S vremena na vreme odvezem komšija Acu Tomića na pregled i redovnu kontrolu kod uglednog neuropsihijatra, inače našeg čoveka. Sedamdesetogodišnji Šumadinac je oboleo od teške depresije po odlasku u penziju, posle više od 30 godina rada u zagušljivim radničkim halama Čikaga. Volim tog čoveka i pamtim vremena kad je izgledao neuporedivo bolje negó danas. Svojevremeno sam se borio da mi svaki minut proveden sa njim ne promakne uzalud. I tada je na njegovom izboranom licu (posebno oteklim rukama ) bilo vidljivih tragova napornog rada, ali su mu izgovorene rečenice bile umivene izvorskom planinskom vodom. Kada se zatvorila fabrika u državi Ilinois, preselio je porodicu na Floridu i nastavio da radi sve zanatske poslove kao domar u stambenom naselju. Bio je i jedan od prvih neimara, volontera Srpske pravoslavne crkve u Majamiju.
Još se pamte i prepričavaju njegove vesele, ali povrh svega visprene dosetke. Onako kako je efektno kuckao eksere po kućama u izgradnji, tako su se biseri mudrosti zakivali u memoriju njegovih drugara. Krov jedne zgrade još nije bio učvršćen i stabilan kada je kolega u poslu Trajče doneo majstor Aci par kila novih eksera i nekoliko teških čekića. Nešto je kvrcnulo pod dodatnim teretom i oni su zajedno bez lifta krenuli na dole. U paničnom strahu Trajče je poskočio u bratski zagrljaj majstor Aci i zažmurio. Prošli su i kroz drugi mekani sprat i zaustavili se na prizemlju. Srećom na mestu sletanja bilo je kartona i ambalaže pa je prizemljenje bilo bez posledica. Držali su se zagrljeni i kada su im drugovi pritrčali u pomoć.
-Ovo je vidiš ona prava bratska ljubav među narodima, otresa prašinu čika Aca, sa naporom skidajući zgrčenu Trajčetovu ruku sa vrata. –Najviše se grlimo i volimo kad smo životno ugroženi.
Prisutni se smeju zbog srećnog ishoda ni malo naivnog pada, dok im prisutni kiropraktor, kolega na poslu Rade Penjević sa čuđenjem opipava kosti. Samo par minuta je bilo potrebno da dramatična situacija postane anegdota.
–Draže meni moje selo Gornja Jarušica u Šumadiji negó cela Florida plus Majami Bič !
Vazdan je odbijao da se šeta po dauntaunu. Radije bi slušao kod kuće našu harmonikašku muziku, da ga odmara, kako kaže. Ali…podmukla bolest se razvijala polagano. Najpre smo primetili da je čika Aca malo tužan i melanholičan, a posle je sve ređe izlazio iz kuće. Fizički je slabio iz dana u dan i tonuo sve dublje u mračni ponor samoće, izbegavajući čak i prisne prijatelje. Ni lečenje kod doktora i raznih specijalista u Srbiji nije pomoglo. Izmešan sa ostalim pacijentima u čekaonici na Trećoj aveniji u Fort Lauderdalu, nekad ljudska gromada sada posle deset godina sa dijagnozom, izgleda jadno.
-Nije fer nikako, nije pošteno ni od Boga, sigurno znam da on to nije zaslužio.
Ne znam kako da mu pomognem, pa naumim tako jednom prilikom da zaustavim njegovog doktora sa pitanjem:
– Šta se desilo sa takvim čovekom? Bio je uvek duhovit i domaćin za primer, oličenje izvorne srpske pameti i razumnog rezonovanja.
-Kao i sve i mozak se jednostavno pokvari! – reče pedantni doktor, pomazi svoje kuče, koje mu strplivo pravi društvo u ordinaciji i nastavi da prepisuje recepte.
Na pregledu su pričali svi (supruga Ljiljana, doktor i ja) osim njega. Jedino se oglasio dubokim uzdahom na pitanje : -Kako ste čika Aco?
U povratku sam za trenutak ostao sam sa starinom, dok su se kupovali jaki lekovi za smirenje. Siguran da nas on ignoriše i selektivno ne konstatuje postavim mu smelo pitanje, ne bi li nekako započeo razgovor:
-Da nije možda greška čika Aco što se niste ti i vasa žena Ljilja vratili u Srbiju posle prestanka radnog odnosa i odlaska u penziju. Tamo u rodnom kraju, mislim u vašem selu, ne biste bili usamljeni i imali bi svoje društvo i zanimaciju.
Znao sam da su male šanse da on uopšte otvori usta, a kamoli pogleda ka meni ali…
–Da znaš da je tako – reče na tren probuđen i pogleda me sasvim bistro. – A kad sanjaš gde si, tamo ili ovde? – koristim trenutak. –Tamo.
Zatvorenih očiju deda završava kratak razgovor. Sve je trajalo par sekundi a onda se čika Aca ponovo vratio u svoj svet mašte. To sam ga pitao, jer je dve godine pre toga na iznaneđenje prisutnih, za trenutak prekinuo ćutanje na svojoj slavi i tečno izrecitovao svoju pesmicu “Tuđina”. Načuo je da i ja pišem, pa je na čas rešio da prekine sa nepričanjem:
-Život je veseo, život je tužan,
život je sladak, život je gorak,
živote stani izgubih korak.
Korakom ovim stigoh na kraj sveta,
živote moj tuđina mi smeta.
Tuđina braćo nikom nije laka
u tuđem svetu ledena je raka.
Za stolom čujem da je čika Aca svojevremeno kao momak svirao harmoniku, a kasnije napisao tekst za poznatu pesmu “Beograde smiri dušu”, narodnjački hit pevača Save Radusinovića! Onako spontano i za svoju, tad tek načetu dušu, nije ni hteo da se spominje kao autor. Dirljivu pesmicu ‘Tuđina’ sam preradio kasnije, jer mi se njena izvorna verzija čini previše mračna, ali smatram da je autor u njoj dao tačan odgovor i razlog zbog čega je oboleo.
Dok se trudi da zaspi, ćuti i kunja u krevetu celi bogovetni dan. A kad zaspi onda nerazgovetno nešto sa nekim priča. Od skora je još usamljeniji, jer mu je umrla supruga Ljilja, sa kojom je proveo pola veka, podigao sina Ranija i ćerku Nadu i dočekao praunuke. Ispratio je kako se valja. Sada ni televiziju više ne gleda. Ustaje samo na kratko kad mora a radije ne bi. Budi se pre zore izmučen, pa opet neuspešno pokušava da zaspi. Svi misle da je prolupao i da nerazumno radi na svoju štetu ali…da li je baš tako?
Mister Aleks, kako ga zovu Amerikanci, je izabrao san prepun livada i veselih šumadijskih sela. U njemu peče rakiju, okreće prasiće na ražnju za seoska slavlja, dok se ragovara sa svojim komšijama uz pivo sa osnovnim pitanjem: Koliko će godina biti rodna? Gleda pejzaže prošarane stokom koja strpljivo pase dok šeta dobro znanim puteljcima i stranama. Podiže i spretno vezuje klonule grane prepune šljiva. Ljušti mladi klip kukuruza da proveri rod, a pšenična zrna pažljivo prebrojava. Poigrava se sa rastresitom zemljom u šakama i promućurno gleda u nebo ‘oće li ili ne kiša? Menja stvarnost punu blaziranih stranaca Amerikanaca, sjajnih reklama i lažljivih kredita za pospanu tajnu. Za njegovu slatku šumadijsku iluziju.
Preselio se čika Aca odavno i za uvek u svoj zavičaj, samo što to ne može svako da vidi.
1 dnevne novine na Floridi
Nenad Simić – Tajka
