Sudbina srpske dece u Škotskoj

0
774

Dvadesetšestorica dečaka iz Srbije 1916. godine stigla su u školu DŽordž Heriot, u Edinburgu. Oni su bili deo grupe od oko 300 dece koja su uspela da prežive Albansku golgotu i stignu na Krf. Odatle su ih Francuska i Velika Britanija primile kao izbeglice, kako bi nastavili školovanje. Dobili su šansu za novi početak, odlično obrazovanje, naučili su da igraju ragbi za koji do tada nisu ni čuli.

Rugby-team-of-Serbian-students-in-Georg-Heriot-school-in-Scotland-1918
Ragbi tim srpskih studenata u školi DŽordž Heriot u Škotskoj 1918.

Prvih 10 dečaka stigli su na Vejverli stanicu u Edinburgu avgusta 1916. Zbunjeni, ne znaju šta ih čeka, posle svega što su preživeli u albanskim planinama.

„Pričao je da su takve strahote doživljavali, naročito smrti su videli, da su ih Arbanasi gađali s leđa i to dugo nije mogao da zaboravi“, priča Brankica Stefanović Skoko, ćerka Dimitrija Dulkanovića.

Sto godina kasnije, potomci ovih dečaka pozvani su u Edinburg na Dan škole. Pred njima hiljadu đaka. Sećaju se događaja o kojima su slušali kao deca.

„Znam da je deda na nekom dočeku Nove godine koji su ovde organizovali, pevao dve naše pesme, prva ‘Tamo daleko’ a druga ‘Sagradiću šajku’“, kažu Svetomir i Slobodan Marjanović, unuci Svetomira Marjanovića.

Na slici: Miodrag Martć, Nikola Vasić, Dimitrije Dulkanović

Srpski Herioteri, kako ih danas zovemo, ostavili su snažan utisak na domaćine. Gavrila Lazovića je porodica kod koje je živeo i radio htela da usvoji.

„Više sam puta rekla onako mala, zašto nisi ostao, sad bih bila Engleskinja, išla u englesku školu“, kaže Radmila Marinović, ćerka Gavrila Lazovića.

Nova sredina uticala je na đake koji su bili raspoređeni širom Velike Britanije, tako i ovde u Edinburgu. Često se citira jedan britanski pukovnik koji je u šali rekao da su se Srbi iz Britanije vraćali kao ateisti i boljševici.

Da Vas podsetimo:  Preživeti televiziju

Kada su se vratili, neumorno su obnavljali razrušenu zemlju.

„Radio je trezor Narodne banke Užice, puteve, jako mu je značilo, počeo je izgradnju Hrama Svetog Save“, dodaje Jelena Stanković, unuka Živojina Kovačevića.

Edinburg pažljivo čuva lične stvari srpskih Heriotera. O tome svedoči i bogata školska arhiva.

„Topla ljudska priča koju sam čuo u kontaktu sa svim ovim ljudima, razgovarao sam i sa direktorom i ta toplina u odnosu prema nama je fantastična i prevazišlo je očekivanja“, ističe ambasador Srbije u Velikoj Britaniji Ognjen Pribićević.

Ova grupa mladih ljudi odmah je postala omiljena u Edimburgu, a vrlo brzo po dolasku oni se upoznaju sa ragbijem i počinju da ga treniraju. Pokazalo se da su vrlo talentovani tako da su skoro svi igrali za školske ekipe. Najbolji je bio Toma Tomić iz Leskovca koji je izborio mesto u prvoj školskoj ekipi. Upravo su ovi momci 11. aprila 1918. godine u Edinburgu pred 10.000 gledalaca odigrali prvu međunarodnu utakmicu pod imenom Srbija protiv selekcije Britanskih dominiona. Ostvarena je i prva pobeda od 8:3.

Denis Kif, ambasador Velike Britanije u Srbiji, navodi da su srpski dečaci, kada su bili u Škotskoj, napravili i sopstvenu ragbi reprezentaciju i pobedili domaćine.

„Taj događaj smo obeležili utakmicom 2012. u Beogradu, kada je pobedila škola. Zato bih želeo da predam ovaj trofej, u čast srpskih Heriotera i neka posluži za neki budući revanš“, poručuje Kif.

Pehar stiže na stogodišnjicu dečačkog trijumfa kada su oni koji nisu znali šta je ragbi pobedili domaću ekipu sa 8:3. Nikada nisu bili ponosniji. Ni srećniji, jer su bili među onima koji su uspeli da se spasu, od hiljada dece koja su krenula preko Albanije.

Da Vas podsetimo:  Najstarija pronađena crkva na svetu

Dalibor Drekić

http://www.rasen.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime