Vraćajući se sa posla vukao sam se nogu pred nogu, jer realno govoreći i nisam imao kuda da žurim. Ovako nezadovoljan sobom i činjenicom da sam i pored visokog obrazovanja prinuđen da radim posao koji ne volim, i na kome sam potcenjen i mizerno plaćen, nisam dobro društvo nikome. Pa bolje onda da odužim sa povratkom kući, i da mrzim prolaznike na koje nailazim i da u pola glasa pljujem vlast.
Onda sam je primetio. Gospođa za koju se odmah videlo da ima zavidan broj godina, ali izuzetno negovana, dobro držeća. Nasmešila mi se u prolazu, i prosto me je primorala da joj odgovorim osmehom i zbunjenim „Dobar dan, poznajemo li se?“.
– Ne znam, mlađi ste od mene, trebalo bi da imate bolje pamćenje. Poznajemo li se?
– Nisam siguran, ali mi deluje kao da Vas od nekuda znam.
– Niste prvi koji mi to kaže, ali Vam ipak verujem.
– Znate onaj utisak… kao da nekoga poznajete, a niste sigurni odakle.
– Znam, znam…
Nisam ni primetio da smo nastavili da idemo u istom smeru, i da me je uhvatila ispod ruke. Nisam znao ni šta da mislim o svemu tome, ali mi je osećaj bio dobar. Neobavezno smo ćaskali na najrazličitije teme, a vreme kao da je stajalo. Želeo sam da druženje sa njom traje večno. Pričao sam joj o teškom detinjstvu, o problemima tokom školovanja, o mukama tokom studija, o tome kako radim posao kojim nisam zadovoljan, o tome kako sam u dugovima prema državi, o tome da mislim kako me žena vara, o tome kako me deca ne poštuju… A ona je sve vreme pažljivo slušala, povremeno klimala glavom i tu i tamo uzdahnula. I onda me je naglo prekinula.
– Mislite li da bi druženje sa mnom moglo da Vam pomogne?
– Da, jako mi prijate!
– Mladi gospodine, Vi me ne poznajete…
– Nema veze, upoznavaćemo se, imamo sve vreme ovog sveta.
Blago se osmehnula na ovaj komentar.
– Istina je, ja ga zaista imam. Za Vas nisam sigurna.
Nastavila je da me obeshrabruje.
– Zahtevna sam, mladi čoveče.
– Ne smeta mi, navikao sam.
– Kada se jednom upustite u vezu sa mnom, onda to mora biti na duge staze.
– Ja i pokušavam da nađem izlaz iz ludila, tražim nešto stabilno i dugotrajno.
Što je ona više pokušavala da me obeshrabri, to sam ja upornije pronalazio kontraargumente, i ubeđivao je kako ćemo imati sjajan odnos. Ona se tu i tamo osmehivala, onako s odobravanjem, povremeno je umela da zavrti glavom i da cokne nekoliko puta, ali je sve bilo obojeno blagošću. U jednom trenutku se uozbiljila i upitala me je:
– Želiš li me, mladi čoveče?
– Da, želim Vas. Neobjašnjivo, ali moj odgovor je DA!
– Još jednom ću te upitati da li si siguran u svoje želje.
– Siguran sam, nikad ni u šta u životu nisam bio sigurniji!
– A šta ćemo sa pitanjem sa početka razgovora, poznajemo li se?
– Mislim da se ne poznajemo, ali ste mi vraški privlačni!
– E pa da se upoznamo onda, mladi gospodine. Ja se zovem Odgovornost.
Tramvaj je zakočio tako naglo da sam pao sa stolice, psujući i vozača, i generalnog direktora GSP-a, i gradonačelnika, i premijera, i predsednika, i sve kojih sam mogao da se setim. Ustao sam otresajući prašinu sa sebe, lagano ugruvan ali presrećan što je ovo bio samo san. Još mi samo to fali, da natovarim sebi Odgovornost na vrat. Mnogo se lakše otaljava život kada se krivci vide u drugima, a to ova privlačna gospođa nikako ne bi tolerisala, jasno mi je stavila do znanja.
Izašao sam na svojoj stanici, svratio u lokalni market i kupio bombu Zaječarskog piva, i tromo krenuo ka stanu gde me čeka podgrejan ručak, dremka pre Nacionalnog dnevnika i derbija koji ću gledati uz pivo. Bez grickalica. Jer pivo tako udara u glavu brže, bolje i jače.
Pađa B. Đurović
www.kolumnista.com
