Svaka vaška obaška

0
1740

2014-07-25_061710Zadrigli čelnici srpskih sindikata, zdušno podržavani i podstrekivani od, po svoj prilici odlazećeg, vojvođanskog čelnika Bojana Pajtića, na najboljem su putu da, po ko zna koji put, obmanjuju javnost takozvanom borbom za prava radnika i drugih građana Srbije. Godinama ova bratija zamajava ljude lažnim izjavama o „vrućim“ jesenima (Čanak i Orbović), odnosno ubeđivanjem o ispravnosti glasanja Nede Arnerić iz Bodruma (Bojan Pajtić). Do današnjih dana, i pored životnih realnosti, nisu se dozvali pameti i svoje akcije usmerili u akcije putem koji se štite interesi brojnog sindikalnog članstva i, uopšte, svih građana Srbije. A nije da im nije skretana pažnja i u više navrata ukazivano da se okanu praznih obećanja. Ali, nikom od njih i njihovih satrapa nisu se napuštale unosne i udobne fotelje koje su obezbeđivale i vlast i slast. Na njihovu žalost, međutim, svi su izgledi da među sindikalnim članstvom naglo opada poverenje u čelnike jer je evidentno da u okviru višegodišnjih obećanja gotovo ništa u praksi nisu realizovali. O tome najbolje svedoči podatak da se na proteste i štrajkove na koje svakodnevno pozivaju, odaziva sve manje i manje ljudi. A ima ih, samo u Orbovićevom Savezu samostalnih sindikata, kako on tvrdi, više od pola miliona.

Gornji uvod o sindikalnim čelnicima poslužio je kao povod autoru da podseti na jedan od priloga koje je napisao pre više godina – u vreme kada su sindikalni čelnici bili odani poslušnici svima koji su im, sa pozicija vlasti, omogućavali da budu vlasnici fotelja koje novac i ugodan život znače. Jedan od priloga posvećen kritičkom osvrtu na rad tih ljudi neizbrisiv je dokaz o tim ljudima i njihovoj političkoj i moralnoj „veličini“. To je, pored ostalog, bio razlog da ga autor ponudi pojedinim sajtovima koji će za njega, za razliku od brojnih dnevnih listova tog vremena, imati razumevanje i predočiti ga svojim korisnicima. Evo tog teksta koji punih pet godina nije napuštao novinarsku beležnicu:

ORBOVIC I CANAK

Ne pamte se proleća i leta proteklih desetak godina a da srpski sindikati nisu pretili kako nas svake od tih godina „očekuje vruća jesen“. Obraćajući se široj javnosti – obespravljenim fabričkim radnicima, službenicima u zdravstvu, prosveti i drugim granama, sindikalni lideri su nastojali da sebe prikažu u svetlu nepokolebivih boraca za ljudska i radnička prava.

Da Vas podsetimo:  U 15 dana opoziciji na TV 20 sekundi, Vučić u dnevnicima 13.919!

Kada bi neko podigao glas zbog neisplaćenih zarada, uslova rada i drugih uskraćenih prava, sindikalni čelnici bi obećavali izvođenje na ulice više stotina hiljada obespravljenih građana. Ta obespravljena armija ljudi – od fizičkih radnika do doktora nauka, naivno je verovala da će kroz obećavane oblike sindikalne borbe ostvariti sve ono što su, busajući se u prsa, tvrdo obećavali ljudi koji su stajali na čelu razjedinjenih sindikata.

Nagoveštaji otpuštanja velikog broja radnika dodatno su pretili da će preteće „vruće“ prerasti u „užarene“ jeseni, jer je iz dana u dan narastao broj nezadovoljnika. Sveopšte proteste trebalo je da, kako se očekivalo, i kako bi trebalo da bude, organizuju i predvode ljudi koji stoje na čelu vodećih sindikalnih organizacija. Pretpostavljala se, pri tome, mogućnost da protesti prerastu u frustrirane provale besa i revolta koje niko neće moći da kontroliše i kanališe – ni sindikalni ni politički akteri.

Sve to bilo je vrlo dobro poznato i Vladi Srbije koja je, po višegodišnjoj oprobanoj i uspešnoj praksi, pozivala sindikalne lidere na dogovore koji su, kao i obično, rezultirali time što bi se, uz viski, kafu i kiselu vodu, popušila „lula mira“. Dim iz te lule prekrivao je i anulirao sve probleme na koje je štrajkačka masa trebalo da ukaže domaćoj i svetskoj javnosti.

Čanak Orbović

Čanak i Orbović – prevaranti?

Zabeleženi su i pojedinačni, ponekad i grupni, štrajkovi glađu koji u praksi nisu davali nikakve rezultate. Vlast i sindikalne vođe su prema toj vrsti protesta obično ostajali i gluvi i nemi. Jedini, moglo bi se reći, organizovan dvočasovni protest održan je 29. aprila 2009. godine u kome je, kako je navedeno, učestvovalo nekoliko hiljada ljudi. Organizovan je sa ciljem da se izrazi nezadovoljstvo životnim standardom i Vlada Srbije upozori na loše vođenje ekonomske politike. Skup je, prema zamisli organizatora, trebalo da okupi više desetina hiljada ljudi – građana i članova svih sindikalnih organizacija Srbije. Po starom dobrom običaju, međutim, protestu se nisu odazvali ni Udruženi granski sindikati, ni Asocijacija nezavisnih sindikata Srbije.

Da Vas podsetimo:  RSF: Zaštititi medije i njihovu javnu misiju tokom korone

U Srbiji, nažalost, još nije zabeležen slučaj zajedničkog učešća svih sindikalnih organizacija u protestima posvećenim ostvarivanju prava svojih članova. Svi dosadanji protestni skupovi, ostajući najčešće nezapaženi, organizovani su po sistemu „svaka vaška obaška“.

Mada nezadovoljni mnogim rešenjima koja donose Vlada i Skupština Srbije, sindikalni rukovodioci nastavljaju sa vođenjem verbalne borbe putem medija, a nikako da u praksi primene masovne proteste – oblike koje primenjuju sindikati u svim demokratskim zemljama, kakvom se, bez vidljivih razloga, deklariše i zemlja Srbija.

Zašto se srpski sindikati najčešće zadovoljavaju upućivanjem Vladi verbalnih protesta i kritika, bez primene najdelotvornijih oblika borbe kakvi se, na primer, primenjuju u Grčkoj, Italiji, Nemačkoj i drugim zemljama Zapadne Evrope – Evrope u čije članstvo svim srcem težimo? Odgovor na to pitanje, kako sugerišu neki politički i medijski analitičari, treba tražiti u pitanju: kolika su primanja ljudi koji se nalaze na čelu sindikalnih organizacija, kakve kabinete i kave beneficije imaju? U odgovoru na to pitanje leži i odgovor zbog čega umesto „vrućih“ jesenjih, imamo u svim godišnjim dobima „zamrznute“ štrajkove i proteste.

Radisav Ristić

Vodovdan

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime