I od ubistva trojice slikara i od ubistva ostalih 77 srpska kultura se još oporavlja
Ratne 1942. godine ubijena su tri velika srpska slikara: Bogdan Šuput, Bora Baruh i Sava Šumanović. Svaki poseban u svom umetničkom izrazu, svaki ubijen od različitog neprijatelja. Podelili su se. Bogdana Šuputa ubili su Mađari, Boru Baruha Nemci, a Savu Šumanovića ustaše.
Sva trojica su bili pariski đaci. Koju godinu pre streljanja sedeli su u kafanama u kojima su bili Pikaso, Matis, Šagal… Pariz između dva rata bio je divan u svakom pogledu, naročito u slikarstvu. I u Srbiji je bilo isto tako. Bilo je to zlatno doba Mila Milunovića, Save Šumanovića, Zore Petrović, Ivana Tabakovića, Peđe Milosavljevića… U Francuskoj su napravili udruženje Artist Yugoslaves de Paris i dva puta – aprila 1937. i marta 1939 – u veoma cenjenim galerijama uspešno izlagali u Parizu i jednom (jun-jul 1939) u Hagu.
Slikarka Ljubica Cuca Sokić (1914-2009) u svom poslednjem velikom intervjuu, datom nedeljniku Standard, prisetila se već u poodmakloj starosti u svom ateljeu u potkrovlju Kolarčeve zadužbine, baš te izložbe:
„Bilo je to u ovom nesretnom Hagu, gde sada muče naše ljude. Baš kada smo tamo izlagali, počeo je Drugi svetski rat. Hitler je napao Poljsku. Jedva su se slike vratile. Bili su tamo naši Bora Baruh, Marko Čelebonović, Peđa Milosavljević… On (Milosavljević; prim. aut.) je bio zaposlen u našem poslanstvu, u konzularnom odeljenju. Radio je tada njegove čuvene slike Noterdama, lepih, malo pompeznih pariskih prozora… Period proveden u Parizu bio je za sve nas koji smo bili tamo nezaboravan. Mislili smo da nikada neće ništa da se promeni. Međutim, kada sada gledam, to je kratko trajalo. Prvi svetski rat je završio. Negde tek oko 1921-22. godine stvari su se malo sredile. Život je tek počeo da buja, a 1939. rat je ponovo zahvatio Evropu. Iz Pariza sam se vratila uoči samog rata. Već je bio sav zamračen. Sve je bilo ‘obučeno’ u nekakve plave hartije. Nije bilo osvetljenja…“
ljubicacucasokic slika1O drugoj izložbi naših umetnika u Parizu, u pismu supruzi doktora Tome Jovanovića, uglednog novosadskog lekara i jednog od osnivača sokolskog društva Vojvodina, slikar Bogdan Šuput, marta 1939, piše: „Ima nešto prodatih slika, ali nam je Hitler znatno pokvario prodaju“.
BOGDAN ŠUPUT (1914-1942) I IZLOŽBA DESETORICE
Nije samo prodaju, već i život u Parizu. Slikari se vraćaju kući, a već februara naredne godine predstavljaju se srpskoj prestonici na zajedničkoj izložbi u velikoj sali Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“, kojom se osniva umetnička grupa Desetorica. Čine je nekadašnji đaci slikara Jovana Bijelića: Bogdan Šuput (na slici ispod desno), Ljubica Cuca Sokić (na slici ispod levo), Danica Antić, Jurica Ribar, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Bora Grujić i Milivoj Nikolajević.
suputsokicBio je to veliki umetnički događaj za predratni Beograd. Na otvaranju je bio do tada nezapamćen broj posetilaca. Prisutne je pozdravila predsednica Paviljona Krista Đorđević, sestra od strica slikara Save Šumanovića. Ona i njen muž Đurica Đorđević, ugledni profesor Medicinskog fakulteta, veoma bogati, bez dece, bili su veliki dobrotvori darovitih umetnika i siromašnih studenata. Njihova kuća u ulici Strahinjića bana, stradala u bombardovanju 1941. godine, bila je ukrašena reljefom i skulpturama vajara Sretena Stojanovića, Tome Rosandića, Lojza Dolinara, Petra Palavičinija i mnogih drugih.
Takvu smotru umetnosti u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ nije propustila ni kneginja Olga Karađorđević. Na otvaranje izložbe u to vreme najmlađe generacije srpskih slikara kneginja je došla u pratnji dvorske dame gospođe Lozanić i ađutanta. Sve prestoničke novine su pisale o tome, a baš Šuput imao je tu čast da je provede Paviljonom i upozna je sa izlagačima i njihovim radom. Bratu Žarku u pismu 6. februara 1940. godine Šuput piše: „Trebao si nas videti kako smo se ponašali i kako je garda fototoreportera okidala na svakom koraku“. U prikazu izložbe, objavljenom 3. marta u Politici, Petar Pjer Križanić, pisac, karikaturista, esejista i jedan od osnivača Ošišanog ježa (1935), izdvojio je Bogdana Šuputa kao najtalentovanijeg u grupi Desetorica, navodeći da „deluje najsamostalnije i odaje najmanje uticaja“. Veliki događaj mladi autori proslavili su potom u Skadarliji, u Tri šešira.
Grupa mladih umetnika je potom izložila svoje radove septembra 1940 u Zagrebu, što je bila i poslednja njihova zajednička izložba. Bogdan Šuput ubrzo odlazi na odsluženje vojnog roka u Sarajevo, a s početkom rata dospeva u nemačko zarobljeništvo, odakle uspeva da izađe novembra 1941. i stiže kod roditelja u Novi Sad.
NAPRAVLjENA JE NA LEDU ODUŠKA
Imao je 27 godina kada su ga 23. januara 1942. godine, sa majkom i tetkom, streljali mađarski fašisti u novosadskoj raciji. Ubijen je takoreći ispred kuće, na obali Dunava. Plaža Štrand bila je te 1942. godine okovana snegom i ledom, isto kao i na Šuputovom akvarelu „Štrand zimi“, naslikanom sedam godina pre streljanja.
Kafana u Parizu 1938Igrom slučaja, uspevamo da saznamo i šta je slikar planirao da radi tih dana. U najstarijem zapisu o brojnosti žrtava racije, dnevniku novosađanina Vladimira Popovića, koji je posle rata otkucan na pisaćoj mašini i danas se čuva u Muzeju Vojvodine, u belešci od 15. marta 1942. godine stoji: „22. i 23. januara bio je ovde grozan pokolj Srba. Na nekoliko mesta na Dunavu napravljena je na ledu oduška, dovođeni onde građani koje su kidali, ubijali i bacali u vodu… Nestao je i moj mladi prijatelj, slikar i vajar Bogdan Šuput. Nekoliko dana pre toga susreli smo se na ulici i dogovorili o ponovnom patiranju moje biste koju je on izradio 1935. godine. Nestali su i mnogi drugi, nekoliko hiljada ljudi, žena i dece…“
A kakav je posle rata bio odnos komunista prema streljanima u raciji možda ponajbolje govori film Spomenik (1967) u režiji pesnika Miroslava Antića. Nastao je u znak protesta zbog nepravde činjene žrtvama racije. U filmu mladenci, Srbin i Mađarica, planiraju da uzmu kredit za stan, dok mladoženji majka poručuje:
„Nije te sramota da, pored toliko naših Srpkinja, ženiš Mađaricu. Hoćeš da mi se unuče zove Jožika, je li, da igra čardaš? I još mi kaže moja mati: ‘A uvukao si nos, pred partijom ćutiš k’o pile. Na tom je prokletom Dunavu’, kaže, ’42. bačeno pod led više nego 5.000 ljudi, žena i dece. Postavili ste spomen ploče i tamo gde su se održavali nekakvi sastanci okružnih komiteta, a ovde već 25 godina nema spomenika ni tvom ocu, ni ostalima. Srećan ti 25. rođendan sine Srđane’ kaže, ‘i reci to tamo na tvom sastanku ako imaš tri čiste.“
Posle majčinih reči mladoženja odlučuje, i na partijskom sastanku iznosi da će, umesto kredita za stan, uzeti kredit za podizanje spomenika ubijenima u raciji i da želi da im partija čiji su oboje članovi bude žirant.
soldatovicporodicaaDa li zbog filma, koji nekim čudom nije bio zabranjen ili nečije kasnije griže savesti, pritiska okoline, tek 1971. godine Novi Sad postavlja spomen žrtvama. Istina, na mestu gde im je bilo turistički atraktivnije, i to kada je autor, vajar Jovan Soldatović poklonio davno urađenu kompoziciju „Porodica“, sa kojom nije znao šta će. Soldatović je tu kompoziciju uradio 1956. godine, ponudio je gradu Kragujevcu i bio odbijen. Tako je tek 1971. godine spomenik „udomio“ na novosadskom keju.
BORA BARUH (1911-1942): AKO MOŽETE NEŠTO DA UČINITE
Pola godine nakon streljanja Bogdana Šuputa, iste te 1942. godine, ubijen je još jedan „beogradski parižanin“ i Bjelićev đak, slikar Bora Baruh. Tokom školovanja u Parizu, kao stipendista beogradske Jevrejske optštine, atelje je delio sa slikarkom Cucom Sokić. On komunista, aktivan u Komitetu za pomoć Španskom građanskom ratu, a Cuca beogradska gospođica, ćerka bogatog Manojla Sokića, vlasnika lista Pravda. Zbog svog revolucionarnog rada Baruh je 1938. godine uhapšen u Parizu i deportovan u Beograd. Više od pola veka nakon gubitka kolege, Cuca se sa setom prisetila njihovog poslednjeg susreta. Sedele smo u njenom ateljeu, gde je i dalje, te 2006. godine, slikala i odmahujući rukom ispričala mi je:
„Siroma’ Bora, užasno je nastradao. Em je bio Jevrejin, em komunista. To su bila dva elementa sa kojima je morao da nastrada. Poslednji put sam ga videla kada je sa žutom trakom na nadlaktici rašćišćavao Beograd nakon bombardovanja. Nemci su već ušli. Bilo je to kod bivše vojne bolnice. Ocu sam nosila neke analize i vidim njega. Bilo je oko podne. Postavili su im tamo da ručaju. Rekoh mu: Boro, ako Boga znaš, zar ti nisi pobegao? Nisam, kaže mi on, ali imam nameru. Stajala sam tu malo sa njim dok su jeli, a Švaba poviče: ‘Los, los!’ Pozdravih se sa njim. Tada smo se zadnji put videli. U zgradi gde je sada Muzej pozorišta do završetka rata bili su slikarski ateljei. Bio je tu Grahovac, Jefta Perić… Navraćali smo kod njih. Jednog dana stiže vest. Bora šalje: ‘Ja sam uhvaćen i zarobljen. Tu sam na Banjici. Ako možete nešto da učinite za mene’. A šta smo mogli? Pokušali i ništa od toga. Streljan je u Jajincima. Sećam se da, dok smo bili u Parizu, u ono sretno vreme, rodio mu se sin. Bili smo u ateljeu. Bora nije bio tu. Došao je njegov tast da javi da mu je žena rodila sina. Kada je došao Bora, mi mu rekosmo srećnu vest. Dečko je porastao. Živi u Parizu. Čujem se i sada sa njim. Profesor je muzike. Oženio se našom ženom. Moja prijateljica Olga se često sa njima viđa. Eto kako se sve to izmešalo… Kada se dugo živi nije to ni čudno…“
Boru Baruha streljali su Nemci 7. jula 1942. godine u Jajincima. Nekoliko meseci pre toga, ne zna se tačan datum, streljali su i njegovog profesora Prve niške gimnazije Mošu Šoamovića, slikara koji je prvi primetio Borin talenat i dao mu prve poduke. Bora Baruh za sobom je ostavio oko 200 slika i skoro isto toliko crteža na kojima su portreti, pejzaži, enterijeri i mrtva priroda.
SAVA ŠUMANOVIĆ (1896-1942): KO ĆE NjEGA
Drugi svetski rat je i slikara Savu Šumanovića „zatekao“ u Kraljevini Jugoslaviji. Nešto stariji od Šuputa i Baruha, generacija njihovog učitelja Jovana Bijelića, Sava je u Pariz otišao već 1920. godine. On zasigurno nije imao kontakta ni sa revolucijom, komunizmom, Španskim građanskim ratom, a ni sa kasnijim trendovima skojevaca, partizana i bilo kakvog ratovanja. Bio je, reklo bi se, mamin sin. Jedinac iz bogate porodice, tokom Prvog svetskog rata je završavao Višu školu za umetnost i obrt u Zagrebu kod strica Svetislava Šumanovića, osnivača Srpske banke koji je kao prijatelj bana Kuena Hedervarija postao i saborski zastupnik. Kao student Sava, istina, nije govorio da je siromašan, ali se ponašao škrto. Nije se, kao dugi umetnici, provodio sa društvom i raskalašno trošio. Najviše se pokazalo da je bogat kada je odjednom kupio 15 do 20 blindiranih platana (nategnuta, pripremljena za rad), dok u vojsku nije otišao 1914, navodno, zbog ravnih tabana. Stric mu je to sredio. U jednom pismu koje u knjizi Šumanović, umetnik i ludilo prenosi istoričar umetnosti Živorad Brković Savina prijateljica sa studija Antonija Tkalčić Koščević o moći slikarevog strica kaže: „Kada se spomenulo ime Šumanović, tresao se Zagreb“, i dodaje da je Sava bio najbogatiji student u gradu… Njegovi roditelji penzionisani inženjer Milutin Šumanović i majka Persida u doba Savinog školovanja imali su Šidu poštu i posedovali 500-600 jutara zemlje.
Sava je bio među prvim srpskim slikarima koji je otišao Pariz, koji je u to vreme, po završetku Prvog rata, bio stecište evropske umetničke elite. Družio se tamo sa piscima Rastkom Petrovićem, Maksom Žakobom, slikarom Modiljanijem… Ali u Francuskoj su kritike njegovog rada bile podeljenje. Teško je to prihvatao. Neumorno je slikao i u svom radu bio izuzetno studiozan. Kao arhitekta, skicirao i merio sa crteža a potom prenosio na platno. Čuvenu sliku „Pijani brod“ završio je za sedam dana oslikavajući uporedo i kupolu jednog restorana u Parizu. Do rada na njoj došao je pod uticajem prijatelja pisca Rastka Petrovića, koji je u to vreme prevodio istoimenu poemu Artura Remboa. Nakon nekoliko dužih i kraćih boravaka u Parizu i vraćanja u Zagreb, već ne baš najboljeg zdravlja, Sava Šumanović se, umoran, 1930. godine vraća kod roditelja u Šid. Tu nastaju njegovi prepoznatljivi pejzaži. Ne prestaje da radi. Slika portrete, aktove, tri godine radi na ciklusu velikih platana „Šiđanke”… U Novom univerzitetu u Beogradu 1939. predstavio se sa 410 slika. Izložba je imala veliki uspeh. Njegov uspon prekinuo je Drugi svetski rat.
Istoričaru Brkoviću, koji je jedno vreme radio i kao kustos u posle rata otvorenoj Galeriji slika „Sava Šumanović“ u Šidu, Savin brat od tetke Srđan Debeljački, kada je došao kod njega po nekolicinu slikarevih pisama, ispričao je kako je došlo do slikareve pogibije.
Saznalo se kada će ustaše doći u Šid 28. avgusta 1942. godine i šta planiraju. Zaposleni u gradskom poglavarstvu videli su spiskove i javljali popisanima da pobegnu, ali neki to nisu shvatili ozbiljno. Za to je čuo i Savin nešto mlađi brat od tetke i doneo slikaru propusnicu da izađe iz grada. Majka Persida mu nije dala da izađe govoreći: „On se ne bavi nikakvom politikom, ko će njega“. Brat je izašao iz grada, drugi dan se vratio i ništa mu se nije dogodilo. Na Veliku gospojinu, 28. avgusta 1942. godine Savu su, zajedno sa još 150 Srba iz Šida, oko 6 sati ujutru, uhapsile ustaše i odvele u Sremsku Mitrovicu. Na štafelaju mu je ostala netom završena slika „Beračice”. Bila je to odmazda za pomaganje, davanje hrane, partizanima iz Bosne. Kada su hapsili Savu, majka Persida je odmah poslala slugu kod slikarovog strica u Zagreb. Nije mogla da ga zove jer su telefonske veze bile u prekidu. Savin stric Svetislav, u to vreme ministar u Pavelićevoj vladi, izdao je naređenje da slikara puste, ali voz sa depešom je zakasnio. Svi uhapšeni, među njima i veliki srpski slikar Sava Šumanović, nakon mučenja, streljani su 30. avgusta. Stravičan zločin desio se noću. Uz upaljene baklje pored već iskopanih raka, pucano je im je u potiljak. Neki su još živi padali u raku. Poliveni su krečom i zatrpani zemljom… Tako je završio život jedan od najvećih srpskih slikara svih vremena. Iz porodice Šumanović jedino je Sava ubijen.
TROJICA I JOŠ 77
Hristina Krista Đorđević, rođena Šumanović, koja je s početka teksta pomenuta kao osnivač i predsednik Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“ i koja je 1940. godine otvorila izložbu slikarske grupe Desetorica, bila je ćerka Savinog strica Svetislava. S početka rata 1941. godine Josip Broz Tito se krio u njenoj kući, jer niko nije mogao da veruje, s obzirom da je bila ćerka ministra, da ona pomaže ilegalcima. Muž joj je bio univerzitetski profesor i ceo predratni Beograd ju je zvao gospođa Krista. Tito, tada šef Partije, kod nje je došao iz Pariza. I nju je dva-tri puta slao u Pariz. Prenosila je materijale i, veruje se, dragocenosti i zlato. Nosila je kofer sa duplim dom. Postoje priče da su je neki agenti prepoznavali i pomagali joj da nosi kofer. Njena kuća je te 1941. godine izgorela, a zlato se, kažu, slilo u jednu grudvu. Posle rata je to dala Titu, rekavši mu: „Ovo je tvoje”. Na šta se on začudio odgovorivši: „Ma, što si to čuvala”. Nakon rata je bila direktor Crvenog krsta. Njenog oca, Pavelićevog minista, u Zagrebu su uhapsili partizani, ali im je Tito javio da ga puste.
Ta 1942. godina – pre tačno 75 godina – odnela je tri velika srpska slikara. Rat se nastavio. Potom je došla 1944. godina. Oslobodioci su, među hiljadama ostalih, pobili 77 srpskih umetnika. I od ubistva trojice slikara i od ubistva ostalih 77 srpska kultura se još oporavlja.
Biljana Bošnjak
www.standard.rs
