Ovom starom izrazu, narodnoj mudrosti…, vekovima nije trebao znak pitanja. Pa ni znak uzvika! Predstavljao je, kako bi danas rekli, konstataciju kojoj nije trebalo opravdanje.
Čuda su bila retka i vrlo neobična, i kao takva upućivala na „natprirodno“, „onaj svet“. Čudno je bilo samo to što su u svesti tako kratko trajala, samo je za to trebalo opravdanje. Koje se lako nalazilo, „natprirodno“ je bilo takoreći deo prirodnog, u njegovo postojanje čvrsto se verovalo. I shodno tome se ponašalo, drukčije nego u prisustvu običnog ili svakodnevnog, nimalo čudnog. Za dva-tri dana, sećanjem na upravo pomenuto, pokazivalo se da u „čudu“ nema ničeg čudnog. Natpriroda se ne može ponašati kao priroda… Danas, situacija je bitno drukčija. U natprirodu se slabije veruje, a čudo naprosto čudo stiže! Jedva uspevamo da ih sva primetimo, a pogotovu da se ponašamo drukčije nego u prisustvu običnog, svakodnevnog.
Što mediji zdušno rade ne samo na registrovanju nego i na proizvodnji novih i brzom zaboravljanju starih čuda, nije čudno. Od toga žive! Za ponekog kod nas samo „zanimljivo“, drugde nesumnjivo čudno, jeste i da se davno zaboravljenih čuda, političari lako sete! I to baš kao drugde pravih čuda, onog što se nikako ne sme zaboraviti posle tri dana! Ali kad treba ubrzati zaboravljanje prilično čudnog koje su sami počinili, podsećanjem kako su ga, eto, svojevremeno „i oni“ počinili. Ili kad naprave čudo, „naduvavanjem“ onog što im je svakodnevni posao…
Čudo bi trebalo biti što ih u tome pratimo, ali pošto kod nas stvarnih i trajnih čuda kao da nema, normalno ih pratimo! Zauzvrat, ono što drugde čudo nesumnjivo jeste, kod nas je svakodnevna pojava. Ne čudi nas da toliki legalista kakav je Koštunica, nije hteo dati izjavu pred legalnim organom. Da se četvrt veka posle smrti Dade Vujasinović, zvanično ne zna je li u pitanju ubistvo ili samoubistvo. Ili ko je nadležan da sruši legalno za nelegalan utvrđen objekat na Pančićevom vrhu…
A prava je katastrofa, smatrati čudom ono što traje samo tri dana! Pogotovu ako prihvatamo nečija nastojanja, da za sebe rezerviše pravo i mogućnost izjednačavanja običnog i čudnog. Kad sve postane čudo ili kad treba čekati da ga takvim proglasi neko „nadležan“, onda čuda i nema! Što znači da nema ni divljenja prema nečem i nekom ni zgražavanja prema njemu suprotnog, što znači da nema i odgovarajućeg ponašanja. Pomaganja prvom da dođe i sprečavanja drugog da ne dođe! Tako da nije čudo nego je sasvim obično, što je svuda u normalnom svetu neobično i nenormalno, kod nas obično i normalno. Zaključno sa činjenicom da po mnogo čemu, u svetu usvojenom za merila normalnog života, mi živimo nenormalno. I to ne primećujemo, čak verujemo kako smo mi merilo normalnog…
Za svaki slučaj, naravno da se ovde ne misli na „čuda prirode“, koja nikome nisu „za tri dana“. Misli se na nesvakodnevno ili neuobičajeno, u ponašanju ljudi prema ljudima. Od neopravdanog ignorisanja istinski velikog do neopravdane pažnje prema istinski beznačajnom, i od bezazlenog nonkonformizma u vlastitom izgledu do užasavajućeg u odnosu prema drugom! Kuda vodi njihovo izjednačavanje i očekivanje, čak traženje da sa svojim posledicama traju do tri dana, nije teško videti. Tako da se zaista treba zalagati za njihov dug vek u našoj svesti. I odgovarajuće posledice, na naše ponašanje!
Radovan Marjanović
Izvor: kolubarske.rs
