Prošlonedeljno bombardovanje Sirije od strane združenih snaga SAD, Velike Britanije i Francuske najavljivano je kao Armagedon, „konačni obračun“ i „sudnji dan“, a u svakom slučaju – kao definitivni početak Trećeg svetskog rata. A na kraju je ispalo tek nešto između petarde i prskalice.
I dobro je što je tako. Svetska politika, ma koliko srozana međuvremenu, još uvek je malčice ozbiljnija i složenija stvar od crno-belih predstava srpskih tabloida. Ali nije dobro što, takoreći, iz dana u dan na njih kao da sve više liči. Takvom stilu pečat daje lično američki predsednik Tramp, sa svojom nekonvencionalnom „tviter-diplomatijom“, ali i gotovo svi vodeći svetski mediji, uključujući i one koji su nekada važili kao etalon profesionalizma i ozbiljnosti.
No, koliko god bile preterane i neumesne apokaliptične najave, isto toliko bi bilo pogrešno sada sve bagatelisati, opasnost ignorisati i svesti na „senzacionalizam“ i medijsko ludilo. (I rugati se „dogovorenom“ ratu koji je trajao kraće od košarkaške utakmice ili jednog fudbalskog poluvremena.) Na kraju krajeva, nema nikakvog dokaza, a još manje garancije, da će scenaristi i režiseri ovog poslednjeg incidenta tek tako odustati od igre šibicama u prepunoj sirijskoj (i svetskoj) barutani.
Deluje potpuno nelogično i čini se apsolutno besmislenim da bi Asad i regularne sirijske snage posezali za hemijskim oružjem i provocirali zapadnu vojnu odmazdu u trenutku kada uspešno privode kraju operacije u Istočnoj Guti
Iskreno i objektivno gledano, ma koliko da je odvajkada tačno da je „istina uvek prva žrtva rata“ (a to pogotovo važi u moderno vreme, u kom su propaganda i mediji postali važno ratno poprište i oružje po značaju tik iza onog nuklearnog), deluje potpuno nelogično i čini se apsolutno besmislenim da bi Asad i regularne sirijske snage posezali za hemijskim oružjem i provocirali zapadnu vojnu odmazdu u trenutku kada uspešno privode kraju operacije u Istočnoj Guti. Već sam taj tajming trebalo je da bude dovoljan da se vesti o Asadovom „pokolju u Dumi“ uzmu sa velikom rezervom. A pogotovo kada su još svima u svesti dovoljno sveža sećanja na osvedočene i dokazane manipulacije Tonija Blera i američke administracije u vezi sa iračkim „oružjem za masovno uništavanje“, koje su koaliciji na čelu sa SAD poslužile kao okidač za invaziju Iraka. (Pri čemu bismo mi Srbi tu mogli pridodati još sličnih primera, od Markala do Račka, iz sopstvenog iskustva sa „sivim“ operacijama i timovima međunarodnih posmatrača i istražitelja.)
Nažalost, ne računajući nekoliko časnih izuzetaka koji se mogu nabrojati na prste jedne ruke, zapadni mediji i eksperti (barem oni koji su uopšte dobili priliku da se na velikim medijima pojave) pali su na ispitu logike, savesti i zdravog razuma.
Kada se – pod više nego providnim izgovorom, u koji u suštini više ne veruju čak ni oni koji taj izgovor potežu – nezakonito i bez odobrenja Saveta bezbednosti bombarduje jedna zemlja, Srbija ne može da „nema stav“. I sramota je da ga nema
Domaće reakcije na bombardovanje Sirije bile su takođe prilično žalosne i neadekvatne. Pri čemu se nisu proslavili ni vlast, ni opozicija, a ni „kritička javnost“ po društvenim mrežama. Ipak, već zbog značaja funkcije sa koje je izrečena, izdvaja se Vučićeva izjava o tome kako je „Srbija je mala zemlja koja ne treba da se meša u igru velikih sila“. A još je žalosniji bio pokušaj da se ta oportunistička reakcija predstavi kao osobiti znak „političke mudrosti“. Hoću reći, stav: „Mi smo jadni i mali, treba da ćutimo i gledamo svoja posla, i da se ne mešamo u poslove velikih“ možda i može biti donekle razumljiv, pa čak i opravdan, u pojedinim situacijama. Ali nikako ne može i ne bi smeo biti stav Srbije u ovom konkretnom slučaju.
Kada se – pod više nego providnim izgovorom, u koji u suštini više ne veruju čak ni oni koji taj izgovor potežu – nezakonito i bez odobrenja Saveta bezbednosti bombarduje jedna zemlja, Srbija ne može da „nema stav“. I sramota je da ga nema.
To ne znači da moramo u svakoj čorbi biti mirođija. Naprotiv. Ali naprosto postoje situacije u kojima je nečasno i nemoralno biti „neutralan“. Odnosno, u kojima je tzv. „neutralnost“ gora od onog pilatovskog „pranja ruku“ i u suštini se svodi na podršku agresoru. „Eh, kao da bi naša osuda nešto promenila?!“ Ne bi. Ali to vam je kao i u onoj priči o golubu koji sa par kapi vode u kljunu pokušava da gasi šumski požar. A na pitanje drugog zašto to čini kada nema šanse da bi tih njegovih par kapi moglo nešto promeniti, odgovara: „Možda ga ne mogu ugasiti, ali hoću da se zna na kojoj sam bio strani“.
Bespravno bombardovanje Sirije je bila upravo jedna takva situacija kada je bilo važno reći da smo na strani istine, pravde i principa međunarodnog prava. I to čak potpuno nezavisno od „evropskog puta“ i geopolitičkog svrstavanja između „istoka“ i „zapada“. Štaviše, gotovo sam siguran da nam takav principijelan i iskren stav ne bi mogli previše zameriti čak ni zapadni politički faktori. Možda bi nas zbog toga čak i za nijansu više cenili. A, pošteno govoreći, ne veruju nam i ovako i onako.
Ali, naravno da je iluzorno očekivati da će ovde tako nešto (značaj, pa i, na duži rok, isplativost politike uspravnog hoda i očuvanja nacionalnih interesa) shvatiti i primeniti na primeru Sirije, oni koji to nisu mogli ili smeli da shvate i primene na slučaju Kosova i Metohije.
Đorđe Vukadinović, narodni poslanik i urednik NSPM
nspm.rs
