Superžena Tamara Kojić

0
390
Kad u svojim dvadesetim godinama realizuješ dva velika projekta koji ovu zemlju u celini i suštinski učine bar malo boljim mestom za život, postaneš CEO jedinog ruralnog co-working i co-living prostora u zemlji čije je okruženje uglavnom demotivišuće, postoji li onda za tebe granica??

Sve ovo, pa i više, pošlo je za rukom dvadesetosmogodišnjoj Tamari Kojić iz Beograda, čija je trenutna adresa banatsko selo Mokrin.

To je devojka koja je na poziciji generalnog direktora Mokrin House-a. Devojka koja je realizovala „Kilometar kose“, akciju skupljanja prirodne kose za perike deci koja, usled bolesti ili posledica medicinskog tretmana, pate od njenog gubitka. Devojka koja je pokrenula „Rok kamp za devojčice“. Pored impresivnih stavki u CV-ju, Tamara je svoju ljubav prema muzici izrazila i pevanjem u rok grupi „Vroom“, a trenutno i u Kulturno-umetničkom društvu Mokrina. Da je njen život filmičan dokaz je i to da je svojevremeno čak i živela u cirkusu. Sa njom smo pričali o životu, mladosti, Vojvodini i drugim gorućim temama.

Šta je ono što si naučila o sebi, kako u toku akcije „Kilometar kose“, tako i u toku „Rok kampa za devojčice“?

Oba projekta su mi bila bitna škola koju sam prošla i naučila sam dosta o svojoj izdržljivosti, značaju timskog rada i o tome iz kojih sve ćoškova dolazi motivacija. I druge lekcije su, srećom, bile na svakom koraku i ono što je najbolje je što su primenljive na brojne druge projekte i životne situacije.

Na koji način si prebrodila izazove u toku oba procesa?

Na samom početku „Kilometra kose“ moj ugao gledanja na njih se uspostavio i svaki izazov sam posmatrala kao neku vrstu provere da li je projekat na kome radim vredan savladavanja te prepreke i nastavka rada. Sa takvim uglom gledanja, ubrzo je postajalo jasno da ni jedan od tih brojnih i velikih izazova nije dovoljno velik da bi postojala bilo kakva druga opcija osim jedne, a to je predani rad i gledanje napred.

Da Vas podsetimo:  Srećan i uspešan čovek (Rom)

Odakle su potekle te ideje?

Obe ideje su uspešno realizovane u svetu i uz pomoć Interneta je lakše nego ikad učiti na osnovu tuđih primera, a ono što je bitno jeste da za obe ideje postoji potreba u našem društvu. Zapravo, tek nakon realizacije prvog Rok kampa sam osvestila da se oba projekta bave decom, i to baš devojčicama, što iz nekog čudnog razloga nisam odmah primetila.

Šta je lek za sveopštu apatiju među mladim ljudima u Srbiji?

Mladi nisu ništa više apatični nego stariji ljudi u Srbiji, i mislim da je jedan od lekova da to kolektivno osvestimo. Uz to, ako se spoje kvalitetno obrazovanje, umrežavanje, osnaživanje i prepoznavanje, verujem da će i ta apatija koja postoji biti iskorenjena.

Šta najviše voliš u vezi sa co-working poslom?

Često se stavlja znak jednakosti između co-workinga i deljenih kancelarijskih prostora, pošto ovaj pojam mnogima i dalje nije sasvim jasan. Ključna razlika je u zajednici koja se stvara u co-working prostorima, koja doprinosi kvalitetnije provedenom vremenu u radu, daje mogućnosti za saradnju, učenje i razmenu, a upravo tu se krije i moj odgovor na ovo pitanje.

A u vezi sa vojvođanskim selima?

Bi-ci-kl! Po mom mišljenju, najsavršenije prevozno sredstvo, a moja opčinjenost njime samo još više cveta od kada sam se preselila u Mokrin.

Sviraš i u okviru tamburaškog orkestra mokrinskog KUD-a, koliko je kod tebe kreativnost povezana za preduzetništvom?

Bez kreativnosti nema preduzetništva, jer je upravo ona neophodna da bi se rešio neki problem ili unapredila dosadašnja rešenja. Moje pevanje u tamburaškom orkestru ujedno ima veze sa izlaženjem iz zone komfora, za koje takođe verujem da je ključno (stvarno ne znam da pevam tamburaške pesme).

Pored posla, šta te pokreće u životu?

Da Vas podsetimo:  Čupka donela evropsko zlato u Zvečan, „slatki“ doček za šampionku!

Zvučaće kao kliše, ali zaista me pokreću ljudi, u koje se svakodnevno zaljubljujem i čije životne priče me inspirišu.

Koji je najbolji savet koji si dobila?

U pitanju je poslovica koju moja baka Dušanka, slatkiš od žene, često izgovori, za koju sam mislila da je sveopšte poznata i koju iz dubine duše želim da popularizujem – “Mrza je gora od rđe”.

Najlepši deo dana?

Svaki onaj trenutak u kom zaboravim na vreme.

A života (do sada)?

Nekako mi je uvek najlepše baš sada, ali bih svakako mogla da izdvojim nekoliko meseci koje sam kao tinejdžerka provela u cirkusu, a koji i dalje utiču na moju svakodnevicu.

Vanja Ratković

Izvor:Noizz.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime