Stvarnost i korektor

0
579
Foto: printscreen

U pandemijskom gubitku tla pod nogama, s približavanjem vrhunca pretnje, razotkriće se, nenadano, u glavama ljudi odsutna stvarnost u onom što smo do tad živeli, čemu je ponovo korektor patnja i rulet sa previše smrti, možda kao i u drugim pošastima. Tako da nas, u našim vapajnim zazivanjima, kad nas bolest snađe, ili, nama bližnjeg, podseća na Boga – zaboravljenog Boga. Što je istovremen težak početak puta vraćanja u stvarnost u kojoj nemamo, kao današnja, dugo pripremana epoha, umišljaj kontrole, takav da se po svemu moglo zaboraviti na stvarnost. Mi nemamo ni onu najmanju kontrolu dok sedimo kod kuće ne videći uzročnika smrti koji kuca zasad za 21% iz zbira umrlih i izlečenih, a robujući tim nekim svojim navikama, pa i tom utisku o čudesnoj slobodi koja u kućama nestaje. Pri čemu gajeći iluzije, viškove emocija, dok najveći broj ljudi inače najveći deo dana i provodi u kući, ostalo banalno u prevozima različitih vrsta, ili, na poslu – školi i uobičajeno, desetak posto dnevnog vremena sledeći neke svoje slobodne puteve.

Gledao sam Vučićevu pres-konferenciju od 02.04. kao i mnogi u Srbiji i ostao sam nem na predstavu od novinarskih pitanja, od kojih se ni jedno doslovce nije bavilo strateškom i tehno–organizacijom odgovora na događaje u koje nas je Kovid 19 uveo, nego tkanjem uobičajene pozorišne paučine koji jedino decenijama prati naš javni život prostačkih niskosti. Za ostalo je bio vezan isključivo fatalizam zaborava i bez buđenja svesti da se svaka greška sad plaća možda i sa previše smrti i nečije, danas ili koliko sutra, nesreće i agonije od bolesti, ili nekih drugih uzročnika koji su nastali, ali i slede da se pojave u najrazličitijim oblastima društvenog i ličnog života. Malo se još razume, da više nije u pitanju puka igra podlačkih nadgornjavanja, pa se sad isprazno beži u emocionalizaciju i psihološku „nemoć“ kao centralne teme javnosti, nego da je reč o sasvim konkretnim koracima stvarnosti u kojoj su neki pozvani da promišljaju, žrtvuju se, naprosto rade, ili samo sede u kući, što i jeste u biću stvarnosti, ali i politike, medija i struke odgovorima na pitanje, da li su sposobni da se nose sa stvarnošću, jer je skoro sve isklizalo što se događa sa, one njima uobičajene, šahovske table na kojoj su nam klošmerleovski nudili svoje isprazne sujete, pa tu više nema ni šahovskih poteza. Inače, šaha iz samozaboravnog vremena, kad se može bagatelisati sva šteta, jer je ova sreća igrača i žrtava koja je često dugoročna i nevidljiva, a sad je ova tuga itekako merljiva smrtima u nevidljivom konclogoru Kovida 19 koji je obuhvatio čitav svet i nije samo na medijima. Te se svako može naći na udaru i svako ima svoju ulogu, a i odnosi se čudesno na skoro sve naše postupke zbog čega smo i u kući izdvojeni. Na konferenciji se, začuđujuće, nije čulo pitanje koje traži pojašnjenje primenjenih odluka, održivosti njihovih algoritama i prakse, počevši od toga što ni brojevi telefona za pomoć na državnom sajtu nisu apsolutno kratki i pamtljivi i prvo istaknuti, nego nam nude tek objašnjenja, zlosutno nas pripremajući za skriveni lavirint antisistema u koji ćemo upasti. Ne samo zbog površnosti, aljkavosti, straha, mrzovolje aktera u lancu rešenja, nego zbog i sasvim nedoraslo loših strateških odluka mnogih u kreiranju rešenja i slabih tehno – organizacionih rešenja. U nedelju 05.04. na pres-konferenciji čujemo zamenicu direktora Batuta na pre skoro dve nedelje najavljeno od strane Vučića sve masovnije testiranje (prvo 2500 ljudi dnevno, pa 7500… – i pozitivni će se odmah izdvajati iz domaćinstava i tako onemogućavati umrežavanje ovih klastera, jer kućna izolacija zaraženih nije moguća u zajednici i kad se ima dva kupatila) više se izgleda ni ne planira, uz nevaspitano drske ucenjivačke izgovore o plaćanju testa, što već govori o naraslom stepenu neprijateljstva prema bližnjima i gubitku lekarske empatije, ako je nje ikad bilo, jer i nisu svi za lekare po pozivu koji su medicinu završili. Pri čemu nisam siguran da je ekonomija neka njena struka, a izgleda ni bilo šta drugo. Suštinski od ove naše struke ni dosad nismo dobili ni jedno suvislo objašnjenje i stvarni izveštaj. Za primera demografski presek dnevnog stanja, ako postoje baze, a ne da kao da  podatke skupljaju kao ceduljice na ekser, dovoljno je 5 minuta, pa nas ni sa time nisu udostojili. Umesto toga, mi slušamo već ogavno bezbroj puta ponovljenu kafkijansku administrativnu repliku, o zaštiti prava pacijenta monotonim glasom biltena koji zamišlja da je večnost, iako niko ne pita za njihovo imena, nego analitiku, kao i baljezgariju o pridruženim bolestima bez bilo kakve namere za ozbiljnost koja dovodi u sumnju i zabludu da li svi ti lekari uopšte pokušavaju da leče, ako i znaju, nego u muci otaljavaju pokušavajući da se sami sačuvaju, pa u tome i još manje uspevaju, jer ne misle zajedno, niti delaju, udaljeni od stvarnosti, gledajući primera Hrvatsku koja je pre nas dopala pandemiji (manimo se priča kako ovi brane turističku sezonu – malo će ljudi na letovanje ove godine u kolektivne smeštaje). Pa zato jedina mera koja ostaje i jeste i stvarna, to je kolektivno prisilno sedenje u kući, iz koje se jednog dana mora izaći, ili, dok ne zazvone na vrata razni tražeći da im se otvore (smučile su mi se sve te svakodnevne slike maloumnih medija koji pokazuju bahato ovu nepodopštinu kao podvig, na šta ni jedan od ovih stručnjaka na svojim pres-konferencijama nije reagovao) dok se krdo spontano ne prokuži, pa ko živ… .

Da Vas podsetimo:  Žal za smrtnom kaznom

Zato se pre stiče utisak, da je mnogo toga pošlo po krivu i da se mahom dešava pozorište, jer su ljudi iz dijaspore i turisti trpani na gomilu u neodgovarajuće karantine, pa onda seljeni, mešani, delom su ih testirali, delom ne… Pa su onda bili oni krivi… Sajam nije bio zamišljen ni blizu kako treba da u njemu budu bolesni ljudi, a onda je cifran glupostima, uostalom, sad već moguće, ima neku zlosutniju namenu. Medicinari po bolnicama po Srbiji niti su bili na vreme obučeni, niti su imali jasne algoritme postupanja i potrebnu opremu, još manje logistiku koja i sad škripi (da li zato što nema opreme, ili bi neko da je unosno preprodaje, a možda i testove), kao što pre svega nema dovoljno izveštaja koji jesu najvažniji, kako prolaze pacijenti u susretu sa njima, osim povremeno gadnih priča, kao ona iz Niša sa čovekom od 41 godinu kog su, čudesno uporni u tome, lečili ambulantno, ili na trenutak izrone vapaji i tuga na internet. Pa i mene je moj izbrani lekar ovih dana pokušao da slepački šeta za redovnu terapiju, dok se nisam pošteno izdrao. Takvo stanje stvari ne mogu da pokriju neke kutije sa, na ćirilici pisano „respiratori“, kao da su televizori za svadbe, šta god bilo u njima. Ovo danas nije vreme uobičajenog otužnog pozorišta u kome ostaje zaglavljena naša javnost i umovi raznih ljudi, nego stvarnost, jer mu je u previše slučajeva cena smrt, za koju ima itekako odgovornih.

Pri svemu ne mislim da je zadatak pred vlašću prost, niti očekujem da bi sad opozicija bila ta koja bi ponudila bolja rešenja i uspešnije izvršila realizaciju, kako su i oni pre svega deo pozorišta, a ne organi mudrosti i veštine. I oni su sami isprva upali u psihologizaciju. Nego je ovo vreme reizbora među svim ljudima koji se mogu nositi sa stvarnošću – ovo je doba pre svih ljudi poziva i ljudskosti, a ne nemoćno pretrajavanje  pozorišta moći i neukog podbadanja bezumnika i njihove oholosti kojih je, očito, još uvek previše. U baš svim oblastima društvenog života. Sad je pitanje prostih algoritama koji smanjuju rizik zaraze i smrti, a svako onaj koji je već donosio odluke koje izazivaju smrt i patnju je lično odgovoran i treba da bude povučen. Sad nije doba zakonske obaveze, već stare dužnosti, kao i poziva i ljudskosti. Svaka odluka, postupak, izjava, koja izlazi iz trougla razuma dužnosti, poziva i ljudskosti je uništavajuća, od svih do po nekog. Kao što sigurno zadatak pred vlašću nije nikako danas nešto bukvalno i prosto, tako nije ni lako upravljati do nakaradnosti svedeneg sistema decenijama i mentaliteta na kome sam sebe temelji, sa bilo koje da je pozorišne galerije, ili same scene. To nije demokratsko pitanje, nego zajedničko – kolektivističko, kao što je i u svakoj elementarnoj nepogodi. Te, ako budemo sposobni kolektivno da mislimo i onda delujemo u svakoj grupi, misleći na baš svakog člana grupe, to su nam šanse značajno veće, jer izazov je zajednički.

Da Vas podsetimo:  Očekujem zvaničan odgovor ministra, propisi ne nalažu da je za privremenu bolnicu potreban infektolog

Da li će pandemija kasnije dovesti do proboja više stvarnosti u društvenim pojavama i odnosima, ili će ljudi, kad prođe nastaviti sad još bezumnije da se igraju, borhesovski, s vavilonskim ruletom i njenim dobicima i gubicima – to će se videti, a verovatno zavisi koliko su tokom pandemije došli do izražaja dužnost, ljudi poziva i ljudskost, te tim koliko je manje nesreće akumulirano koja se mora kriti i bagatelisati.

Mile Milošević
Izvor: milanmilenkovic.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime