

Zoran Milivojević stojički nosi smešnu kapu pedagoškog Don Kihota isključivo zbog naše opštenarodne razmaženosti, kao posledice razaranja konzervativnog modela porodice.

Tamo gde otac nije otac, ni majka nije majka, gde su Noć Veštica i Dan Zaljubljenih verski praznici, normalni ljudi ne izrastaju.

Đorđe Ivković

SKK