I tako su omraženi srpski tajkuni i onaj najgori među njima, a svi znamo ko je taj, ubedili srpskog predsednika da povuče svoju odluku da nas zaspe, svakog ponaosob, sa po 100 evra (koje on zove helikopter mani) i da tako uludo potroši jedno 600 miliona evra koje Srbija nema. I to u situaciji kad će svaki dinar ili evro biti dragocen, kad će Srbija morati žestoko da se zadužuje. Fiskalni savet kome se može verovati kaže – 6,5 milijardi evra, a kaže i da će to za Srbiju biti veliki izazov.
Pomoć države očekuju svi: preduzetnici i razni mali privrednici koji tokom vanrednog stanja ne mogu da rade, pa znači ni da zarade, a za mnoge će i posle vanrednog stanja biti veliko pitanje kada će, kako i koliko moći da nastave rad. Za početak im država daje za tri meseca po 30.000 dinara da isplate sebi i radnicima bar minimalac. Porez će da plate kasnije, tokom 2021. i 2022. godine, a dotle – ko živ, ko mrtav. Problem je u tome što ova kategorija u stalnom radnom odnosu drži manji broj ljudi. Oni koji rade po raznim ugovorima, ili čak na crno, neće naravno dobiti ništa.
Pomoć od države očekuju i velika preduzeća kojima se obećavaju krediti sa garancijom države, što je one sa kojima smo razgovarali prilično razočaralo. „Država pokušava da nam ne da ništa ili da da minimum, a da napravi da zveči kao da nam je dala bogzna šta“, rekao nam je jedan od njih.
Pomoć, odnosno garancije države očekuju i banke. Iako imaju novca, vrlo im je rizično da odobravaju kredite ispod svojih uobičajenih kriterijuma, jer postoji velika opasnost da se ti krediti ne vrate. A tek su rešile probleme nenaplativih kredita, takozvanih NPL-ova, iz prethodnih godina, neke i uz velike gubitke. Zato će država da garantuje 80% kredita, a banke ostatak, ali ipak treba očekivati da će one težiti da zanavljaju već odobrene kredite proverenim klijentima, a da za nove budu oprezne, sa strogim uslovima.
Postoji mogućnost da se privreda zaduži i kod Fonda za razvoj pod vrlo povoljnim uslovima – na tri godine, sa kamatom od svega 1% godišnje, u dinarima i sa grejs periodom od godinu dana. Teško da je moguće očekivati povoljnije uslove u ovoj situaciji, ali pošto znamo gde živimo, da zakoni niti bilo kakvi uslovi ne važe podjednako za sve, nego „naši“ mogu sve, a protivnici ne mogu ništa, ima mesta podozrenju kako će se, kome i po kojim kriterijumima ovi krediti odobravati. Lako je za banke, one uvek štite svoj interes, ali je problem kad državni (u našem slučaju to znači partijski) aparat drži i nož i pogaču.
A da će potražnje biti, to je sasvim izvesno. Podaci Agencije za privredne registre o poslovanju srpske privrede tokom prošle godine, u odnosu na pretprošlu, pokazuju sledeće: mada je ukupno poslovala pozitivno, srpska privreda je prošle godine ostvarila 13% manji prihod nego godinu ranije. Banke su ostvarile 9% manji prihod. Velika preduzeća imala su 37% manju dobit nego godinu dana ranije. Mikro preduzeća zabeležila su gubitak i smanjenje broja zaposlenih, a samo su mala i srednja preduzeća zabeležila rast dobiti od 12 do 13%, a srednja i rast broja zaposlenih. Ovo su podaci od pre krize. Dakle, daleko smo bili od priče koja nam se servira da smo „puni para“ i da ćemo mi pretrpeti najmanje posledice ove globalne krize.
Pošto se ovoj vlasti, kako je sama bezbroj puta pokazala, ne može verovati, onda je pitanje i šta stoji iza naprasne odluke da svako ko želi famoznih 100 evra (a to nekako pada baš pred izbore) mora da se javi, ostavi svoje podatke i da traži novac. Predsednik je rekao da ni on, kao ni mrski tajkuni, neće da zove na telefon da traži taj novac. Savetuje da ni drugi kojima ne treba, ne traže tih 100 evra. Pošto SNS tvrdi da ima čak 700.000 članova, nekom malicioznom po glavi može da se vrzma sumnja da će bar njih 500.000 osetiti potrebu (sami ili malo podstaknuti) da prvo podignu, pa onda svojoj stranci doniraju tih 100 evra, pošto njoj više treba. I to mu pred izbore dođe 50 miliona evra. U kešu. Iz budžeta Srbije. Ali u tako groznu zloupotrebu samo bi neko krajnje maliciozan mogao da posumnja.
