„Suočavanje“ – 21. 07. 2005.

Nataša Kandić – 2. deo

0
824

nastavak

Bojana Lekić: Pa je l’ to nije strašno? Evo, o tome ćemo nešto malo posle. Nećemo to zaboraviti, je l’ to je nešto što mene lično boli. Zašto ne postoji? Ali dakle, niste otišli u Sava centar, samo zbog toga da ne bi izazivali incidente. A da li ste odgledali tu vrstu filma?

Nataša Kandić: Jesam, odgledala sam.

Bojana Lekić: I?

Nataša Kandić: Pa kažem, ponavljam, to nikada nism videla, to sa mudžahedinima. A sve drugo, ovaj, i naravno, nisam znala za onaj…za onaj, onaj jedan kratki insert u kojem se prikazuje, onaj Srbin, Rogić, i onda ispitivanje i posle toga se vidi njegovo telo, sve ostalo sam videla…

Bojana Lekić: Zapamtili ste ime?

Nataša Kandić: Naravno. Sve ostalo sam videla, mnogo puta na Radio televiziji Srbiji. I oni čak, nisu umeli da naprave neku pristojnu montažu. Nego je ostalo sa onim komentarima naših novinara, i vrlo tačno kažem, tačno, odnosno uverena sam da je to tačno, huškača koji objašnjavaju one leševe, opisuju ih sa rečima, objašnjavajući nešto, što ne može uopšte da se dovede u sklop, niti da se zna gde se to događa, ko se to nalazi. Na primer, najužasnija je ona jedna glava, koju su snimali tako da glava odskače po zemlji, a ne zna se, niti su se potrudili da utvrde, kome ta glava pripada. Ko je u pitanju? Nego je, onaj ko je to pravio i mislio je, da će time upravo pokazati i potvrditi to, da eto, šta se Srbima događalo. A tamo neki šire, anti-srpsku histeriju. Ja mislim da je onaj film prikazan…

Bojana Lekić: A zar Vi nemate svest o tome, da je se sve to događalo i Srbima?

Nataša Kandić: Ja znam šta se događalo. Kao što vrlo dobro znam šta se drugima događalo, tako znam šta se Srbima događalo. Ali, isto tako znam da je počevši od 91. godine, odavde zapravo…

Bojana Lekić: A jeste dovoljno glasni bili u tome, ja ne volim da pravim te paralele, znate, i odvratno mi je sad recimo ovo oko Srebrenice, kad počinju da se broje mrtvi. Pa kao nije dovoljno i ovih i onih. Ali, prosto vas pitam u ljudskom smislu, je l’ Vama to podjednako teško? I jedan i drugi zločin sa kojim se srećete. Treći, peti.

Nataša Kandić: Kako da Vam kažem, to ako mislite, ja ne mislim da je…

Bojana Lekić: Jeste li bili dovoljno glasni, da li smo mi bili dovoljno glasni…?

Nataša Kandić:…  Ja ne stojim iza toga da kažem, svi treba da osudimo ratne zločine, svi su pravili zločine, svi su zločini jednaki. Ja ne mislim tako. Zato što zločin genocida, nije isto što i ratni zločin, nije isto ubiti, streljati 8.000 ljudi zarobljenih, odvojenih od porodica u roku od nekoliko dana. Nije isto. Kao onog što pokušava da se prikaže spiskom od 3.400 ljudi, i koji su stradali. Neki od njih u svojstvu boraca, pripadnika znači, vojske, neki kao civili. Ali, u jednom širem periodu, od nekoliko godina. Znači, te stvari nisu iste. I loše je, što neko pokušava, na silu, na jedan nečinjeničan način, na jedan lažan način da stvara tu situaciju kojom bi nekoga da uverava da sve je isto. Nije isto.

Bojana Lekić: A možete li Vi, makar i u tranzicionoj pravdi, da kažete da je nešto genocid, ako nije ni u Hagu dokazano da je genocid?

Nataša Kandić: Jeste. Srebrenica naravno, u predmetu Krstić je….Krstić je osuđen za saučesništvo u genocidu. Prema tome, to jeste, reč je o jednoj presudi, pravosnažnoj presudi. I na osnovu toga, znači, moramo, i obavezni smo, da priznamo tu sudsku istinu. Ne možemo je, pored sudske istine stvarati sad jednu političku istinu. Pa da kažemo: to što je Hag utvrdio, to se ne važi, zato što mi ne priznajemo. Nema, tu sudsku istinu niko ne može da osporava, nego, samo treba da nam posluži da mi počnemo da mislimo o tome gde je naša neka odgovornost u toj, u toj stvari koju je sud kvalifikovao kao genocid.

Bojana Lekić: E sad, da li imate svest o tome koliko to, vrlo, vrlo loše zvuči kad Vi kažete: nije isto 8.000 ljudi u Srebrenici i 3.400 ljudi u Bratuncu?

Nataša Kandić: Ali, činjenično za sedam dana ubiti, streljati 8.000 ljudi, pa to je toliko strašno da ga ne možemo ni sa čim porediti. To je toliko strašno, da jedino što je moguće i normalno, onda otvoriti sve te činjenice koje govore o tome gde smo mi u odnosu na to što je počinjeno.

Bojana Lekić: A Vi kad govorite o dokazima… (prekida je Kandićka)

Nataša Kandić: I taj snimak govori o tome šta je počinjeno. Mi smo odmah ovde dobili jednu, jedno tumačenje…

Bojana Lekić: Kad sam Vas, izvinite, kad sam Vas ja pitala o činjenicama, i ovo moje kontriranje, rekoh, ne shvatajte, mislim vi, gledaoci, ne shvatajte, a ne gospođa Kandić, kao nešto, što ja želim da umanjim. Meni je lično sve to stravično. Ali, postavilo se i pitanje, da li je 8.000 ljudi. Zato sam vas ja pitala, a kako znamo za žrtve?

Nataša Kandić: Pa to se postavlja pitanje kod nas.

Bojana Lekić: Iskreno zapitkujući, kako stvarno znamo koliko? Kad ćemo uostalom znati?

Nataša Kandić: Pa ovako. Moramo da priznamo ono što je…

Bojana Lekić: Kad ćemo znati da li je 8.000?

Nataša Kandić:…Imenom i prezimenom navedeno. Ako u izveštaju Komisije Vlade Republike Srpske, imenom i prezimenom stoje 7.900 imena …

Bojana Lekić: To znači, da to nije sporno i da sve ove rasprave o tome su lažne, je li?

Nataša Kandić: To znači priznali su. Ako je Republika Srpska priznala, znači, da je u vremenu od 11. do 19. jula, da su znači, srpske snage pobile 7.900 ljudi, muslimana, ja mislim da ne znam šta onda mi treba…kako treba da reagujemo. Da kažemo da to…

Bojana Lekić: A da Vas pitam, zar nije Srebrenica skandal međunarodne zajednice? Ja sam bila na terenu, Vi to znate, tako da ne pitam to bezveze.

Nataša Kandić: Naravno da jeste. Užasno je…

Bojana Lekić: Zar oni nisu saučesnici u genocidu? Ako je to genocid.

Nataša Kandić: Jesu. Oni su, oni imaju veliku odgovornost, i, ali treba da znamo i to, naprimer, kako se u Holandiji godinama diskutuje o tome, koliko je holandska vlada, i koliko su holandski vojnici odgovorni.

Bojana Lekić: Da, znamo, i smenili su vladu, i sve je to u redu. Ali evo sada niko…

Nataša Kandić: Pa postoje priče da je vlada pala…

Bojana Lekić: Zbog toga, da.

Nataša Kandić: Da je vlada pala uoči izbora, i onda kad joj je istekao mandat, ali holandsko društvo, ono se, ono ne prođe mislim dan, da nije tim okupirano. Da se ne bavi svojom odgovornošću za Srebrenicu.

Bojana Lekić: Ali, znate i tu postoji neka komandna odgovornost zar ne? I tim Holanđanima je neko komandovao. I ako idemo po tom principu…

Nataša Kandić: Da, na samom terenu Holanđani su imali svog komandanta…

Bojana Lekić: Da li bi Vi ikada mogli da zamislite u Hagu, ako je to sud za ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije, nekog od komandanata međunarodnih snaga? Po istoj toj liniji komandne odgovornosti.

Nataša Kandić: Pa ono što je…

Bojana Lekić: Zar to ne bio bio jedan stravično dobar pomak, za prihvatanje realnosti?

Nataša Kandić: Pa, na taj način može da se postavi, kako to da u Hagu nema ni suđenja za povrede međunarodnog humanitarnog prava tokom NATO intervencije.

Bojana Lekić: Mhm, pa dobro, odmah da kažemo, osnovanog povodom rata na prostorima bivše Jugoslavije, koji je, je li, okončan 21. novembra u Dejtonu. Pa, hajde da kažemo po toj osnovi, da ih nema, za NATO.

Nataša Kandić: Pa može, stvarno da se postavi to pitanje, šta se događa, ako zapravo, nema tog prostora u kojem može da se utvrđuje i odgovornost međudržavnih organizacija. Tu propusta ima valjda, više nego što su sami holandski vojnici i taj holandski bataljon.

Bojana Lekić: Ja sad ne mislim samo o Srebrenici.

Nataša Kandić: Ma ima naravno. Ima jako puno, ovaj, jako puno događaja…

Bojana Lekić: Imamo nju, o kojoj znamo mnogo sad već, je li, i od samih učesnika i od onih koji su komandovali. Imamo Oluju, koja je bila, bar prema tvrdnjama u knjigama ovih političara tada aktivnih, odobrena od strane Amerike. Ali, imamo i nešto što meni ne izlazi iz mozga. A to je Kordun. Sećate se kako se Kordun zvao?

Nataša Kandić: Ne znam, kako…?

Bojana Leković: Ružičasta zona Ujedinjenih nacija. Znači, bila je prva enklava, na onom, ja sad to po mapi crtam, je l’, na gornjem delu, pre Srebrenice postojala. I zvala se Ružičasta zona Ujedinjenih nacija. I onda je počinjeno, nije poginulo toliko ljudi, ali je počišćen ceo srpski deo. Kako se to zove?

Nataša Kandić: Da Vam kažem, tačno, Vi sad, ja ne bih bila sklona sad tome da kažem, da je utvrđeno, postoje indicije da je, u vezi sa Olujom, kao i sa Bljeskom, postojala neka saglasnost, podrška. Da se u Beogradu, ja se sećam tog perioda, u Beogradu se pričalo o tome da plan Z4 nije usvojen, da će doći do egzodusa. Da postoji neka naredba o tome, da će svi morati da krenu. To se pričalo nekoliko dana uoči 04. avgusta 95. godine. Ali, naravno, ja mislim da je naš najveći problem da vidimo u tome šta se, šta se u tome dogodilo. I čini mi se da, ja bih rekla da je to pozitivno, što ipak nije došlo na dnevni red, ta Deklaracija koja se u hrvatskom Saboru predlagala, da se napravi jedna ograda i zaštita ove izvedene policijsko-vojne ofanzive, ovaj u Krajini.

Bojana Lekić: Ali, ono što Vas ja pitam je, da li je to za Vas etničko čišćenje? I da li tu možete da napravite paralelu između onog što se dešavalo na Kosovu?

Nataša Kandić: Pa čekajte, snage Ujedinjenih nacija su uvek dolazile, nakon što su teritorije bile etnički homogenizovane. One dolaze u Krajinu, nakon što su, znači, srpske formacije i srpska uspostavljena vlast, zapravo proterala Hrvate. Onda, na toj teritoriji se uspostavlja, navodno, vlast Ujedinjenih nacija. A onda u njenom prisustvu, dolazi sada do egzodusa Srba. Ima da kažem, neka matrica koja se ponavlja. Pre toga je to bilo ovaj tako, u Zapadnoj Slavoniji. Slično se dogodilo, na isti način se dogodilo i na Kosovu. Znači, dolazi međunarodna zajednica…

Bojana Lekić: Pa da, zato Vam kažem.

Nataša Kandić:…U njenom prisustvu…

Bojana Lekić: Zato, kad se tri puta ponovi jedna lekcija, a oni uvek budu fini, pametni, čisti, i oni koji postavljaju pitanje tuđe odgovornosti, to onda izaziva kontra efekat.

Nataša Kandić: Da, ali zaboravljamo tu uvek da se, ta matrica odnosi i na srpsku politiku. Imamo uvek, znači sve počinje odavde iz Srbije. Znači, Srbi se podstiču u Krajini. Mogli smo vrlo detaljno da o svemu tome čujemo od Milana Babića prilikom njegovog svedočenja, koji je bio i prvi predsednik Republike Srpske Krajine. O tome šta se sve događalo, o tome kako nije usvojen taj plan Z4. O tome, zapravo, kako onda Srbija šta radi, kada dolazi do tog egzodusa. Uvek imamo istu matricu. Znači, oni dolaze na granicu, svi vojno sposobni muškarci se na granici hapse, ili ako su slučajno prešli granice, onda se oni hapse u Komesarijatima za izbeglice…

Bojana Lekić: A ima tu i teza koje govore, da su Srbi ustvari, najveće žrtve Miloševićevog režima. Ja Vam zato i govorim o brojevima. Ali, vidite, Vi precizno, treći put kažete: tog egzodusa. A kad je u pitanju druga strana, neka, onda kažete etničko čišćenje. Ja Vas pitam, da li je egzodus na Kosovu, i egzodus u Hrvatskoj, ili je to etničko čišćenje u Hrvatskoj, i etničko čišćenje na Kosovu?

Nataša Kandić: Jeste, jeste u svim slučajevima jeste etničko čišćenje. S tim što je, kad je Oluja u pitanju, onda, u skladu sa činjenicama, mi imamo političke događaje. Gde je, znači, sve pripremljeno, odavde iz Srbije se ne prihvata Z4 plan. Znači, ne prihvata se ništa što bi omogućilo Srbima da ostanu….

Da Vas podsetimo:  Za četiri meseca partizani su streljali najmanje 60.000 građana Srbije...

Bojana Lekić: Da, ali to ljudi u Srbiji danas znaju. Naravno tada nisu znali. Ono što ne znaju je, da li Fond za humanitarno pravo, Nataša Kandić, kao zagovornik te priče brani samo one koji su napadani u ime Srba od strane nekih Srba, ili brani sve ljude? I ono što ne znaju isto tako je, da li na identičan način gledate na zločin i povredu ljudskih prava? I da li, mi možemo da učinimo nešto, da naprimer te svedoke koji su nam dostupni, lakše su Vam oni dostupni, zar ne, nego ovi na Kosovu, pitamo, a kako je to stvarno bilo? Jeste li to radili?

Nataša Kandić: Pa sve smo svedoke pitali, koji su nam bili dostupni. Svi naši izveštaji se zasnivaju na svedočenju svedoka. Bilo da je reč o izveštaju o Bljesku, o Oluji, o nestancima na Kosovu, o raznimm masovnim ubistvima, bilo u Bosni, Hrvatskoj i u Vukovaru…

Bojana Lekić: A gde ste slali te izveštaje? Jeste li podjednako bili glasni u svetu i na tu temu kao i na ove?

Nataša Kandić: Pa ja mislim da je prirodno da budem najglasnija, kada su u pitanju zločini prema drugima. Zato što, ovde gotovo da nema organizacija, da nema institucija, koja svakodnevno ne govori o zločiima koji su počinjeni prema Srbima.

Bojana Lekić: Oni samo govore. A ne vidim ni jednog dokumenta.

Nataša Kandić: Ne, ja nikada nism videla ni jedan izveštaj na primer o Oluji.

Bojana Lekić: I Vi niste videli je l’?

Nataša Kandić: Nikada nisam videla neki zvanični izveštaj o tome. Znam da je istraga u Haškom tribunalu u vezi sa Olujom započeta na osnovu naše dokumentacije. Isto tako kada je Bljesak u pitanju, da su pozivani naši svedoci, iako je dokumentovanje Oluje radile i druge organizacije, kao što je Veritas. Ali je naša dokumentacija bila najpre u Hagu. I ona je bila sva prevedena i na engleski jezik. Objavila je Politika…

Bojana Lekić: A kako to Vi onda, bar u trenucima kad Vas napadaju, ne kažete, ili kad Vi napadate vlasti, koje i sad zovete da su, kako kažete već, Miloševićeva država, je l’?

Nataša Kandić: Da.

Bojana Lekić: Zašto onda bar kao kontra argument ne kažete: dobro evo, ja sam napadana zato, i zato, i zato, ali samo dokumente koje Fond za humanitarno pravo je pripremio, nalaze se tamo i tamo? Gde vi, velike patriote krijete svoje podatke?

Nataša Kandić: Pa čekajte, ali naša sva izdanja, publikacije su dostupne, tako…

Bojana Lekić: Ne, ja ovo govorim, kako nema te prozivke, bar?

Nataša Kandić:..Tako da može svako da vidi. A ja mislim da je, upravo, veoma važno, da ja mogu u svakom trenutku, bez obzira šta ko neko rekao, da li sam srpski plaćenik, izdajnik, ne znam šta, da nikada nisam pomenula zločine prema Srbia. Ja moram da radim uporno ono što se ovde ne radi, ovde što se poriče. Zato što ovde ne postoji odnos prema drugim žrtvama. Postoji stalno taj jedan pokušaj relavitizacije, balansiranja. Ja moram uporna da budem u tome, da pokazujem, iznosim činjenice o tome šta smo dogodili. Ja sm potpuno mirna kada su u pitanju srpske žrtve. Učinili smo sve što treba da uradi jedna profesionalna organizacija koja se bavi dokumentovanim ratnim zločinima, i kojoj je stalo do toga, da svi oni koji su počinili ratne zločine odgovaraju. Sve što smo mogli da uradimo, uradili smo dokumentaciju smo dostavljali Haškom tribunalu, objavljivali izveštaje o tome ovde. Nažalost nismo objavili mnoge izveštaje o zločinima prema drugima koje je trebalo da objavimo. Mi smo objavili publikaciju o zločinima, nakon dolaska Kejfora na Kosovo, nestancima Srba. A nikada nismo objavili knjigu o nestancima i ubistvima Albanaca. I naravno, da mislim da to nije u redu. I naravno da mislim da to treba da uradimo…

Bojana Lekić: Objavili ste o nestancima Srba sa naslovom “ Nealbanci“. Zašto tako?

Nataša Kandić: Zato što ih ima, zato što nisu samo u pitanju Srbi. Pored Srba postoje Bošnjaci, postoje Romi, postoje Goranci, koji su takođe, znači, žrtve jednog nezakonitog postupanja. Žrtve ratnih zločina, zločina počinjenih nakon dolaska Kejfora na Kosovo. I onda, ređati sve to, činilo mi se da je mnogo jednostavnije staviti stvarno, Albanci jesu većina na Kosovu. Svi ostali su, pripadaju  etničkim manjinama. Oni nisu znači, ta nealbanska etnička zajednica. I u reagovanju na to, zapravo se vidi, da većina ovde smatra, da Srbi moraju…

Bojana Lekić: Smatra i da su Srbi žrtve koje niko ne priznaje.

Nataša Kandić. Pa ja mislim, da je to jedna floskula, koju koriste pre svega radikali; SPS, DSS. Oni se skrivaju iza toga. Radikali bi hteli da sakriju svoju prošlost. SPS bi hteo da nekako zamagli to, da je bio podrška u svakom trenutku i prilikom svake odluke Slobodanu Miloševiću. DSS pozivajući se na to da su Srbi najveće žrtve, al’ da nemaju odgovarajuću pažnju. Oni bi hteli na taj način da, i takođe, taj deo svoje prošlosti, koja je uvek zapravo, bila jedna podrška tom jednom nacionalističkom diskursu u Srbiji. Svi bi hteli da se zaklone iza toga, i da zaklone svoju prošlost, svoje delovanje koje je doprinelo da Srbija bude i pod sankcijama. I da danas bude bedna, siromašna, i da nasuprot tome, ima svoje ratne bogataše, koji znači, mogu, koji se danas ubrajaju u onu elitu bogatih, kojoj pripadaju milioneri iz Amerike, iz Evrope, tu su i naši ratni bogataši.

Bojana Lekić: E, da li ćete tako biti mirni, i u budućnosti, to ćemo videti. Ili ćete kako kažu radikali, koje baš najčešće pominjete, završiti u zatvoru. O tome čim pustimo već zakasneli EPP. U smoj završnici suočavanja s Natašom Kandić, direktorom Fonda za humanitarno pravo, dolazimo i do onih stvari koje smo pomenuli na samom početku emisije. Do toga, zašto ona nešto tvrdi, i da li je sve što kaže baš činjenica, ili tu ima i klevete, insinuacije ii laži. Gospođo Kandić, zbog svega ovoga što sam sada nabrojala upravo misleći da ste i klevetali, i lagali, i obmanjivali javnost širili lažne vesti i ugrožavali život jednog čoveka, u ovom slučaju Tomislava Nikolića, Spska radikalna stranka ili on lično, ne znam tačno, koji pravni subjekt Vas je tužio. I očekuju, u svakom slučaju svi oni da ćete se naći u zatvoru. Vaša prva reakcija je bila: odlično što će doći do suđenja u takvom slučaju Antin neće bit zaboravljen. Da li to znači, da ste Vi, namerno izgovorili baš ime Tomislava Nikolića u slaučaju Antin, kako bi do takvog suđenja nekog i došlo? Da ste igrali taktički, zarad saznavanja istine, da se ne bojite zatvora, ili da ste mislili da Vas neće tužiti?

Nataša Kandić: Pa ja sam upotrebila ime Tomislava Nikolića u skladu sa podacima sa kojima sam raspolagala. Nisam se pozvala na Šešelja, zato što ga niko nije dovodio u vezu sa Antinom. Nisam se pozvala na Vučića, zato što, ne raspolažem podacima da je bio u Antinu. Znači, izgovorila sam ime onog radikala za kojeg sam dobila podatke iz više izvora, da se vezuje za događaje u Antinu 91. godine. Počevši od…od kraja oktobra, do kraja godine 91. godine. Kada sam prvi put pomenula to ime, ja u jednom trenutku, kada sam pomenula, onda sam izgovorila nešto što je bilo da postoje podaci, da čim proverim da ću saopštiti o tome, da li su ti navodi o tome da je…da su civili, hrvatski civili u selu Antin stradali od ruke potpredsednika Srpske radikalne stranke. I onda e, onda sam izgovorila i potvrdila da je reč, zapravo o Tomislavu Nikoliću.

Bojana Lekić: Jeste li Vi svesni kako je glasila rečenica koju ste izgovorili?

Nataša Kandić: Da upravo ovako kako sam je izgovorila, da postoje podaci…

Bojana Lekić: „Da je i te kako bio u situacijama sa oružjem i da su neki civili…

Nataša Kandić: Tako je.

Bojana Lekić:…U Antinu stradali od njegove ruke“.

Nataša Kandić: Da.

Bojana Lekić: To je direktna optužba. I on Vas zato tuži.

Nataša Kandić: Pa, ja sam posle toga iznela i podatke kojima sam opisala šta se događalo u tom Antinu…

Bojana Lekić: Mislim, jedna je stvar da li je…on negira da je bio u Antinu. Govori čovek kada je bio. Kaže da je to drugo potpuno vreme. Da je bio dobrovoljac pod komandom Jugoslovenske narodne armije, i da nikada nije okrvavio ruke. I da ste ga Vi direktno, ne samo oklevetali, nego i optužili pred licem javnosti. I od njega napravili zločinca.

Nataša Kandić: Ja sam iznela podatke i dodatne podatke, nakon te prve svoje izjave, da je sa nekoliko nezavisnih izvora, imam znači, raspolažem ti podacima. Koji govore o umešanosti njegovoj u zločine nad civilima u Antinu. Jedan od izvora je, i same preživele žrtve, koje njega identifikuju, prepoznaju da je bio tamo. Neki govore o tome, da je on lično on, primoravao, znači te hrvatske civile da čiste minska polja. Da su neki od njih spašeni na taj način su…

Bojana Lekić: Kako to da su oni sada, sada u Tomislavu Nikoliću prepoznaju, Tomislava Nikolića…a sve ove godine…

Nataša Kandić: Pa čekajte i Srebrenica je, kao i mnogi zločini, nisu postavljeni onda u onom trenutku kad se događaju, nego sa vremenom, znači, kao što će i ovde. Evo, sada počinje suđenje, sada će početi suđenje za Zvornik, gde se takođe pominju radikali. I nema ni jednog suđenja gde se… gde nema umešanih radikala. Kao što imamo Ovčaru ovde, imamo posle 14 godina. I vidimo, da znači, oni koji su već, onima koji su već optuženi, nekoliko njih su pripadnici Srpske radikalne stranke, znači radikali. Kao što će i mnogi neki drugi slučajevi, i Voćin, i Lovas, takođe pokazati da su, tamo gde su činjeni zločini uvek je bilo radikala, ne samo na mestu zločina, nego i da su direktno učestvovali u činjenju zločina. Kada je Antin u pitanju, postoje svedoci, koji znači tvrde da su bili prisutni kada je došlo do tog događaja, kojem je otprilike tekao događaj onako, kako se opisuje iz nekoliko izvora, da je tada…

Bojana Lekić: Da. I sada kažite mi ovo…

Nataša Kandić: …Ali nikada niko ne kaže, ono što Radikalna stranka tvrde, a to je, da je on bio humanitarac, da je bio ne znam, štabski oficir, da je došao samo u posetu, da je bio ovaj, dobrovoljac govori se o njjemu kao jednom visokom funkcioneru Srpske radikalne stranke, kao vojvodi. I sad se postavlja pitanje, zašto bi bilo neverovatno, ili zašto bi bilo nekom normalno da poveruje Aleksandru Vučiću ili nekom drugom, koji izgovara ružne klevete o meni? Ako se ima u vidu i ako se znaju toliko činjenica o tome šta su radikali radili. Zar je moguće da je lider te stranke optužen za zločine protiv čovečnosti u Hagu, a da njegov zameniik je, šta je svih tih godina radio? Na osnovu čega je dobio zvanje…

Bojana Lekić: Pa da, ali priznaćete da za slučaj Vojislav Šešelj i Hag, čak i mnogi svetski stručnjaci kažu da je to najtanja optužnica…koja postoji.

Nataša Kandiić: Ja nikada to nisam čula. Ja mislim da je optužnica protiv Vojislava Šešelja veoma dobro dokumentovana. I da ne preterujemo, biće prilike, počeće to suđenje, onda ćemo svi videti, i te dokaze Tužilaštva, i reagovanje sudskog veća.

Bojana Lekić: A zar niste Vi lično govorili da svojevremno niste došli u priliku da prikupite bilo kakav podatak, koji bi baš o Šešelju govorio, kao o njjegovim ratnim zločinima?

Nataša Kandić: Pa o Šešelju postoji toliko podataka, naravno, Šešelj nije optužen da je on lično nekoga ubio…

Bojana Lekić: Nego da je podstrekivao?

Nataša Kandić:…Nego da je podstrekivao. A istovremeno, znate, postoji nešto što mi ovde u Srbiji treba da se zapitamo: kako je to moguće, da u Ovčari dođe do streljanja preko 250 hrvatskih zarobljenika i civila iz bolnice. Da su u tome učestvovali pripadnici Srpske radikalne stranke. I kako to, da mi mislimo da je normalno da zamenik predsednika Srpske radikalne stranke je, potpuno jedna nevina ličnost, koju eto ja, ja je ovako klevećem? A da niko nikada tamo nije preduzeo protiv članova Srpske radikalne stranke, koji su bili umešani znači u zločine u Veleprometu u Vukovaru, u Lovasu, zatim u Bosanskom Šamcu, zatim u Čelopeku. A isto tako, ima, ima dovoljno podataka i umešanosti…

Da Vas podsetimo:  Jedinstven primer junačke pogibije psa majora u srpskoj vojsci!

Bojana Lekić: Da, ali hoću ovo da Vam kažem gospođo Kandić, prvo gospodin Nikolić….

Nataša Kandić: …Šta mi sada to mislimo da je to neka druga stranka. Zaboravljamo…

Bojana Lekić:…Gospodin Nikolić nije bio tada ovo što je danas, što se tiče Srpske radikalne stranke. To je broj jedan, a broj dva…

Nataša Kandić: Kako nije bio ono što je danas?

Bojana Lekić: Pa nije. Zamenik predsednika Srpske radikalne stranke je postao, tek nakon što je Vojislav Šešelj otišao u Hag. Tako da nje bii to. Ali, ali…hoću da Vam kažem…

Nataša Kandić: On je…među najvećim funkcionerima Srpske radikalne stranke( preklapaju se)

Bojana Lekić:…Mnogi će reći da je moguće da je tokom godina, zbog različitih vrsta delovanja Srpske radikalne stranke, koja se mnogima nije dopala, naročito ne u Hrvatskoj, neko mogao naknadno to da učita. Hoću reći, sve ovo što ste sad rekli, može da ubedi nekoga ko gleda ovu emisiju, ali da li može i Vas da odbrani na sudu?

Nataša Kandić: Pa ja bih postavila drugačije pitanje.

Bojana Lekić: Mislim pošto ste Vi tuženi.

Nataša  Kandić: Istraga povodom Antina je otvorena. Znači, zločin se dogodio. U to vreme se tamo nalazi i Tomislav Nikolić. Svedoci govore o tome da je on bio neposredno prisutan. Drugi svedoci govore o tome, da su bili prisutni u vreme događaja. Nravno, sve ćemo na sudu, ovaj, bićemo u prilici da sve to na sudu, znači, neposredno vidimo. I u tome je šansa, eto Tomislava Nikolića, zapravo da pokaže, i da znači otvori onda uopšte ceo taj period od 91. do…ne znam, na kraju i sa Kosovom. Da vidimo, gde je to delovanje Tomislava Nikolića i gde se…nalazi Srpska radikalna stranka

Bojana Lekić: A zar ne mislite da je to i šansa Tomislava Nikolića da pokaže da ste ga Vi klevetali…?

Nataša Kandić: Pa čekajte molim Vas, toliko je njihova reakcija očigledna, da je to reakcija iz panike, straha. Da će se sad otvoriti pitanje ne samo Tomislava Nikolića, nego mnogih onih koji su, znači po naredbi, znači vrha Srpske radikalne stranke, ne samo što su uzimali oružje, i ne samo što su odlazili u navodnu odbranu srpskog naroda, nego što su učestvovali u najgnusnijim zločinima. Naravno, da u toj Srpskoj radikalnoj stranci, naročito danas ima i onog članstva koji nema nikakve veze sa onim što se događalo 91, 95. Koji ne znaju naprimer, da je…šta je počinjeno u Bosanskom Šamcu, koji ne znaju šta je počinjeno u Vukovaru, koji ne znaju ako ne prate medije, da je danas ovde u Beogradu se između ostalog sudi i Milanu Lančužaninu Kamenom. Jednom od onih koji je zauzimao visoko mesto u toj Srpskoj radikanoj stranci. Koji je imao zadatak da znači, regrutuje, okupi i vodi u Vukovar i na razna druga ratišta. Znači, njihova reakcija je odraz njihove panike. A ja mislim da je upravo, ovo sazrelo vreme i sazrela jedna društvena potreba da mi otvorimo prošlost Srpske radikalne stranke, SPS-a, koji su znači godinama stajali i podržavali sve odluke koje su se ticale ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti.

Bojana Lekić: Još najmanje četri Vaše tvrdnje koje ste izrekli u poslednje vreme, a već nam ističe vreme. Ali moram da postavim pitanje da bih videla kako Vi, na osnovu čega tvrdite neke druge stvari koji nisu eto vezane za svedoke. Mada Bor, odnosno Mačkatica, verovatno i jeste vezana za svedoke. Takođe ste tuženi, ovog puta od strane SPS-a.

Nataša Kandić: Mačkatica je, naravno, nešto što, što još uvek nije moguće ovde otvoriti, ali nije bilo…

Bojana Lekić: To je takođe bila, takođe Vaša tvrdnja? I takođe tužba protiv Vas.

Nataša Kandić: Da, pa sve to…pa ja ne mogu da iznosim tvrdnje na osnovu nekog svog ličnog uvida, nego na osnovu saznanja iz izvora. Tu su uvek svedoci…

Bojana Lekić: Ali, zašto Vi kažete: tvrdim da je tako i tako? A ne kažete kako saznajem ili…

Nataša Kandić: Znate kako, postoje podaci, ne mogu da se pozivam naravno, na svedoke. Zato što je ovde situacija takva, da svedoci i žrtve uvek imaju problema, kao što sada. Danas u Kragujevcu je  napadnut i teško fizički povređen advokat Ratomir Leković. On je neko ko, sa kime Fond za humanitarno prvo godinama sarađuje. On je neko koji raspolaže brojnim podacima. On je čovek koji je govorio o potrebi suočavanja sa prošlošću, koji govori o tome da je Kragujevac jedna baština onih koji su činili zločine. Koji su odlazili, vraćali se, ponovo odlazili, da bi na kraju, zanči posle svih ratišta bili i na Kosovu. I danas je on u Kragujevcu, u sred centra, napadnut, teško fizički povređen. Ja mislim da je taj napad u vezi sa onim, što on u poslednje vreme govori, i o Srebrenici. A osim toga, to je čovek koji jako puno zna i o tome, šta su pripadnici radikalne stranke radili. I taj napad znači dovodim u vezu, i sa tim što je ima on i neposrednu saradnju i sa Fondom za humanitarno pravo.

Bojana Lekić: A je l’ se pozivate na svedoke, na činjenice, ili izričete politički stav kada kažete, izvinite, kada kažete: BIA i MUP zatvorili su sve podatke oko novih…

Nataša Kandić: Apsolutno.

Bojana Lekić: A malo pre kažete da prilično dobro sarađujete, bar sa nekim delom.

Nataša Kandić: Ne, rekla sam malo pre, sa BIA-om nemam ničega zajedničkog. Zašto bi smo mi sarađivali?

Bojana Lekić: Dobro i ne treba. Ali kažete i MUP.

Nataša Kandić: Sarađujemo sa jedinicom za zaštitu  svedoka i sa jedinicom za istraživanje ratnih zločina.

Bojana Lekić: Dobro. I zašto onda kažete zatvorili su sve podatke oko novih masovnih grobnica?

Nataša Kandić: Zato što raspolažem podacima iz nekoliko izvora, i naravno, to su pripadnici policije, to su pripadnici lokalnih policija, to su pripadnici MUP-a ovde, od kojih dobijem podatke, nezavisno od drugih…

Bojana Lekić: Jesu ti podaci malo više od onog: rekao mi jedan čovek?

Nataša Kandić: A jesu. To su…kada se dobiju podaci od pripadnika ovaj policije, onda su to podaci koji mogu u nekim situacijama da budu pokušaj da se, da se napravi jedan lažni trag. Ali, ako se dobiju iz nekoliko nezavisnih izvora podataka, kao što je u pitanju Mačkatica, onda tu nema nikakve dileme da jeste se spaljivanje tela odigralo u Mačkatici. Kao što je bilo spaljivanje tela i u nekim drugim, na nekim drugim mestima i lokacijama. Kao što, mislim da nije loše da i to kažem, kao što ima još uvek masovnih grobnica, kojima nisu identifikovane niti lokacije, niti o tome postoje neke zvanične informacije.

Bojana Lekić: Dobro, i još jedna tvrdnja koja je naročito iritirala je, Mladić je u Srbiji, vlasti znaju gde je on i predaće ga. I onda se ispostavilo, odnosno pregovaralo se i predaće ga. Ispostavilo se, govorilo se da je 11. dan D, pa onda da ipak nije i tako dalje. Niti ima dokaza da se stvarno s njim pregovaralo, niti da je stvarno u Srbiji. Šta više, čak i Rasim Ljajić kaže: „Ljudi ne radite to, ako vam je stalo da bude izručen pomozite u pronalaženju. A nemojte da u trenutku kad zemlja jako trpi, faktički dolivate ulje na vatru.“ E onda Vas ja pitam, zašto onda to radite?

Nataša Kandić: Čekajte, ja ne bih baš Rasima Ljajića tako nazivala i imala toliko saosećanja prema njemu, je l’ on što on radi kao ministar za ljudska prava i predsednik tog Nacionalnog saveta je, stvarno, mislim onako, da i ne pomijemo šta sve radi. Ispraća optuženike kao heroje…

Bojana Lekić: Pa šta Vi mislite da je to ugodna pozicija?

Nataša Kandić: Pa mislim da je sve to ružno što radi. Da je šteta, on je nekad radio i veoma dobre stvari, a ovo što danas radi…

Bojana Lekić: Pa čekajte, za se Vi ne zalažete za tu saradnju? Za isporučivanje ovih..

Nataša Kandić: Pa ne na način na koji, na koji to radi Vlada i na koji način to podržava Nacionali savet. I na koji način podržava Rasim Ljajić i mnogi drugi ministri. Naravno, da bih volela da znam na koji način je premijer Srbije uspeo da uveri haške optuženike, ako se dobro sećam, njih 12 da se predaju i da odu u Hag. Da li je samo u pitanju novac, ili je reč i o tome…

Bojana Lekić: Šta to znači samo u pitanju novac? Kada svi tvrde da nisu dobili novac. Mislim ovih dana, baš je javno to saopštavano.

Nataša Kandić: Pa niko nije rekao da nisu dobili novac. To ja prvi put čujem.

Bojana Lekić: Pa evo Ministarstvo finansija je reklo: oni jesu svi dobili određenu pomoć, ali niko je nije podigao.

Nataša Kandić: Ovaj, pa ovde se nikada nije tvrdilo da su oni dobili samo novac, ili da će dobiti samo novac iz tog nekog budžeta, nego da je novac išao i prikupljao se nekim drugim putem, iz nekih drugih izvora, i niko ne zna naravno od nas…

Bojana Lekić: Dobro. Ali zar suština nije bila da oni konačno stignu u Hag?

Nataša Kandić: Naravno, što se tiče pravde da je ipak najvažnije da oni budu tamo. A mi ćemo znači, imati odnos prema njima, onda kada krene suđenje i kada budemo videli da dokaze neko iznosi tu…

Bojana Lekić: Bilo kako bilo, ovo gospodin Ljajić prosto je apelovao na neširenje lažnih vesti, ili tako ekskluzivnih informacija u trenucima u kojima one nisu takve je l’?

Nataša Kandić: Miinistar Rasim Ljajić zna da su sve to neistinite informacije. Znači on zna nešto u vezi sa Ratkom Mladićem, gde se on nalazi, a mi ne znamo.

Bojana Lekić: Zato što mu nadležni organi…nadležni organi zvanično saopšte da: ne mogu da ga nađu, da nije u vojnim objektima, kao što je nekada bio je li, da sada nije više. Zato što i ti međunarodni organi ne kažu: tu je, eno ga, nego kažu: jeste u Srbiji je.

Nataša Kandić: Ja sam uverena da ništa od toga nije istina…

Bojana Lekić: A je l’ se radi o Vašem uverenju? Ja Vam kažem ovo je bila tvrdnja. Mladić je u Srbiji.

Nataša Kandić: Čija tvrdnja je bila?

Bojana Lekić: Vaša.

Nataša Kandić: Ja sam…ne moja tvrdnja nije bila takva. Ja sam samo rekla, da niko ne može da poveruje ovoj sadašnjoj vlasti da ne zna gde je Mladić, ako je godinama Mladić ovde bio potpuno slobodna ličnost. I neko, koga je podržavala, i vojska, i vlast, i sve institucije. Ja, na osnovu podataka kojima raspolažem, ja znam da je bilo kontakta, da je bilo razgovora, da je bilo pregovora o tome, kada, kome, na koji način, pod kojim uslovima će biti predaje. Ne mogu o tome više da govorim. Ali ja, uopšte ne verujem nikome iz ove vlasti, koji kaže da ne zna gde je Mladić, i da ne zna gde se nalazi Karadžić. Oni i dalje, imaju i te kakvu podršku. A koja je to vrsta podrške? Da li je to samo finansijska podrška, ili je finansijska podrška koja se skuplja naravno iz određenih izvora, ili je to podrška…

Bojana Lekić: Ali, odakle Vam ideja da se skuplja od strane države? Koja sada treba da odgovori na određeni zahtev i dovodi se na ovakav način….( preklapaju se)

Nataša Kandić: Pa to je…pazite toliko postoi ratnih bogataša.

Bojana Lekić: Pa zato Vam kažem. A država trpi, zbog eto, te Vaše neverice.

Nataša Kandić: Ma čekajte molim Vas, šta država trpi? Pa ta država je godinama u toj podršci, skrivanju, i ne samo Ratka Mladića, Karadžića, nego svih haških optuženika.

Da Vas podsetimo:  “Bili smo živi leševi, Francuzi su nas prevozili i plakali, a mi smo pevali”

Bojana Lekić: Nije to ista država, i ista vlast. Ili mislite da jeste?

Nataša Kandić: Mi imamo samo tu državu, nemamo sad neku drugu…

Bojana Lekić: Državni aparat, mislim nije država. Kad kažete država mislite na rukovodstvo je l’?

Nataša Kandić: Pa dobro, oni su, danas su u tom aparatu, danas oni upravljaju, koji jesu bliski toj jednoj ideologiji, koju smo mi imali tokom 15 godina. I nema tu neke velike promene. Postoji promena…

Bojana Lekić: Pa dobro, ali i u tom aparatu je evo i predsednik Tadić, čiji postupak, i uopšte ponašanje vezano za ratne zločine je, od strane nevladinih organizacija vrlo pozdravljeno u poslednje vreme. A taj isti, predsednik Tadić je bio ministar odbrane. Pa mislim, da li mislite da bi on isto tako lagao, krio Mladića ili šta, kao ministar odbrane?

Nataša Kandić: Pa ja mislim da je u nekim situacijama verovatno i, bio u toj situaciji da ne izgovara i ne pominje sve što je znao o tome. I ja verujem, da je čak i on znao gde se nalazi Mladić, pod čijom je zaštitom, koji se krugovi nalaze oko njega…

Bojana Lekić: Pa evo gospodn Tadić kaže: ne nikad nisaam znao, činio sam sve da saznam, ali eto nikad nisam znao.

Nataša Kandić: Ja ne verujem da nije znao ni pokojni premijer Zoran Đinđić. Svi su oni imali neke informacije o tome gde se nalazi Mladić…

Bojana Lekić: Pa dobro, jedna je stvar šta Vi verujete, a druga je stvar šta može da se dokaže.

Nataša Kandić: Pa ja mislim da je sada situacija takva da, ovaj, vlast može od ujutru do uveče da ponavlja o tome, da nema informacija o tome gde se nalaze Mladić i Karadžić. Ali je pitanje ko će tome da poveruje. Neka pokažu, kako će da dokažu, da stvarno oni tolike godine, i kada su utvrdili da ne znaju gde se nalazi Mladić, da stvarno nisu znali. Mislim toliko je, toliko je pokazano da kada su utvrdili da ne znaju, da je zapravo on, tu uvek bio negde pored njih i da ga je mogao svako videti. Prema tome, takvo vlasti, znači, znači koja nikada…ne govori istinu…

Bojana Lekić: A šta bi ste Vi savetovali takvoj vlasti?

Nataša Kandić: Pa ja mislim, ovaj, da se tu vode pregovori. Ja nikada nisam verovala da će on biti predat Haškom tribunalu pre 11. jula, zato što mislim da bi to bilo za Mladića, njegov mentalni sklop, za one koji su oko njega, i za ove mnoge na vlasti u Srbiji, sad da bi to bilo ponižavanje, opet,  srpskog naroda i Srbije. Da Mladić, srpski heroj bude predat pre 11. jula…

Bojana Lekić: Ali, Vi znači očekujete da će on ipak da…

Nataša Kandić: Ja mislim da se vode pregovori. I da je pitanje da li se, da li je odluka ide u tom pravcu da on potpuno sa….nestane, uopšte više nigde ga nema, niko ne može da ga vidi, jednostavno nestane, i niko ne može da ga pronađe. Ili, pregovori idu u vezi sa uslovima. Da li će on, da li će dobiti novac. Ja bih rekla da on, te grupe oko njega, znači oni računaju na tih 5 miliona dolara, koje je američka vlada odvojila za informaciju o Karadžiću i Mladiću, da on onda postavlja uslove. Gde će izdržavati kaznu zatvora…

Bojana Lekić: Mislite da je to tako na racionalnom, materijalnom nivou?

Nataša Kandić: Zato što kad je reč o Mladiću, tu više nema nekih velikih nepoznanica…

Bojana Lekić: Pa mnogi ljudi kažu da je upravo drugačiji tip.

Nataša Kandić: Čitav njegov oficirski hor je u Hagu. Tu nema još šta mnogo da se doda kada je reč o odgovornosti samog Ratka Mladića. Pitanje je, kako to da se u ovom društvu ne shvati o tome, da tu nešto ozbiljno nije u redu. Ako svi ostali su u Hagu, osim njega i generala Tolimira. Onda se samo može postaviti pitanje, da je reč o nekim dogovorima koji imaju veze sa vrlo određenim pitanjima. Kao što je novac, kao što je mesto gde će izdržavati. A svima je naravno jasno, da ne može biti nikakvog pregovora u vezi sa optužnicom, budući da je značajan deo istine u odnosu na njegovu odgovornost već utvrđeno suđenjima drugim optuženiima za Srebrenicu.

Bojana Lekić: Dakle, sve ovo što ste rekli za njega je, ipak Vaše mišljenje? Niste tako dobro informisani, kao u ovim drugim slučajevima?

Nataša Kandić: Pa naravno, zato što to nije neka stvar kojom se ja neposredno bavim. Ali, dobijem, u prilici sam da čujem, da saznam, i znam da se vode razgovori. Da li direktno sa Vladom, ili postoji neko ko je…koga je Vlada ovlastila da pregovara sa grupom koja se nalazi oko Mladića. To je nešto što mi se čini da da je…da je… ustvari, da pokazuje da, ti odgovori stalno iz Vlade, od raznih ministara, da Vlada ne zna gde se nalazi Mladić, ja mislim da to nije tačno. I da bi bilo zbilja zbunujuće, ukoliko stvarno ni ministar Rasim Ljajić ne zna gde se nalazi Mladić.

Bojana Lekić: Ovaj jul mesec, nekako je ispao mesec žrtava, ceo, ne samo taj 11. I pretvorio se u nešto što mnogi nisu očekivali. Mislilo se naime, da se ide ka nekim izvinjenjima, suočavanjima i pomirenjima. A ispalo je, da se stvorila neka predratna atmosfera. Očekujete li, da će ipak posle ovako burnog jula te stvari da se stišaju, da se ide napred? Ipak su se desili neki pomaci. I moram na kraju da Vas pitam, šta je to, što bi Srbija trebala da uradi, pa da Nataša Kandić kaže: u redu je?

Nataša Kandić: Ja mislim da se dosta stvari promenilo…

Bojana Lekić: Mnogi to kažu cinično.

Nataša Kandić:..U poslednje vreme. Naročito od te tribine na Pravnom fakultetu. Da jeste pitanje za ratne zločine, jeste otvoreno u Srbiji. Mi smo ranije imali uvek to pitanje ratnih zločina svedeno na to predavanje haških optuženika. A nikada nije otvoreno pitanje šta je to zapravo, zašto neki su optuženi, zašto ih predajemo, zašto ih ispraćamo, zašto ih hapsimo? Konačno, sa Srebrenicom, jeste otvoreno to pitanje. I mislim da ono više ne može, i dobro je, da ne može više biti zatvoreno. Imali smo, iako je sve to izgledalo u parlamentu Skupštine prilično strašno, ta diskusija, ti izrazi koji se upotrebljavaju, ruženje, ali je ipak progovoreno. I nije beznačajno da su i radikali, znači primorani, da eto kažu osuđuju sve zločine, pa uključujući i Srebrenicu. Ne ulazeći u razloge zbog čega su napravili taj neki pomak, pomak je i kod njih napravljen. I ono što preostaje a to je, da se to pitanje ipak otvori na način na koji će da bude produktivan. A to je zapravo, mi moramo učiniti institucije odgovornim. Ovakve, kakve su danas institucije, one služe za skrivanje onih koji jesu odgovorni za sve što se događalo od 91. godine. Zabluda je, ako mi i dalje ostanemo na tome da je samo Slobodan Milošević kriv i eto nekoliko generala. Puno je onih koji su ga podržavali u sprovođenju odluka, naredbi, u sprovođenju onoga što jeste zločin, etničko čišćenje, što jesu masovne grobnice. I to mi moramo to pitanje da, ovaj, otvorimo. Moramo pre svega zbog nas samih. Zato je uvek mnogo važno da mi počnemo od toga šta smo mi učinili prema drugima. A nemamo nikakav moralni problem sa našim žrtvama. Znamo da se to dogodilo.

Bojana Lekić: Je l’ Vi mislite da ste kao takvi, da kao takva kakva ste, onako opisana na početku i s jedne, i s druge strane, predstavljate dobru Srpkinju, ili izrod?

Nataša Kandić: Ja za mene, da li je neko Srbin, da li je Hrvat, Rom, je potpuno nešto krajnje privatno. Ja živim u ovoj državi. Sticajem okolnosti videla sam, znam šta se događalo. Bila sam u prilici da vidim na svim stranama zločine, bila sam u prilici da na svim stranama vidim dobro i nadu. I mislim da je u najboljem interesu Srbije, društva, da prvo pogledamo, da se suočimo, pomirimo sa našom istorijom, i sa našom prošlošću. I onda će nama svima, i ljudski, i moralno, i pravno da bude lako i da tražimo isto takvu pravdu, kao što tražimo pravdu za druge, da tražimo pravdu i za žrtve srpske nacionalnosti.

Bojana Lekić: Vi ćete biti spremni da tražite pravdu i za njih?

Nataša Kandić: Ja sam spremna uvek da tražim pravdu za sve žrtve. Ali, čini mi se da je za Srbiju, za nas, najvažnije da moramo da iznesemo, i da prestanemo da skrivamo, da poričemo bilo kakvu umešanost, da branimo državu u koju je bio pretvorio Milošević, bio pretvorio u jednu kriminalizovanu državu, takve su bile institucije. I da prestanemo to da branimo. Nego da iznesemo sve činjenice, da tražimo da se iznesu sve činjenice. Da se onda prema njima odnosimo u skladu sa njima, šta one pokazuju. I da onda vidimo kuda je naš put. Kako onda prema drugima? A moramo da priznamo te druge žrtve. Ne možemo stalno da govorimo: znate, mi smo najveće žrtve. Mi jesmo u suštini najveće žrtve, zato pto godinama ne prihvatamo nikakve činjenice, nego stalno slušamo Miloševića, radikale, SPS, koji znači u panici da se ne postavi i pitanje njihove odgovornosti, stalno nam šalju tu jednu poruku: znate, srpski narod je ugrožen, to je optužba na račun srpskog naroda. I kad god ja, ili bilo ko drugi, pomene zločin prema drugima, onda se odmah oni pojave i postave i vrate tu istu stalnu parolu: a srpski narod, sve je to srpski narod. Dosta je tog skrivanja iza srpskoga naroda, hoćemo da vidimo šta su radikali uradili. Šta je uradio taj SPS? Šta su drugi uradili? I onda da jednostavno imamo te činjenice pred sobom, i da znamo šta smo uradili…

Bojana Lekić: Ali bi bilo dobro da vidimo i šta je država uradila. Po pitanju otkrivanja šta je sve urađeno.

Nataša Kandić: Pa čekajte, sve što je urađeno nije urađeno mimo države. Kada predstavnici…

Bojana Lekić: Mislim povodom, po pitanju otkrivanja istine.

Nataša Kandić: Pa dobro. Nešto je započeto, nije to beznačajno. Ali, ne treba da zaboravimo da ovo što sad u ovom trenutku imamo ponovo jednu odbranu države kad se kaže u reakciji na onaj snimak onih pripadnika Škorpiona i egzekucije nad mladićima iz Srebrenice, kad se kaže: to su neke psihopate, kriminalci. Mislim da to je netačno. I to je ponovo jedno vraćanje na staro. Ti, nazivali ih oni kriminalcima ili ne znam kako, oni se nalaze u uniformama Republike Srbije. Oni se nalaze sa vozilima tamo, oni su znači neko ko, jedinica koju šalje koja ide tamo u ime države. Prema tome, znači, pitanje je i odgovornosti tih institucija i države. A nije odgovornost samo tih nekolicine koji se vide na tom snimku.

Bojana Lekić: Biće zanimljivo videti da li nakon ovog suočavanja u kome ja nisam rastrgla Natašu Kandić, kako su neki mi pisali u mejlovima, ali se isto tako nadam da sam dosta dobila podataka u suočavanju od Vas, šta će na ovo reći gledaoci. Vama u svakom slučaju hvala što ste rekli svoje mišljenje. Biće takođe zanimljivo videti i kako će se završiti i spor sa radikalima, ali i sve ostalo.

Nataša Kandić: Nije samo spor sa radikalima, nego je u pitanju sudski postupak koji treba da dovede do utvrđivanja činjenica šta se dogodilo u Antinu. Da se utvrdi individualna krivična odgovornost u odnosu na Tomislava Nikolića, a i druge koji su učestvovali, takođe, i u drugim ubistvima  u Antinu.

Bojana Lekić: Ja ću Vam svakako dostaviti reakcije onih koji su večeras bili sa nama. Biće zabavno videti da li ste dobili pluseve ili minuse. Ja još jednom zahvaljujem, što ste bili svakako spremni na suočavanje. I vama poštovani gledaoci mnogo hvala što ste i večeras bili sa nama. Prijatno.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime