ŠUND POTISKUJE KLASIKU

0
720

Neki opšti ili čak laički pojam umetnosti svodio bi se u najkraćim crtama na sposobnost stvaranja takvih originalnih dela koja svojim oblikom, pojavom, zvukom stvaraju i izazivaju kod posmatrača ili slušaoca određenu vrstu osećaja koji snažno i trenutno stvara takvu vrstu doživljaja koji je specifično emotivan, progresivan i retko prisutan. Ukoliko pak neko delo kod čoveka izaziva pojačavanje nekih unutrašnjih osećaja i nagona koji su svojstveni prevashodno životinjama onda je to dokaz da se radi o lažnoj umetnosti, šundu i kiču. Prava i proverena umetnost nema rok trajanja i ona svoju vrednost upravo dobija kroz trajnu i stalnu egzistenciju od nastanka, za sada i za svagda. Pri tome ona može da se manifestuje u različitim oblicima i vizurama, recimo most na reci Drini, u obliku klasične muzike Betovena, u obliku književnih dela Hansa Kristijana Andersena i slično. Pri tome treba veoma jasno razdvojiti originalne stvaraoce umetničkih dela neprolazne vrednosti od tzv. interpretatora umetničkih dela (recimo glumci) koja sposobnost se svodi na veliku uvežbanost i uigranost. Umetnici koji kazuju tuđe misli moraju svakodnevno kao kameleoni da se preobražavaju u privremeno različite „persone“, da se užive u ulogu i da prezentiraju na specifično umetnički način originalno delo koje se i na takav način „oživljava“ pred publikom. Da li je teško razlikovati pravu umetnost od kič i šund „proizvoda kao surogata prave kulture“ i kako doći do toga zaključka? Prepoznavanje umetnosti je zavisno isključivo od ličnosti koja vrši konzumaciju raznih oblika umetničkih dela, a to je ponajviše uzrokovano stepenom duhovnog razvoja i lične potrebe i navika svake osobe. Afiniteti presuđuju i odvode ka smeru lažne ili prave umetnosti. Lažnoj umetnosti očigledno više preferiraju takve osobe koje mogu da se poistovete sa takvim delima i ta dela su prijemčiva i potpuno razumljiva i opravdana za takav „sklop ličnosti“. Lepota ne može da se vidi sama od sebe, ona mora da se doživi i prepozna od strane lica koja su sposobna za tako nešto. Doživljaj umetnosti traži od osobe koja želi da je prihvati i pravilno doživi da bude takav „aparat“ koji je ispravan čak i u moralnom smislu, „aparat“ koji želi i hoće konstantno prosvetljenje i upravo takvu pravu umetnost koja je svoju potvrdu dobila opstankom kroz vekove. Prava umetnost se ne „prima“ na svakoga, jer ona nepogrešivo „prepoznaje“ ko je i kakav je njen trenutni konzument i svaki nedostatak kod konzumenta stvara barijeru između dela i takvog „zatečenog“ i zabezeknutog gledaoca, ili slušaoca u nekoj koncertnoj dvorani gde se izvodi Verdijeva opera. Svako treba da bude sposoban sa svojim obrazovnim i unutrašnjim duhovnim stepenom i stanjem svesti da „primi“ pravu umetnost i to nije samo stvar stepena obrazovanja već i unutrašnje duhovne potrebe. Ta duhovna potreba se stvara i neguje u zavisnosti od sklopa cele ličnosti i umetničko delo ne može da se „prevari“ od strane neozbiljnog konzumenta. Onaj koji je sposoban da primi neko umetničko delo on to čini sa najvećim unutrašnjim zadovoljstvom i ta dela konzumira uvek kada se nađe u prilici za to i takva dela nisu mu „naporna“ za slušanje i gledanje. Slušanje klasične muzike za mnoge je stalna nasušna potreba njegove unutrašnje duhovne harmonije. Neke ličnosti za divno čudo u većem broju „potražuju i žude“ isključivo kič i šund proizvode, jer njihov unutrašnji ego hoće to pa zbog toga i zbog prevelike tražnje takvih proizvoda cvetaju „butici“ koji za velike pare prave i nude tu vrstu zabave. Konzumenti takve robe i ne pokušavaju sa nečim pravim i istinskim jer smatraju da je ta ponuda najbolja, najbliža daljinskom upravljaču tv prijemnika i jedina prava. Ko da napreže čula slušanjem pesama u izvođenju jednog Pavarotija? Nije on sa ovog podneblja, bolja je neka od učesnica rijaliti programa sa silikonskim pomagalima. Takvi rijaliti programi u potpunosti uništavaju bilo kakvu pomisao da se čovek usavršava i teži upoznavanju umetničkih dela sazdanih za sve generacije i za sva vremena. Prezenteri takvih programa su pretežno osobe sa margine, intigrantne prošlosti, ili one osobe koje baštine i proizvode „laku zabavu“, kvazi umetnost i kojima je ta delatnost glavni poriv za uvećanu zaradu. Uobičajila se praksa brze zarade bez muke i truda bez poznavanja bilo koje vrste klasične umetnosti neprolaznih vrednosti. Pojedine rijaliti osobe nikada nisu ni čule za Betovena i pomen na njega stvara pomisao da se radi o mesaru sa ugla neke susedne kasabe. Crveni alarm je upaljen i takav način vaspitanja i formiranja mladih ličnosti može dovesti do retrogradnih procesa u društvu na duži rok. U svemu tome presudnu ulogu za smer kulturnih događanja ima i kulturna politika svake države a prevashodni uticaj na taj pravac imaju zanemarene tradicionalne porodične vrednosti. Ako roditelji slušaju pozdrave i čestitke sa pesmama „idi mi, dođi mi“, kakav će njihov naraštaj postati i u kojem smeru će poći? Glavna ideja vodilja za takvu mladež verovatno će biti zabave na prestoničkim splavovima sa dosta opijata i celodnevno leškarenje uz osmišljavanje načina za brzu zaradu bez rada.

Da Vas podsetimo:  Banović Strahinja – izuzeci samo potvrđuju pravilo

Simo S. Stokić, dipl. pravnik

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime