Kakvih sam se priča naslušao ovih dana, o migrantima i mudžahedinima, odnosu 5G mreže i širenju koronavirusa, o štetnosti vakcinacije i Zemlji kao ravnoj ploči… Uhvatio sam lokalne naprednjake u primenjenoj demagogiji, ali mislim se, ima ovo vanredno stanje i dobre posledice…
Mah, pravo da vam kažem, ja mislio da je sve ovo sa koronom ništa, trla baba lan, svako čudo za tri dana… Mislim se, preživesmo svake godine neku katastrofu, pomračenje Sunca, milenijumski bag, kraj sveta po kalendaru drevnih Maja, naratovasmo se sa Šiptarima po naslovnim stranama treš tabloida, CIA i MI fajf ili siks, koji već, naorganizovaše se atentata na ove naše gulanfere, preturismo preko glave već ne znam koliko fatalnih udara asteroida i državnih udara, to mi spada nekako u istu grupu… Pa koliko su nas puta braća Rusi spasli pogibelji i sačuvali Kosovo, kolk’o puta Putin slao S-400? Pa ptičji grip i svinjska groznica, sad na red stigli šišmiši, sezonske influence i preumonije, i sars i mers, pa virus zapadnog Nila, pa H1N1, od ovog poslednjeg dobije koprivnjaču ono svakosatno klepetalo, što reče neko… Dobro, bilo je i ozbiljnih situacija, ono, gori Azotara, raspad Juge, Slobini ratovi, inflacija u milijardama, prazne radnje, bombardovanje, poplave, ali da vas ne podsećam sad na te žalosne situacije i ko je za nji’ kriv… I ovo kad je počelo, mislim se ja jaka stvar, ne, ne zato što onaj nesrećni bradonja objašnjav’o da je ovo najsmešniji virus u istoriji čovečanstva i predlag’o ženama da idu u Italiju u šoping, biće veliki popusti, neće niko da ide… Mislim se, pa kad nije opasno, što niko neće da ide? I što ti nisi poslao svoju gospođu u Milano da kupi promincle? Nego nisam mario za to sve, računam, kako došlo, tako će i da i ode, k’o i svake zime, samo nek smo mi živi i zdravi, beli lukac i slanina lekovi za sve bolesti, je l’ da… Ali, odjedared, svi počeli da pričaju samo o epidemiji, ne da nema neke druge važne teme, nego nema nikakve druge teme u medijima, šta sam ono počeo, e da, svi pričaju samo o koroni, od moje komšinke Milke, ona, sirota, pokačila mokre čaršave po ragastovima, kao kad nam zapale deponiju, tako da spreči da joj virus ne uđe u kuću, do ovih na najvišim mestima, ali oni lupetaju i kad je stanje uobičajno nenormalno… Nisu me brinule one prve preporuke ispočetka, ali kad Ana, ova što se predstavlja da je premijerka, i doktor Stefanović krenuli da zatvaraju bircuze, shvatim ja da je, što se kaže, vrag odneo šalu i da je stanje ozbiljno, vanredno čak. Pa majka mu stara, zar kad je ovako teško, a država u opasnos’, da nemaš gde sa živom dušom rakiju da trgneš, vince da gustiraš, pivce da iscevčiš, misli da razmeniš!
I kako vreme išlo, a doktori povećavali brojke na konferencijama za novinare, tako vlas’ zatezala, stigli dotle da ne smemo nos da promolimo na ulicu, ni travu da pokosim ispred kuće, kamoli da posedimo malo na sokaku… Al’ di ćeš ti to Gornjanima da zabraniš, da bistre lokalne prilike i svetsku politiku? I tako tu pre neko predveče, naiš’o komšija Živa, iz kuće u šreh, mlogo pametan čovek, duvanimo cigar u ajnforu, na dva metra razdaljine, kad on kaže ne razume ove naše ljude, sad im migranti smetaju, što su tu u prolazu. „Pa ti sad vidi, moj Pančo, dokle smo mi stigli, da nedužni ljudi ispaštaju od ovih patrijota, što huškaju na izbegle, kažu to su mudžahedini. Šta su nama ti ljudi skrivili?”. Pa ono, mislim se, tako je, kol’ko je jeda u nama i koliko smo frustrirani ne bi me čudilo da počnemo da huškamo na bolesne od korone koje smestiše u našu bolnicu prošli petak…
Nego, za razliku od Žive, kod mlogih drugih kako ova socijalna distanca sve duža, tako pamet sve kraća, kao da su u obrnutoj srazmeri… Čak su i neki mudri i razumni ljudi, koji su trijes godina odolevali nesnosnim količinama ludila i besmisla, sad kao da su i oni malko popustili. Evo recimo moj rođak Steva, bio moler cela veka, dobro, dalja smo fajta, al’ nam prezime isto, doš’o pre neki dan, doneo mi neke granule za kere i za jazavca, poč’o sam da dresiram lovačke štence, ali da ne širim priču sad, i krene on da mi puni glavu, te ‘esi čuo 5G mreža opasna za zdravlje i tamo gde je postavljena virus se brže širi. Ama Stevo, ostavi džakče tu kod lotri i man’ se ćorava posla, kakva 5G mreža, kakve opasnosti, kakvi bakrači… Ne, ne, navalio on, ne znaš ti, kaže, ti talasi ti sprže mozak, pa ti onda korona izbuši pluća… Ajoj, Stevo, pitam ga, di si to čuo, ma ko to priča? Kaže, pročitao mu bratanac na internetu, na nekoj srbskoj stranici, srbska nešto, al’ nije zapamtio kolika gigahercaža…
Ili tu pre neki dan stojim u redu ispred kasapnice i slušam neka dva tipa, mlađi od mene, dobro, to više nije teško, pričaju kako su pogrešili, obojica, što su vakcinisali decu. Ako budem dobio sina, kaže jedan, imam već dve ćerke, neću da ga vakcinišem, pa kako mu bude. Moje dete da truju koječime, šta već stavljaju u vakcine, da bi zaradila farmaceutska industrija, kaže jedan. Jeste, neću ni ja, pa makar u zatvor išao, on je čuo na poslu da su se nekom detetu iz okoline Žagubice nakon što je vakcinisano pojavile izrasline na čelu, odlakavile mu nadlanice i zacaklio pogled… Auh, odmah sam se pomerio na kraj reda, čet’ri mesta, jer kako su krenuli sledeća tema je da je Zemlja ravna ploča, a tek je o tom teško slušati…
No, ne budimo na kraj srca, ima ova pauza i neke dobre posledice: šetam u utorak pre podne po Keju, izaš’o malo međ’ ljude, gledam tamo ono drveće kod stare železničke stanice što zimus posadio gradonačelnik u pokušaju Pavlov u okviru prekinute izborne kampanje i kad sam stigao do „Brodoremonta”, mislim se, šta ti je demagogija: ono što Pavlov preko dana posadi, njegov pajtos Sušec, kao zla vila, preko noći poseče. Odraše desnu obalu Tamiša, od Veslačkog kluba pa skoro do prevodnice, ne bi im’o gde da se sakriješ, a usta puna borbe protiv aerozagađenja i brige o zdravlju…
Krenem nazad ka mostu, bilo sveta, ali razumljivo, i razmišljam, eto, još jedna dobra stvar, korona obustavila takozvanu rekonstrukciju Keja. Ono jes’ da je sav ofucan i nikakav, odnosi korisnika neuređeni, splavovi sačuvaj bože, gazdovanje nedomaćinsko, jes’ da je potrebna sanacija, ali bolje da ga ne diraju, neka da takav kakav je dok grad ponovo od ovih megatrend ekonomista ne preuzmu neki stvarno stručni ljudi… Jer ako ovi budu radili Kej, em ćemo da platimo mnogo više no što pos’o košta, em bi tom rekonstrukcijom naružili celu obalu. I rešim se, ovih dana ću da odem do Gradskog uslužnog centra da dostavim dopis menadžerki Maji, ona mora da se doznaje u te rekonstrukcije, naučila žena u Kanadi, hoću da predložim da promene projekat, da obavezno tu negde kod „Šarana” isplaniraju neki pristojan ulazak u reku i one pečurke na gas, pa nema smisla da nam plivači za čast krsni na Bogojavljanje bodu tabane po onom šljunku i gacaju po mulju… I kad smo već kod popova, baš me zanima kako će da izvedu ovo sa Vaskrsom i zabranom kretanja…
I šta da vam kažem, malo me poremetio ovaj raspored sa policijskim časom. Ako odem kod one moje, hm, vrlo bliske prijateljice, je li, na Kotež 1, hajde dan i noć bi me trpela, ako zadocnim pa zanoćim, ali da sedim duže, kvario bi joj komociju, nema ona sicflajša za moje divane. A opet, mislim se, pa dobro, da se strpimo malo, sve je dobro dok se ne pojavi neki virus afričke šljive…
