Sumrak budućnosti

0
219
Foto: pixabay.com

Ovaj tekst napisan je 22. januara 2003. godine. Nisam pronašao podatak da li je i gde objavljen.

Megakapitalisti su još jednom uspeli da nadnacionalim neokomunitičkim konceptom prevare narode, da je za njih najbolje da se odreknu sebe i pristanu na prividnu ravnopravnost i stvarnu neravnopravnost u preraspodeli tekovina civilizacije. Kulise su demokratija i zajednička bezbednost, a korbač – neubojna oružja.

Na prostorima prethodne Jugoslavije, među prvima o globalizmu pisao je beogradski profesor dr Miroslav Pečujlić u napisu „Kritika koncepcije novog svetskog poretka Henrija Kisindžera“, objavljenom u januaru 1975. godine u časopisu „Savremenost“. Stvaranje i porađanje „bonsai država“ u federalnim državama istočne Evrope počelo je skoro istovremeno, prema „Projektu 80-tih“, koji je Savet za inostrane poslove SAD usvojio sredinom 1973. godine i na osnovu Direktive 54 usvojene 2. septembra 1982., na sastanku Reganovog Saveta za nacionalnu bezbednost. U sastavu tih foruma bile su i čuvene diplomate poput Dejvida Rokfelera, Henrija Kisindžera, Zbignjeva Bžežinskog, Frenka Karlučija, Džina Kirkpatrika, Ričarda Čejnija, Sajrusa Vensa, Majkla Roskina, Endrjua Beare i Džordža Šulca…

Iz dokumenata koji su nastali na sastancima grupe „Bilderberg“, može se zaključiti da je kraj SFRJ dogovoren u Minhenu još 1977. godine, kada se glasno razmišljalo o temi „Šta posle Tita?“. Zanimljivo je da je scenario za razbijanje SFRJ objavljen iste godine u igricama za decu, proizvedenim u njujorškoj firmi za publikovanje simulacija (Simulations Publications Inc., New York) pod nazivom „Bitka za Zagreb“. Ta igra je ličila na „Riziko“, a u njoj je skoro verno predviđeno razbijanje socijalističke Jugoslavije i Jugoslovenske narodne armije. Zar nije neobično što su scenariji na kojima se zasnivala igra zasnovani na stvarnim vojnim procenama i što su prethodno objavljeni u uglednom časopisu „Strategy & Tactics Magazine“, dok su proračuni preuzeti iz američkih vojnih naučnih istraživanja.

Jugosloveni treba da znaju da je strategiju nastupa SAD prema SRJ, koja se sprovodila u delo od formiranja nove jugoslovenske države, izradio Dejvid Gompert, savetnik za nacionalnu bezbednost u administraciji Džordža Buša seniora. Takozvana optimalna strategija predviđala je dugotrajni „hladni rat“ protiv SRJ, informativnu kampanju i „sakaćenje“ pomoću sankcija. U njegovom projektu nagovešteno je da bi rezultat primene navedene strategije trebalo da bude prihvatljivo (marionetsko) rukovodstvo koje treba uspostaviti „demokratskom revolucijom“. Taj podatak je objavljen u „Reviji 92“ još 5. oktobra 1995.

Sve navedeno liči na „gospodarenje iz senke“. Naravno, priče o masonima toliko su mistifikovane da se ljudi s vremena na vreme pitaju da li masoni uopšte postoje. Čini se da su niske strasti i ljudska pakost motivisali nekog da izmisli nekakve Cionske protokole, ne bi li se još više zamutile političke, religijske i informacione vode. S druge strane, čudno je što se mnogo toga događa u skladu sa „protokolima“. Na primer, na značajne društvene položaje, prema stavovima iz protokola, postavljaju se dve vrste ljudi: Nepošteni, a pametni i pošteni, a glupi. Prvi uvek upravljaju drugima. Prvima upravljaju „vladari iz senke“ i menjaju ih kad im se prohte, a ovi nemaju zaštitu od smenjivanja budući da su s „puterom na glavi“, ne bune se. Na najznačajnijim skupovima nema zapisnika, niti tragova za istoriju. Dokumenti su nedorečeni, besmisleni i polupismeni, jer ih pišu probrani samo po kriterijumu poslušnosti. Ti dokumenti inače nisu važni, jer se neće primenjivati. Oni su napisani pro forma. Kada se čitaju dokumenti, čini se da su jednako „isprani mozgovi“ onima iz medijskih redakcija, agencija, humanitarnih organizacija i sekti. Dilemu još više komplikuju javni nastupi lica, koja tvrde da pripadaju masonskim organizacijama i proklamovane procedure iniciranja, koje deluju uverljivo jedino zbog ritualnih sklonosti ljudi.

Planetarna vlast

Planetarna vlastKako se masonima pripisuje značajna uloga u kreiranju tzv. novog svetskog poretka, moguće je sve što se događa posmatrati i kroz prizmu zasnovanu na informacijama o nadnacionalistima. Povod može da bude i poseta Sarajevu Ota fon Habsburga, potomka austrijske krune. On je, naime, u glavni grad BiH došao kao član delegacije Evropskog parlamenta, 4. aprila 1997., da razgovara o želji stanovnika Bosne i Hercegovine da se uključe u Evropsku uniju. Na osnovu pisanja Majkla Bejdženta, Ričarda Lia i Henria Linkolna, Oto fon Habsburg je danas titularni vojvoda od Lorene i kralj Jerusalima. Kao kralj Jerusalima, koji je potomak „kralja sveštenika Isusa“ u pravoj liniji, mogao bi, prema njihovom tumačenju, da primeni jedno od glavnih načela templarske politike (koju kreira Sionski priorat) – da radi na izmirenju hrišćanstva sa judaizmom i islamom. Templari se inače primiču srpskom prostoru. U hotelu Hajat u Beogradu je 7. novembra 2002. održan prvi Templarski forum u organizaciji Vrhovnog reda vitezova jerusalimskog hrama (OSMTH) i Vitezova templara Srbije. Tada je najavljeno održavanje njihovog magistralnog veća takođe u Beogradu. Neobično je što se saznanja Majkla Bejdženta, Ričarda Lia i Henria Linkolna poklapaju sa tumačenjima svetosavaca, da pripadnici tzv. New age (Nju ejdž) pokreta uz pomoć Pape stvaraju novu globalnu religiju, koja treba, zbog „Novog svetskog poretka“, ekumenistički da poništi specifičnosti klasičnih religija.

O planetarnoj vladi, koja očigledno upravlja svetskim trendovima, među prvima je pisao Ričard Gadner za „Foreign Affairs“ još aprila 1974. godine: „Ako odmah ne stvorimo Svetsku vladu, ne izvršimo reviziju Povelje OUN i ne opunomoćimo Svetski sud da ima najveću vlast – neće biti progresa… Neophodno je proširiti domen delovanja oružanih snaga OUN, na sve sektore globalnih ratnih žarišta, u kojima će takve snage imati zadatak patroliranja internacionalnim graničnim i ostalim demarkacionim linijama, uz nadzor slobodnih demokratskih izbora u svim zemljama i uz verifikaciju sprovođenja politike oružanog nemešanja“.

Mada mnogi događaji potvrđuju Gardnerove reči, nije lako razumeti savremena politička zbivanja, budući da između nivoa na kojima rade Karlos Vestendorp, Žak Klajn, Volfgang Petrič, Bernar Kušner i Mihail Štajner i glavnih kreatora svetskih zbivanja, ima najmanje pet hijerarhijskih nivoa, kojima suvereno i samouvereno vladaju kraljica Elizabeta Druga, porodice Rotšild, Rokfeler, Ford, Karnegi, Anjeli, zatim Henri Kisindžer, Zbignjev Bžežinski, Sajrus Vens, Ričard Holbruk, Ričard Gardner, vojvoda od Kenta, Endru Viloubaj, Ninijan Berti…

Sve češće se obelodanjuju podaci o društvima i institucijama velike moći, poput Trilateralne komisije i Bilderberg grupe, čiji pripadnici tvrde da ne spadaju u tajna, već u javna društva, koja „samo imaju svoje tajne“.

Mnogi politički konci nevidljivi su, ali su na osnovu informacija i njihovog značaja poznati centri (London, Njujork, Vašington, …) iz kojih se oni povlače. Zar ne pokazuje dovoljno vest od 2. jula 1997.: „Na zahtev Sjedinjenih Država Svetska banka nije dala zajam Hrvatskoj“. Šta to znači kada zvanično Svetska banka nije samo američka? Možda je bolji primer informacija da „Boing“, na osnovu odobrenja Federalne trgovinske komisije (FDC), kupuje „Mekdonel Daglas“. Važno je znati da „Boing“ radi za Pentagon i agenciju NASA, a da je već otkupio avionske kompanije „Kontinental“, „Ameriken“ i „Delta“. Sve to liči na obični biznis, ali nije. O osvajanju novih tržišta arbitriraju, javno ili tajno, gotovo je izvesno, mnogi iz navedenog „kreativnog tima“, iako navodno na suprotstavljenim stranama sede Džordž Buš, Toni Bler, Žak Širak, Gerhard Šreder, koji, možda, i sami smatraju da su uticajni. Uostalom, scenariji multinacionalnih korporacija veoma često zavise od interesa na nekim drugim nivoima.

Šibicarenje iza kulisa Saveta bezbednosti

Iako mnogi, poput Olega Platonova, smatraju da masoni vladaju svetom, mora se priznati da to jeste i nije tako. Jer, ništa ne znači eventualna istina da su članovi masonskih loža čak i Boris Jeljcin, Mihail Gorbačov, Andrej Kozirev, Jegor Gajdar, šahista Gari Kasparov, kosmonaut Georgij Grečko… Uostalom, britanska parlamentarna komisija predložila je da se 349.213 članova 8.650 britanskih loža upiše u zvaničan registar dostupan javnosti. Ti i takvi ne vladaju svetom, ali su njihove veze dovoljne za zakulisnu povezanost i volšebno napredovanje, što doprinosi svetskom neredu ili onom što Dejvid Oven smatra da je red. Naime, sredinom jula 1994. poznati lord je za „Sandej tajms“ izjavio: „Ako se novi savez Istoka i Zapada održi, naše krhke nade u novi svetski poredak, koji se uzdiže iz pepela hladnog rata, mogle bi ipak biti ostvarene“.

U borbi za prevlast u novom poretku ovog puta biraju se sredstva. To su, uglavnom, legalne i legitimne međunarodne institucije koje i sastavom pokazuju „ko je ko u svetu“. Nikad u istoriji nisu se tako često sastajali državnici SAD, Rusije, Nemačke, Francuske i Velike Britanije. Na primer, Boris Jeljcin se susreo sa Helmutom Kolom u toku pet godina sedam puta, sa Bilom Klintonom šest puta, sa predsednicima Francuske Fransoa Miteranom i Žakom Širakom tri puta i britanskim premijerom Džonom Mejdžorom tri puta. Novina su i relativno česti telefonski razgovori i prepiska iz Moskve sa Vašingtonom (devet puta), Bonom (pet), Parizom (tri) i Londonom (dva puta). Još češći su bili susreti diplomata Velike Britanije, SAD, Nemačke i Francuske, s povremenim izletima do Tokija.

Grupa-7, zatim G-7+1 a sada G-8, sastajala se najmanje jedanput godišnje. Najvažniji sastanci održani su u Tokiju (juli 1993.), Napulju (juli 1994.), Halifaksu (juni 1995.), Lilu i Moskvi (April 1996.), Denveru (juni 1997.), Londonu (maj 1998.), Kelnu (maj 1999.), Nagou na Okinavi (jul 2000.), Đenovi (juli 2001.) i kanadskom odmaralištu Kananaskis (juni 2002.).

Mnogi smatraju da je grupa „G-8“ svetska vlada, ali sastav grupe (SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Kanada, Italija, Japan i Rusija) i način odlučivanja ne izdvaja ih, osim po češćim samitima, od Saveta bezbednosti (stalne članice: SAD, Velika Britanija, Francuska, Rusija i Kina), NATO-a (SAD, Velika Britanija, Nemačka, Kanada, Italija, …, i Francuska, u civilnoj komponenti), i/ili Kontakt-grupe (SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Rusija).

Osnovni instrument za realizaciju zamisli tvoraca globalnog poretka jeste, upravo, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. On ima odlučnu ulogu i kada ga izbegnu u diplomatskim mahinacijama i kada pojedine zemlje izbegnu učešće u njegovom radu. Tada se „izbegnute zemlje“, koje se navodno bune zbog rešenja kojima nisu doprineli i nepozivanja, amnestiraju od odgovornosti. U ratu na prostorima prethodne Jugoslavije i za vreme agresije na SRJ, sve ključne odluke donele su njegove članice bez primene veta.

O efektima rada najuticajnije svetske institucije može se zaključiti i na osnovu sledeća dva podatka. Centar za ekonomska i društvena prava u Njujorku tvrdi da cela iračka nacija pati od gladi i epidemija zaraznih bolesti i da je zbog sankcija koje je Savet bezbednosti UN na inicijativu Sjedinjenih Država uveo Iraku u toj zemlji umrlo 500.000 ljudi. Jan Oberg, švedsko-danski istraživač mira i budućnosti, rukovodilac misije TFF-a, rekao je, prilikom jedne posete Beogradu, da „Savet bezbednosti i dalje naoružava Balkan i da više od 80 odsto sveg oružja u svetu prodaje pet njenih stalnih članica“.

Kada velike sile i svetska vlada koja ih predvodi, treba da izbegnu konkretnu odgovornost za zločine koje čine radi ostvarivanja svojih „vitalnih interesa“, pri kreiranju „novog svetskog poretka“, odgovornost na sebe preuzima za to uvek spremna Kontakt-grupa prepuna anonimusa i tzv. eksperata. Dok su na sceni diplomatske grupe formirane ad hoc od problema do problema – zaboravljaju se propusti Saveta bezbednosti, OEBS-a, NATO-a i drugih zainteresovanih međunarodnih institucija, umešanih u iznalaženje solucija na kriznim žarištima, koje su njihove države izazvale, širom sveta. Takve grupe su se, kao mondijalistička kutlača, inače teatralno i sasvim prirodno sastajale u Berlinu, Njujorku, Zagrebu, Londonu, Parizu, Rimu, Moskvi i Frankfurtu (čitaj: SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Rusija…).

Vašington žrtva koncepta

Vasington je zrtvaKada se misli na ulogu koju su SAD dobile od vođa globalista, možda treba razmišljati poput beogradskog publiciste Miloša Kneževića: „Amerikance, poput starih Rimljana, još uvek ne zabrinjava hipoteza o vlastitoj propasti. Stoga veruju u spasonosnost novog“. Ratibor Đurđević smatra da su Sjedinjene Države zloupotrebljene. Misle to i mnogi drugi analitičari, ali se ne slažu oko toga ko ih zloupotrebljava, Vatikan (jezuiti), Velika Britanija, megakapitalisti, mafija, masonerija… Prema istraživanjima Smilje Avramov najuticajniji je Vatikan. „Idejni arhitekta rata protiv Jugoslavije bio je papa Jovan Pavle Drugi, a zemlje EZ i SAD pojavljuju se samo kao udarne pesnice da bi ispunile obećanje predsednika Regana dato 1982. Zapad je žrtvovao normativni legitimitet i celokupnu pravnu infrastrukturu za račun šeme koju je ponudio Vatikan…“

Posle svega što se dogodilo u procesu kreiranja nadnacionalnog svetskog poretka, nepobitna istina je da se namerno prenebregavaju uzroci sukoba na tlu prethodne Jugoslavije, bez kojih ne bi bilo zločina:

  1. SAD su ostvarile višedecenijsku težnju da rasporede svoje snage na Balkanu; ta namera dobila je legitimitet u dirigovanom jugoslovenskom sukobu, koji se delimično izmakao kontroli.
  2. NATO je dobio novu ulogu posle sloma Varšavskog ugovora i njegovo širenje ostvaruje se i po Balkanu u jednoj od planiranih faza.
  3. SAD i NATO su za stvaranje još jednog žarišta iskoristili vekovno versko i nacionalno nesaglasje na granici između istoka i zapada, znajući kako će reagovati bosansko-hercegovački muslimani, Šćipetari i Albanci, Hrvati i Srbi.
  4. Šćipetare, Albance, Hrvate i bosansko-hercegovačke muslimane obučavali su eksperati iz SAD za što uspešniju misiju potiskivanja srpskog naroda preko Drine, radi formiranja granice koja im omogućava ostvarivanje „vitalnih interesa“.
  5. Slovenci, Šćipetari, Albanci, Hrvati i bosansko-hercegovački muslimani primenili su taktiku „izazivanja nesreća“, proračunato žrtvujući i pripadnike svog naroda, da bi iskoristili efekte stradanja i na krvi zasnovali osvojene prostore i uređenja.
  6. Progoni Srba bili su stvarni i za sva vremena, a progoni Šćipetera fingirani i privremeni, uz izdašnu i (ne)prepoznatu pomoć „OVK“, SAD i NATO-a.
  7. NATO je osloncem na doktrinu SAD („Zajednička vizija 2010“) proverio svoje borbene mogućnosti i raspoloživo oružje u agresiji, koja im je bila neophodna za proveru i uvežbavanje, a uslove za „legalnu agresiju“ mogli su obezbediti jedino narodi koji se suprotstavlјaju globalizmu (Srbi, Iračani, Iranci, Somalijci, Severnokorejci… – više od 35 takvih naroda).
  8. Sjedinjene Države i NATO oslonili su se na proverene „pristalice“ (podobni poslušnici, saveznici) – narode koji su uglavnom nastali prelaskom u drugu veru i pristajanjem na podaništvo.
  9. Osvajanje prostora, ukoliko se ništa ne učini, biće završni udarac svim narodima, budući da se regionalizacijom kidaju poslednje niti unutar nacionalnih bića, a taj proces propraćen je napadom na pismo, jezik, kulturu, tradicije, istoriju, mentalitet, duh, itd.
  10. Budući da je bestijalizacija bilo kog naroda nezaobilazna faza rata, radi pripreme sopstvene javnosti da prihvati potiskivanje i uništavanje napadnutog naroda, ne treba se zavaravati da će građani zemalјa koje su vojno intervenisale protiv SRJ uskoro prihvatiti Srbe i uostalom svetosavce kao ravnopravne saradnike.
  11. Ne treba zaboraviti da vreme radi za kosmetske Albance, budući da se oni brže razmnožavaju od svih u okolini i više ne biraju sredstva da ostvare „albanski san“. Na tom putu njihovoj administraciji ništa nije sveto, pa ni to da cilјeve postižu uz pomoć čudaka koje zovu „psi rata“, mafije, prodajom „belog roblјa“, lјudskih organa i droge. Na taj način poništili su duh i svetinje u koje su se njihovi preci kleli. Ishod sadašnjeg višedimenzionalnog rata na srpskim prostorima biće sasvim izvesno – rasrblјeni građani – koji će se stideti svojih predaka.

* * *

Takozvani srpski paradoks zasnovan na kvazi-nacionalizmu dopunjuju mondijalisti. Princ Leopold Bernard, prvi predsednik grupe Bilderberg, misleći o problemu sa granicama, koji je rešavan ratom na prostorima prethodne Jugoslavije, zaključio je: „Teško je prevaspitati ljude koji su podignuti na nacionalizmu da prihvate ideju o ustupanju dela suvereniteta nekom nadnacionalnom telu… To je tragedija“. Izjava princa Bernarda navodi na zaključak da su mondijalisti, ne bi li razbili SFRJ i SRJ, uspeli, uprkos tome što je administracija, koja je vladala u SRJ od 1989. do 2000. godine i bila nesumnjivo socijalistička i većinom prokomunistička, internacionalna i ateistička, da tu i takvu administraciju pretvore u omraženi režim i optuže za nacionalizam.

Suština nadnacionalnog, megakapitalističkog mešetarenja može se prepoznati na osnovu jednog stava o marksizmu koji je Zbignjev Bžežinski objavio u knjizi Između dva doba: „Marksizam je istovremeno pobeda spoljašnjeg, aktivnog čoveka nad unutrašnjim, pasivnim čovekom, i pobeda razuma nad verom“. Poseban apsurd je činjenica da govore o veri, kada je bezbožnost zajednička odlika komunista i globalista. Povampirene neokomuniste raskrinkava iskrena i neprikrivena mržnja prema nacionalnim državama. Stiče se utisak, da u ovom svetu čovek i kada se odrekne sebe neće biti siguran i zadovoljan.

Svetozar Radišić

svetozarradisic.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime