Evo opet izbora u Srbiji. Dolaze za nešto manje od godinu dana od prethodnih. Ujedno, četvrti u poslednje četiri godine. Od stupanja SNS na političku scenu Srbije 2012 održani su predsednički, skupštinske, vanredni skupštinski, pa opet predsednički izbori. Ova činjenica potvrđuje naročitu sklonost Srpske Napredne Stranke prema izborima. Otkud to? Da li je reč o preteranoj potrebi za potvrđivanjem svog legitimiteta, ili o nečem drugom? Događanja oko izbora nude meke od odgovora.
Stvoren je utisak da česti izbori postaju sredstvo remećenjanja političkog toka u svrhu prikrivanja neuspeha. Na prvi pogled to izgleda paradoksalno. Ali, pošto vlast nije u stanju da ispuni data obećanja, dovodeći sebe izborima opet na početk, ona produžava svoj život. Po svemu sudeći to predstavlja i krajnji domet njenih mogućnosti. Očekivanja Evropske Unije, da ima Balkan bez ruskog prisustva, pruuža Srbiji priliku za dokazivanje. Dok radi na tom planu, vlast u Srbiji produžava sebi mandat. Današnja vlast jasno stoji iza toga cilja. Zajedništvo sa agresorom znači pristanak na okupaciju.
Jedan od osnovnih problema dosadašnjih izbora, jesu koalicije vlasti. Pre svega postoji veliki broj aspiranata na položaj predsednika. Otuda nastaju brojne koalicije. Ova pojava ne samo što oteževa vođenje državnih poslova već razbija glasačko telo i stvara pometnju među političkim opredeljenjima. Na taj način u javnosti je stvorena lažna slika različitih mogućnosti. Nastajanjem takvih koalicija vlast u stvari ukida opoziciju demokratskim putem a sebe jača kao jedino ozbiljnog pretendenta.
Sa izborima nastalim vakuumom političkog delovanja, vlast koristi prednosti političkog položaja, pa ne samo što nema doraslog protivnika, nego kontrolom medija, manipulacijom glasača, izbornim radnjama i nekontrolisanim finansijskim izvorima, prikriva svoje slabosti.
Govoreći o izbornim platformama učesnika na izborima, one prirodno nisu raznovrsne koliko to pokazuje broj njihovih nosilaca. Sve mogu da budu svedene na dve. Kod jednih prednost je data neo-liberalizmu, interesima Evropske Unije i NATO. Kod drugih, prednost su interesi Srbije i socijalni program sa brigom za stanovništvo. One prve otvoreno predstavlja koalicja oko SNS a prikriveno i neki od nezavisnih. Među drugima jasno je izdvojena DSS.
Kad broju učesnika na predsedničkim izborima bude pridodat broj jakih političkih figura, koje stoje pod kišobranom Srpske Napredne Stranke, suština i ozbiljnost izbora dovedeni su u pitanje, istaknut njihov apsurd kao takvih. Na taj način ovi izbori postaju obesmišljeni a naredna politika iskristalisana. Drugim rečima ponavljanje.
Prethodni zaključak važi samo ako bude ispušteno iz vida da su i ovi izbori politički manevar za dalje koncentrisanje vlasti u rukama onih koji vlašću već raspolažu. Ova koncentracija ide u pravcu očekivanja pripreme i donošenja novog ustav, sa kojim započeta politika dobije i svoje ustavno pokriće a poslovi razbijanja Srbije završeni.
U stanju današnje svetske politike a ekonomije naročito, koje pod pretnjom terorizma, što je nasiljem indirektno podsticano kroz reklame, filmove i ideo igre, izbori postaju pitanje „biti ili ne biti“. To opravdava upotrebu svih sredstava u borbi za vlast. To objašnjava nastupe predsedničkih pretendenata u Srbiji, koji obiluju slabostima u sadržaju i načinu njihovog vođenja. Kod jednih, oni su pre svega subjektivne prirode, neodmereni, neprimereni, površni, upotrebom brojeva bez sadržaja i međusobne korelacije. Kod ostalih oni su uglavnom objektivne prirode usled nedostatka materijalnih sredstava i neprofesionalnih timova koji vode njihove nastupe. Otuda zajedničko obeležje većine njih izvesni je amaterizam. Retki pokazuju prisustvo sazrele, celovite, političke vizije, sa određenim, jasno postavljenim političkim, društvenm i ekonomskim zadacima, koji su usmereni protiv nepovoljnog stanja u zemlji.
Učesnici predsedničke trke uglavnom za argumente koriste viku, poziv na mišiće, uvrede i otvorene pretnje. Jedan od njih u svom već oveštalom uličnom maniru, poziva protivnike da izađu pred njega, da ih zajedno pobedi. Dekor njegovih nastupa više nisu samo bombasta obećanja, već i složeni borbeni sistemi. Razlika između rečenog i učinjenog kao da nikog ne iznenađuje. Davanjem besplatnih obećanja, poput nećemo u NATO, dok sa istim postoji tesna saradnja. Ili, govoreći o npriznavanju samoproglašene države Kosovo a istovremeno pregovarajući sa tim vlastima.
Zanemarivanje problema inflacije, nezaposlenosti, proizvodno-prerađivačke industrije, kritičnog stanja sudstva i obrazovnog sistema, korupcije i kriminala, ne vodi izlasku iz krize. «Uspesi» na međunarodnom planu i u ekonomiji države, mere se njenim troškovima i dobicima a nikako parolama. Date koncesije stranim ulagačima i dobijanje kredita pokazatelji su tek imajući u vidu ograničenja i određene obaveze države.
U najavi Radio Beograda čulo se ovih dana da je to «Medijski javni servis evropske Srbije». Da li je Srbija već postala vlasništvo Evropske Unije? Ili, isto još jednom obogaćeno različitim i po cenu da sardžaj izgubi smisao.
© Aleksandar Dimitrijević, mart 2017.
