Svetozar Radišić misli da će vojske u novom svetskom poretku (izvan NATO) biti simbolične i dovoljne samo za eventualno izazivanje sukoba, ali ne i za njihovo rešavanje. Verovatno će im povremeno biti dopušteno da u međusobnom sukobu neutrališu u međuvremenu postignuti „višak energije“.
Ovaj napis objavljen je pod naslovom „Strogo kontrolisane vojske“, u listu „Nedeljni dnevnik“ br. 44, 25. jula 1997. godine.
Posle svega što se do sada događalo u „Trećem balkanskom ratu“, kakojeMajkl Roskin, član Saveta za inostrane poslove SAD, nazvao rat na prostorima prethodne Jugoslavije, Srbi moraju da koncentrišu svu volju da bi verovali administracijama Sjedinjenih Američkih Država i Nemačke, koje se jedine oglušavaju na nagovore Francuske i drugih zemalja Zapada da se Savezna Republika Jugoslavija zvanično prizna i vrati u okrilje njihovih međunarodnih organizacija.
Nepobitno je, da je Voren Kristofer 4. februara 1996. učinio gest prijateljstva i korak dalje ka unapređenju odnosa između SRJ i SAD, uspostavljanjem prvog kontakta diplomata dve zemlje posle posete Džemsa Bejkera SFRJ 21. juna 1991. godine. Prošle su do tada četiri i po godine diplomatskog ignorisanja Beograda od strane Vašingtona i saradnje Vašingtona sa jugoslovenskim secesionistima. Ali je, isto tako tačno, da je Đorđe Pribićević, Tuđmanov savetnik, uprkos dejtonskim „nastojanjima“ da se izbeglice i prognanici vrate na svoja ognjišta, upozorio da se o masovnom povratku Srba može pričati, ali da toga neće biti. A da se antisrpski odnos nastavlja potvrđuje ponašanje haškog tribunala, američko-turska vojna saradnja sa bosanskim muslimanima i … najnovija opomena koju je Srbima uputio Karl Bilt u vezi sa njihovom odlukom o bojkotu sastanaka sa predstavnicima međunarodnih organizacija, upozoravajući da srpski gest predstavlja kršenje Dejtonskog sporazuma i da će sasvim izvesno izazvati odgovarajuće posledice. Pri tome, hrvatske i muslimanske pretnje i prekori upućeni organizacijama i pojedincima u međunarodnoj zajednici, pa i napadi na pripadnike Unprofora, Ifora i Sfora nisu izazvali sličnu osudu. Nije im lako verovati, a čini se da se to ipak mora, jer velikog izbora nema– treba drugovati s onima koji su SRJ označili kao neprijatelja, suprotstaviti se daleko moćnijem, ili se odlučiti za nešto treće.
SVE JE POD KONTROLOM
Po koju cenu će biti izgrađivan „poredak nad porecima“ nagovestio je Bil Klinton, aprila 1993. godine, u poruci Redakciji „NATO revije“, posle samita u Vankuveru: „Snovi su od nemogućeg postali stvarnost: kraj hladnog rata i podeljenosti Evrope, ujedinjenje Nemačke i revolucionarne promene u bivšem SSSR-u. Pozdravljamo promene čak i onda kada one uključuju neizvesnost i opasnost“. Podrazumeva se da su to bili, pre svega, američki snovi, zasnovani na geopolitičkim idejama admirala A.T. Mejna iz XIX veka, da „velika sila koja gospodari morima automatski gospodari i planetom“ i Mejnovog naslednika Nikolasa Spajkmena koji je 1942. godine razvio „Američku strategiju u svetskoj politici“.
Očigledno je da su stavovi iz Strategije o sticanju moći i sada aktuelni, primenljivi i uglavnom primenjeni. Spajkmen je smatrao da treba uzeti u obzir: 1) teritoriju, prostor; 2) tip granice (to jest, bezbednost granica); 3) broj stanovnika; 4) sirovine; 5) ekonomski i tehnološki razvoj; 6) finansijsku moć; 7) rasnu homogenost; 8) optimalnu integraciju svih socijalnih slojeva; 9) političku stabilnost; i 10) nacionalni duh. Međutim, iako je jasno da politika jedine preostale super sile ima duboke i čvrste korene, Klintonova poruka je mnogo praktičnija, jer objašnjava razloge na osnovu kojih su bivše članice Varšavskog ugovora primorane da redefinišu svoje interese i pozicije u novim uslovima. Sada je jasnije, što su to učinile i države učesnice Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (od 5. decembra 1994. godine – Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju – OEBS), članice Evropske zajednice (sada Evropska unija), Ujedinjenih nacija i NATO-a, posle sloma bipolarnog svetskog poretka.
Krojeći novu kartu Evrope, Zapad je radi ponovne rekonstrukcije balkanskih granica, do kojih je najlakše, najjevtinije i najbezbolnije mogao da dođe dekompozicijom federalnih jedinica, u proceduri razbijanja SFR Jugoslavije, izveo svojevrstan eksperiment in vivo, primenjujući najnovije modalitete doktrine „projektovanja sile“, neokortikalnog rata i „operacija izvan ratnog stanja“, iskoristivši poklapanje sopstvenih interesa sa Slovencima, bosanskim muslimanima i Hrvatima – kojima je dodelio izvršnu ulogu. Pri tom su primenjena psihološka dejstva, kao značajan element civilno-vojnih operacija izvan ratnog stanja, usmerena prema civilnom stanovništvu. Slično je postupljeno u operacijama „Pravedna stvar“ (u Panami) i „Pustinjska oluja“ (u Kuvajtu), gde su, takođe, primenjene pretnje i obmane, radi stvaranja opšte političke i društvene konfuzije.
U novonastaloj situaciji nakon raspada prethodne Jugoslavije, najviše su dobili upravo Sjedinjene Američke Države i Nemačka, jer su uz pomoć muslimanskih i hrvatskih snaga formirali balkansku granicu između Istoka i Zapada. Prekršili su, pri tom, mnoge principe međunarodnog prava i srušili mit o „novom svetskom poretku“, podržavajući, za budućnost opasna, etnička čišćenja, ili tzv. humana preseljenja.
Bez dublje analize, čini se da se SFR Jugoslavija raspala spontano, rastrgnuta interesima vlastoljubaca, separatista i nacionalista, s jedne strane i planski na osnovu interesa i prema scenarijima nadnacionalista, s druge strane. Jer, ponašanje autonomaša deluje usko nacionalno, a stvaranje „banana“ republika u istom procesu – nadnacionalno, u duhu davno usvojenih protokola. Pri tome, kontrola moći realizuje se takođe paradoksalno, kroz dva suprotstavljena procesa – usitnjavanjem nacionalnih moći i centralizacijom nadnacionalne moći, odnosno stvaranjem malih država sa marionetskim vladama povezanim sa kreatorima nove karte sveta, i u skladu s tim – preko modela malih ekonomija i vojski koje će biti pod prismotrom nadnacionalnih organizacija kakve su Evropska unija i NATO.
Naravno, osnova za vladanje svetom i odgovarajući sistem kontrole moći već su uspostavljeni. Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS) sazvana u Helsinkiju 3. jula 1973. godine, u nastavku rada usvajila je tzv. Helsinšku konvenciju u obliku finalnog akta, iz kojeg su proustekle tri čuvene „korpe“ (bezbednost, privreda i humanitarna oblast), kojima su dodata pitanja u vezi sa saradnjom i bezbednošću na Mediteranu i kontinuitetom KEBS-a.
U „Helsinškom dokumentu“, vojni aspekti bezbednosti svedeni su na mere jačanja poverenja i bezbednosti: 1) prethodnu najavu većih vojnih manevara; 2) razmenu posmatrača na vojnim manevrima: i 3) pravovremenu najavu većih pokreta vojnih snaga. Dokumentom Stokholmske konferencije (održana od 17. januara 1984. do 19. septembra 1986), proširene su i dograđene mere za jačanje poverenja i bezbednosti, usvajanjem novih mera, među kojima su najvažnije: 1) godišnji kalendar vojnih aktivnosti; 2) verifikacija sprovođenja dogovorenog; i 3) ograničavanje vojnih aktivnosti.
Države učesnice obavezale su se na: 1) godišnju razmenu vojnih podataka o: snagama, uvođenju u naoružanje novih sistema naoružanja i opreme i vojnom budetu; 2) smanjivanje rizika preko mehanizma za konsultacije u vezi sa izvođenjem neuobičajenih vojnih aktivnosti i saradnju u vezi sa opasnim incidentima vojne prirode; 3) posete vazduhoplovnim bazama i vojne kontakte; 4) razmenu podataka o sistemu veza; i 5) godišnji sastanak za ocenjivanje rezultata primene mera za jačanje poverenja i bezbednosti.
ODNOS OEBS – JUGOSLAVIJA
SFR Jugoslavija je pre najnovijeg rata na sopstvenom prostoru bila članica KEBS-a. Međutim, iako su 4. oktobra 1990. Hrvatska i Slovenija podnele „Konfederalni model među jugoslovenskim državama“, koji je, ubrzo se ispostavilo, bio direktan razbijački čin za uništenje SFRJ i budući da je 22. decembra iste godine Sabor u Zagrebu doneo novi ustav (prema kojem su Srbi izgubili status konstitutivne nacije), KEBS nije reagovao zbog eventualnog i sve očiglednijeg ugrožavanja bezbednosti u tom delu Evrope.
Od tog momenta, na balkansku scenu izašle su diplomate iz „operativne garniture“ kreatora „novog svetskog poretka“. Džems Bejker je prilikom posete SFR Jugoslaviji izjavio da „SAD podržavaju celovitu i demokratsku Jugoslaviju“ i da neće priznati jednostrane akte otcepljenja. Njegova izjava kao da su bila signal Hrvatskoj i Sloveniji šta dalje da rade, jer do tada su njihovi predstavnici zagovarali konfederaciju, a od tog momenta – otcepljenje. Zatim su, u Berlinu, ministri inostranih poslova KEBS-a izdali saopštenje u kome izražavaju zabrinutost stanjem u Jugoslaviji. Bio je to zadnji momenat da se udruženim snagama spoljnih i unutrašnjih činilaca spase SFR Jugoslavija. A kada se to nije dogodilo, očigledno je bilo da scenario za razbijanje Jugoslavije nije samo unutrašnji. KEBS je mogao da podrži Srbe i JNA, kojima je opstanak Jugoslavije bio prirodni interes, jer se poklapao sa njihovim opstankom.
Insistiranje Evropske zajednice, KEBS-a i Sjedinjenih Američkih Država da Stipe Mesić bude predsednik SFR Jugoslavije, koju je želeo da razbije otvoreno joj preteći, najbolji je znak da su pioni Elite želeli da potpomognu separatiste i da im je razbijanje SFRJ u interesu. Na sastanku KEBS-a, u Pragu, 3.jula 1991. apelovano je da se prekine vatra i podržan je predlog Evropske zajednice da KEBS pošalje posmatračku misiju u Jugoslaviju. Činilo se da su konačno povučeni pravi potezi. Međutim, KEBS se odjednom povukao zbog „posebne zainteresovanosti“ Evropske zajednice za „slučaj Jugoslavija“. Početkom aprila 1992. godine sa sastanka kriznog komiteta KEBS-a upućeni su oštri zahtevi Srbiji, a Nemačka se pridružila zahtevu Sjedinjenih Država da se Jugoslavija isključi iz Konferencije. Zanimljivo je da Evropska zajednica, KEBS, NATO, Sjedinjene Države i OUN nijednog trenutka nisu razmatrali situaciju za slučaj – da su Srbi u pravu. Komitet visokih funkcionera KEBS-a, čije su punopravne članice postale Slovenija i Hrvatska, 12. maja 1992. godine, usvojio je Deklaraciju o Bosni i Hercegovini, u kojoj između ostalog piše: „Sada je jasno ustanovljeno da vlasti iz Beograda i JNA otvoreno, grubo i uporno krše obaveze KEBS-a. Ti lideri su sebe uvukli u izolaciju. Oni su ti koji snose najveću odgovornost za eskalaciju krvoprolića i razaranja“.
Nekoliko meseci kasnije (14. avgusta), u njihovoj političkoj rezoluciji, Srbija je, bez posebnih argumenata i nezavisno od aktuelnih događaja, okrivljena za akcije kojim se krše ljudska prava u Bosni i Hercegovini. Pri tom je odlučeno, da se sedam misija uputi na Kosovo, u Sandžak, Vojvodinu, BiH, Albaniju, Bugarsku i Mađarsku. Kasnije se ispostavilo daambasade zapadnih zemalja, u ulozi misije KEBS-a, krstare po SR Jugoslaviji i da su pojedini članovi bivše misije KEBS-a privilegovani „prekomandom“ u ambasade i u svojstvu članova ambasada nastavljaju da obavljaju ranije postavljene zadatke u navedenim krajevima Srbije.
U Konferenciji je vladalo antisrpsko raspoloenje. Tridesetog juna 1993. KEBS je odbacio zahtev jugoslovenske vlade da se razmotri „obnova prava na mesto SRJ u helsinškom procesu“. Ratoborne Sjedinjene Američke Države su i preko Skupštine KEBS-a (8. jula 1993) zatražile ukidanje embarga na oružije za bosanske muslimane. Na parlamentarnim zasedanjima KEBS-a Srbija je uglavnom optuživana za kriznu situaciju na Kosovu i Metohiji, Sandžaku i Vojvodini.
Ko stoji iza KEBS-a, odnosno OEBS-a, moglo se saznati 15. februara 1995. godine, kada je Helmut Kol u razgovoru sa Bilom Klintonom rekao, da dotadašnji mehanizam sankcija mora da ostane na snazi i da „Srbija neće biti primljena u OEBS i druge „međunarodne forume“, neće moći da dobija zajmove i pomoć međunarodnih bankarskih institucija i Evropske unije, niti će biti izuzeta od aktivnosti Međunarodnog suda za ratne zločine, ukoliko ne prihvati plan Kontat-grupe za Bosnu“. Dodao je da za eventualno skidanje sankcija „Srbija mora da ostane po strani eventualnog novog rata u Hrvatskoj i mora da hermetički zatvori granice prema Bosni i Hrvatskoj (Krajini)“.
Kada je američko-nemački plan u vezi sa novom kartom Balkana većim delom realizovan, Rusija je 5. decembra 1995. godine zatražila povratak SRJ u OEBS. Gest Moskve odslikao je njen suverenitet i kakvo mesto, ulogu i (bez)značaj ima savremena Rusija, što je samo dva dana kasnije potvrđeno kada su na zasedanju OEBS-a, iza zatvorenih vrata, ministri spoljnih poslova iz 53 zemlje članice OEBS-a odlučili, da izbore za poslanike ruske Dume prati 100 posmatrača OEBS-a iz 25 zemalja.
S tim u vezi, odluka ruske administracije da izgradi poverenje prema SAD i NATO-u i njeno utemeljenje u doktrini potvrde su novih sprega interesa u Evropi. S druge strane, ne treba zapostaviti nametljivu ulogu Nemačke, koja se ispoljava kroz opšti nadzor nad Rusijom, sve izrazitije prisustvo Nemačke na Balkanu (na relaciji Sarajevo – Mostar – Zagreb) i iniciranje propozicija za odnose u Evropi, koje se bespogovorno prihvaćaju od svih članica Evropske unije i OEBS-a.
I verovatno iz navedenih razloga, baš kako je „Helmut veliki“ i najavio, 8. decembra 1995. godine u Budimpešti, uprkos ruskim zalaganjima, nije ozbiljno razmatran i prihvaćen povratak Savezne Republike Jugoslavije u OEBS.
MEHANIZAM OEBS-A ZA FORMIRANjE MALIH VOJSKI
Iako je Klaus Kinkel na samom početku 1996. godine promovisao novu ulogu OEBS-a, a on ima izuzetno značajnu ulogu u petoj garnituri tvoraca „novog svetskog poretka“, ta „nova uloga“ je započela sredinom decembra 1995, nakon što je Vilhelm Hejnk, generalni sekretar OEBS-a, istakao da je neophodno „obezbediti vojnu ravnotežu na prostoru prethodne Jugoslavije“ i kada su u Bonu određeni rokovi za prve korake ka „vojnoj ravnoteži“. Već tada je Klaus Kinkel insistirao da se prvi koraci moraju ostvariti u roku od 30 dana i da strane u sukobu treba da usaglase interese u roku od 45 dana. Naravno, tako govore diplomate za koje tajne ne postoje i koje ne moraju da predviđaju, jer kreiraju budućnost. Osamnaestog decembra u Bonu održana je jednodnevna međunarodna konferencijao razoružanju na prostorima prethodne Jugoslavije. Konferenciju jeotvorio Klaus Kinkel, a prisustvovali su Karl Bilt i ministri inostranih poslova SR Jugoslavije, Republike Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Tada je štampa oprezno najavila da su Dokumentom u Dejtonu određeni i kriterijumi prema kojima se zasniva sporazum o ograničavanju vojnih potencijala.
Zatim je na Konferenciji o merama za uspostavljanje i jačanje poverenja u Bosni (13. januara 1996), odlučeno da zaraćene strane razmene kompletne vojne podatke, što se i dogodilo deset dana kasnije u Beču, na Konferenciji o razoruanju na Balkanu, kada su delegacije Republike Srpske, Hrvatsko-muslimanske Federacije, Republike Hrvatske i SR Jugoslavije međusobno razmenile podatke o vojnoj efektivi. Da bi samo tri dana kasnije (26. januara) iste delagacije u Hofburgu na Konferenciji o merama poverenja u Bosni potpusale sporazum poverenja. Tog dana su nestale vojne moći strogo kontrolisanih balkanskih zemalja.
Kao što se Bejkerova izjava može protumačiti kao signal za početak razbijanja SFRJ, odnosno rata, tako se signalima za kraj rata mogu smatrati: 1) sve češći masonski znaci, čak i ispred SANU, u Beogradu; 2) Tuđmanov govor u UN u kojem je prvi put spominuo pet novih balkanskih država; i 3) izjava Suzan Manuel da je samo 48,4 odsto bosanskih teritorija u srpskim rukama.
Uspostavljeni su novi bezbednosni, balkanski standardi. Dejtonski sporazum po tim standardima vodi u mir i ka doslednoj primeni principa iz „Helsinškog dokumenta“. Vojni aspekti bezbednosti biće svedeni na mere jačanja poverenja i bezbednosti u Evropi i svetu. Vojni efektivi, koji su određeni „spontano u sukobu interesa“ na sednicama OEBS-a, biće strogo kontrolisani. Vojske će pravovremeno obaveštavati članice OEBS-a o svojim aktivnostima i pokretima (vežbe i manevri), koje će redovno imati posmatrače; povećavanje svake vrste moći biće dozirano, limitirano dogovorima i pod kontrolom.
Države učesnice imaju obavezu na: 1) godišnju razmenu vojnih podataka o: snagama, uvođenju u naoružanje novih sistema naoružanja i opreme i vojnom budžetu; 2) smanjivanje rizika preko mehanizma za konsultacije u vezi sa izvođenjem neuobičajenih vojnih aktivnosti i saradnju u vezi sa opasnim incidentima vojne prirode; 3) posete vazduhoplovnim bazama i vojne kontakte; 4) razmenu podatakao sistemu veza; i 5) godišnji sastanak za ocenjivanje rezultata primene mera za jačanje poverenja i bezbednosti. Svi podaci o vojnim efektivima se proveravaju i stalno prate. Suverenitet u klasičnom smislu je smanjen i predat sistemu „velikog brata“ na neodređeno vreme.
Pošto su u dokumentima OEBS-a određeni precizni rokovi za razmenu podataka sve članice te organizacije imaju pristup svim podacima. To znači da, na primer, za jedinice kopnene vojske, počev od puka-brigade, dobijaju podatke o: formacijskim nazivima jedinica i njihovoj potčinjenosti; da li su jedinice aktivne ili ne; gde im je mirnodopska lokacija (sa preciznim geografskim, dži-pi-es podacima); koliko je brojno stanje; koji su im glavni sistemi oružja i opreme (uz specifikaciju broja i tipova za tenkove, helikoptere, oklopna borbena vozila, lansere, artiljerijska oruđa, minobacače, višecevne bacače raketa, mostove na oklopnim vozilima i sl).
Zanimljivo je, da u okviru verifikacije svaka država učesnica ima pravo da zatraži i sprovede „inspekciju na licu mesta“ na teritoriji druge države učesnice, ukoliko oceni da se kontrolisana zemlja ne pridržava odredaba navedenog dokumenta. SFR Jugoslavija je učestvovala do rata na prostorima prethodne Jugoslavije na pregovorimao razoružavanju i usvojila „Bečki dokument ’90.“, iz kojeg su proistekle posebne obaveze i prava.
Odrednice navedenih dogovora odnose se, prvenstveno, na kopnene snage. Vazduhoplovstvo, a posebno mornarica samo su simbolično obuhvaćeni, što je rezultat različitih interesa i odnosa snaga pregovaračkih strana. Jedan od autora najnovije doktrine američke armije, general Frederik Frenks, govoreći o Doktrini SAD rekao je da je radi ozdravljenja američke privrede u američkom Kongresu odlučeno da se smanji budžetski deficit preko vojnog budžeta što je izraženo, između ostalog, i zatvaranjem oko trideset vojnih i pomorskih baza. Ono što je među ciframa o radikalnom smanjenju vojnog kontigenta „zalutalo“ je podatak da će mornarička pešadija biti povećana sa 159.000 na 174.000 ljudi, u skladu sa novim konceptom intervencija i višestrukim ulogama SAD u svetu – na načelima „projekcije snaga“ i mobilnosti jedinica.
Zanimljivo je da Zapad nije zainteresovan da se pregovorima unutar OEBS-a utiče na stanje i aktivnosti ratnog vazduhoplovstva, zbog prednosti koju ima u toj oblasti i značaja koje vazduhoplovstvo ima u strategiji SAD i NATO. To je još izrazitije u oblasti Ratne mornarice, koja je osnov projekcije vojne moći i ostvarivanja prevlasti i dominacije SAD na svetskim morima. Dakle, jasno je pod čijom kontrolom je OEBS.
Tako se stvara „novi svetski poredak“. Svetska vlada („Grupa–8“), uz pomoć svojih institucija i NATO-a, drži pod kontrolom „banana republike“ koje ne bi imale dovoljno vojne moći čak i kada bi se nekim čudom udružile. Zanimljivo je, da se kao „diplomate u akciji“ najčešće pojavljuju članovi Saveta za spoljne poslove, Trilateralne komisije i „bilderbergeri“, a da su uz OEBS, Evropski savet, Evropsku komisiju, Evropski parlament i OUN veoma aktivne špijunske organizacije (CIA, FBI, britanski intelidžens servis).
NATO je „svetska armija“ koja će nadzirati ponašanje neposlušnih naroda (uglavnom već obeleženih sankcijama). Cilj je da se pobede nacionalizmi a istorija potisne u drugi plan, te da se nerazvijenim zemljama nametne uloga puslušne delatnosti u ojačavanju privreda Zapada, „podržavaju krize i stalna napetost“, radi održavanja visokog nivoa borbene gotovosti specijalnih strateških snaga, stvara konfuzija i „zamagljuje situacija“, stvaraju povoljni uslovi za eventualne vojne intervencije s izvesnim ishodom. U prvoj fazi treba da se smanji vojna moć razoružavanjem, a zatim „drži na oku“ mehanizmom OEBS-a. Prema podacima KEBS, od Sporazuma o konvencionalnom naoružanju u Evropi, 17. novembra 1990. godine, uništen je višak naoružanja koji u brojci iznosi 17.000 tenkova, art. oruđa i ratnih aviona, a 1995. godine uništeno je još 46.000 teških oruđa.
Realizujući koncept „novog svetskog poretka“, operativci uspevaju ponovo da vrate autonomaše na scenu i to ne samo u preostalom delu Jugoslavije i bivšeg SSSR-a (samo od te dve socijalističke zemlje nastalo je devetnaest novih državica i umesto jedne četiri nuklearne sile), već i u hrvatskom pokrajinama (Istri, Kvarneru i Zagorju). Uključivanjem Istre u skupštinu evropskih regija započet je proces daljeg internacionalnog usitnjavanja, radi lakše kontrole potčinjenih administracija. Podele očigledno nisu završene, jer Italija „merka“ i povremeno traži Istru, Kvarner i Dalmaciju, Istrani traže od Hrvatske federalizaciju, vlast u Ljubljani hoće Rijeku, tvrdeći „Istra je slovenačka“, Zagorje je posle Istre zatražilo prijem u Skupštinu evropskih regija…
Orjentirno brojno stanje u armijama novih balkanskih državica objavljeno je u listu „Vojska“. Sve izgleda regularno i bezazleno. Međutim, metodi koji se primenjuju prilikom stvaranja „novog poretka sveta“ podsećaju na upozorenje Karla Gustava Junga zabeleženo sredinom 20. veka: „Možemo da vidimo kako se takozvani hrišćanski Zapad, umesto stvaranja novog sveta, kreće džinovskim koracima prema mogućnosti uništenja postojećeg sveta“.
Da su mnogi ljudi na Zapadu svesni američko-nemačkih zabluda dokazao je komentator „Njujork tajmsa“ rečima: „Najopasniji – mit, koji se upravo rasplinuo, je onaj o novom svetskom poretku. Taj mit je najnoviji izraz prokletstva američke spoljne politike – zasnovane na verovanju da SAD mogu prepraviti svet prema sopstvenom liku“.
Svetozar Radišić
svetozarradisic.com
