Pišem ovaj tekst u predvečerje poslednjeg dana decembra a dovršiću ga naredne godine; ne zbog toga što imam nameru da ga pišem mesecima, već zbog želje da na njega stavim tačku prvog dana Nove godine. U toj, najnovijoj, pljuštaće čestitke sa željama da nam ona donese ovo i ono, ostvari nam sve i svašta, ispuni nam neispunjeno. Niti će ona išta doneti, niti će ostvariti, još manje ispuniti. Za sve to, poštovano čitateljstvo, moramo se sami pobrinuti. A pod budnim okom Velikog brata.
Neće nam od pomoći biti niko i ništa, ponajmanje ono u šta smo verovali i nadali mu se u godini koja curi, a koja je jednom, takođe, bila nova. S velikim N. Ako neko i posumnja u prethodno, neka podvuče crtu, svede računicu i sebi ispostavi račun. Sam će platiti ceh. Plus cveće za ženu, lopta za dete, datum, tri na karte i mala dvojka. Tako računaju ovi kelneri koji, kada ih žene uparade za političke dužnosti, navuku odela ne bi li – makar i nakratko – izgledali kao šefovi sale. Neke kao da oblači kućna pomoćnica (a možda baš ona?), druge kao da odevaju dve žene (da nema i takvih?!). Ima i onih koji se oblače kao dečaci. Možda zbog toga što ih oblače dečaci. Vrag će ga znati ko tu koga svlači. Jedno je sigurno – ostavljeni smo dogola.
Dok smo još kako-tako bili odeveni samo praznoverni nisu slutili da će nas mraz dočekati ogoljene i da će stud biti toliko jaka. Smrzavanje me onomad zateklo u gledanju vesti iz kojih ništa dobro ne čuh, osim vremenske prognoze. Zapravo, nju sam čekao. A do prognoze, vreme čili sporo i mlitavo, umorno i dosadno, kao i one vesti koje joj prethode. Uplaših se da će da potraje, da prognoza ne osvane tek u nekom danu marta. Kako izgleda, sva je prilika da nam je mart bliži nego što nam se čini. Uglavnom, gledam te vesti (TV B92), a ono prvih šesnaest minuta – Aleksandar Vučić. Drugih šesnaest – ako ih je uopšte toliko ostalo do prognoze – bilo je posvećeno nečemu što ta televizija i nije morala da emituje; nešto što je za tu kuću, verovatno, nevažno u poređenju s (prvim) potpredsednikom. I (prvim) šefom celog B92.
U tih, nešto više od četvrt sata rečeno nam je da je grom po drugi put među Srbima, te da je ovaj put udario žešće i jače po srpskom narko-kartelu, što mu daje za pravo da se nazove „Grom 1”, a da on, taj (prvi) grom, najavljuje još snažniji i razorniji „Grom 2”. I tako dok ima brojeva, što arapskih, što rimskih. Potom nam je isti taj „grom” rekao da su istrage o spornim privatizacijama (komada dvadeset četiri) završene i da sačekamo još koji dan kako bismo saznali koji će tajkuni s Miroslavom Miškovićem osnivati istureno odeljenje „Kluba privrednika” u Zabeli. Samo da ih Deda Mraz donese u džaku. Onda će u ustanovu zatvorenog tipa, ako je verovati „gromu”, i ubica Slavka Ćuruvije, jer u suprotnom, ako se takvom ne stane zavrat, (prvi) potpredsednik staviće sebe na žrtveni oltar i manuti se šefovanja salom. Pošto je poput kelnera s lošim preporukama izjavio da je – Ćuruviju ubila država.
Bezmalo petnaest godina znamo da je Ćuruviju ubila država, njeni otpaci u tajnoj službi, zaštitnici ondašnjeg režima, čiji je, u to doba, jedan od šrafova bio i lakejisani konobar s titulom šefa sale. Red je da on i „otkrije” Slavkovog ubicu. I dobro je da nam je sada baš on „otvorio” oči, bez njih ne bismo znali ono što znamo već deceniju i po. Uz malu pomoć srpskog Šerloka Holmsa, koji niti puši lulu, niti oblači pelerinu, ali bar glumi Deda Mraza pred dečicom svojih zaposlenih. Valjda zbog toga što ima bradu. Ili zbog toga što ispunjava želje. Ne misli se na dečije.
Ovo sad već pišem u ovoj, novoj, godini koja – osim pustih obećanja – nema lepšu perspektivu. Mi hoćemo, mi želimo, mi moramo… Još samo da umete! I znate! Ali to što smo zahvaljujući ovom tekstu uskočili iz jedne u drugu godinu, ne znači da menjamo temu. Vraćamo se na onih 16 minuta koji se dedamrazovski udeljuju prvom po tituli koja ne postoji, i prvom po činu u firmi u kojoj nema vojničke hijerarhije.
Znam da ima još onih – mada ih je sve manje, gotovo da su enklava – koji postavljaju pitanje: zar je i ta televizija uronila u sivilo obrasca kojim se podilazi vlasti. To je zanemarljiva šaka onih koji još nisu videli, ili ne žele to ni sebi da priznaju, da je kompas kojim šef te televizije navodi svoje mezimče u lagodnost političkih (uglavnom politikantskih) voda odavno pomešao strane sveta; ostalima je jasno da se ne mogu kritikovati oni u čijim se skutima sedi.
Princip delovanja je jednostavan: model „Velikog brata”, usvojen je još pre više od sedam godina, kada se kod nas prvi put pojavio rijaliti ogoljavanja života, a pod nadzorom budnog oka, preuzet iz čuvene knjige Džordža Orvela. Što se u našem jeziku zove strogo kontrolisana sloboda. Gle čuda, bila je to televizija koja sada u vestima udeljuje onoliku minutažu (prvom) potpredsedniku i, na neki način, kolegi lažnog Deda Mraza. Nema druge, do populističke rabote kojom se, po principu „Velikog brata”, podupire populizam (prvog) potpredsednika. S obzirom na to da je B92 odavno iskoračio iz koncepcije kojom se nametnuo davnih godina, a koja u njenom programu nije podrazumevala splačinu, princip sadašnjeg delovanja je logičan sled populističkih radnji. „Veliki brat” i jeste pripadajuća suština programske politike te televizijske kuće. B92 se samoproklamovao u „Velikog brata” domaće društvene, političke i svake druge zbilje. Jer on, „Veliki brat”, posmatra, nameće i saopštava i ono što kao insajder saznaje, što ga, ukidanjem slobode privatnosti koju kontroliše njegovo budno oko i dovodi u vezu sa samim sobom, tj. sa B92. Orvel je to sažeo u ogoljavanje života televizijskom kontrolom s mogućnošću eliminacije nesnađenih i nepodobnih. Mnogo posle Orvela, sada i ovde, sve to gledamo na televiziji kao stvarnost, kao izbacivanje iz medijske kuće „Velikog brata”.
Da se i ova priča ne bi odužila kao gladna godina (koja nam se smeši), ostaje nam da zaljučimo da je vremenska prognoza optimističnija od televizijske minutaže „Velikog brata” koja nam se servira. Ona kaže da će lepo vreme, bez snega i kijameta, potrajati, a da slede prolećni meseci koji će nam doneti šarenilo boja od kojih bi trebalo da odaberemo jednu. Izvesno je da će se većina, zamajana „Velikim bratom”, prikloniti bojama kelnerskih odela. Onima koji razumeju, ne bi trebalo objašnjavati koji je to dezen. Kao što im nije potrebno reći da dugoročna prognoza predviđa da će, kad tad, ta boja biti listopadna.
Za www.koreni.rs
Dejan Jeremić
