“SVE ZA SRBIJU, SRBIJU NI ZA ŠTA!“ Priča o herojstvu neustrašive Srpkinje

0
1129
Radmila Petrušić sa sinom Danilom / Foto: printskrin

Radmila Petrušić, rođena 16. decembra 1948 u Peći. Bila je nastavnik Srpskog jezika i živela je u Pećkoj Banji do 1999 god. zajedno sa suprugom Mihailom, sinovima Danilom i Goranom.

Radmila je svoj radni vek počela daleke 1968. godine u varoši Vrela (etnički albansko mesto) u kome je predavala Srpski jezik Albancima 31 godinu, ujedno ona je bila u većini godina jedina pravoslavna osoba koja je tamo radila, i non stop vodeći verbalne „ratove“ sa albanskim krvnicima i secesionistima. Rada je bila pravi primer hrabre i sigurne u sebe žene, ujedno nadasve ponosne Srpkinje, koja se uvek vodila krilaticom “ Sve za Srbiju, Srbiju ni za šta“! Inače, njen rod Marovići doselili su se u Metohiju u davna vremena iz Brskuta (Kuči) Crna Gora. Iako je celi radni vek provela radeći sa Albancima, oni nikad na nju nisu gledali blagonaklono i prijateljski, već suporotno od toga gledajući je uvek “ ispod oka“… Kada je NATO napao Jugoslaviju, suprug Mihailo (rez.oficir), sinovi Danilo i Goran dobijaju pozive da ratuju za domovinu i bivaju raspoređeni u svoje ratne jedinice. Kako se radilo o dokazanim srpskim rodoljubima, oni izazov prihvataju sa zadovoljstvom.

Juna meseca, posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, albanski teroristi i fašisti „OVK“ svojevrsnim spletom okolnosti zarobljavaju je u svojoj kući, zajedno sa deverom Lukom Petrušić (iz Titograda) , i mužem od svoje zaove Mišom Vujačić, oko 21 sat naveče 1999.god. odvode ih u Vrela gde je Radmila radila, i tu svi troje završavaju živote na surov način.

Kada su teroristi upali u Radmilinu kuću u Pećkoj Banji (grupa između 5 ili 6 vojnika na čelu sa komandantom Eljezijem koji je došao iz Novog Sela blizu Peći, vrlo verovatno iz iste porodice Eljezaj Avnija), ili pak možda i lično on koji je ubio Vidomira Šalipura- Munju, što je vrlo zanimljivo… Radmila je odlično govorila albanski jezik, pokušavala je da im objasni da nikom ništa nije skrivila, međutim to je bilo uzalud, komandant Eljezi je hvata za kosu i na silu je ugurava u auto njenog devera Luke, zatim i samog Luku i Miša.

Da Vas podsetimo:  Milan Petrović , profesor iz Niša , jedan od 10 najboljih edukatora u Srbiji

Zanimljivost i specifikum priče dobija na značaju još više u sledećem slučaju, Radmila je sa sobom kada je uhapšena uzela sa sobom svoju žensku tašnu, za koju su teroristi znali, i nisu je pretresli… U njoj se upravo nalazio njen lični pištolj 7,65 mm „Crvena zastava“ popularna „sedmica“, kao i jedna bomba M 75. da joj se nađe ako zatreba, a ova ideja je bila lično njenog sina Danila, koji joj je rekao : „Majko, od hleba se odvajaj ali od ovoga nikako“… Ta mudrost njenog sina će doću na naplatu samo par dana od njihovog rastanka, kada će Radmila ubiti iz pištolja dvojicu terorista, među njima i komandanta Eljezija.

Prilikom ulaska u auto Eljezaj je seo da vozi Lukinu „Ladu“, Radmila je sedela iza njega na zadnjem sedištu, a pored nje još jedan terorista, ostali su ušli u Mišov „Opel“, a jedan je uzeo da vozi traktor. Kada su stigli na rub varoši Vrela, nailaze na punkt drugih terorista “ Ovk“, to je bilo oko 21,30 naveče, iz kola u kojima je Rada bila izlazi samo terorista koji je sedeo do Rade, a komandant Eljezaj ostaje na mesto vozača, Rada takođe ostaje u kolima, iz drugih kola teroristi izvukuju Luku i Miša, počinju da ih besomučno tuku, to je sad već bila grupa od oko desetak terorista… Gledajući Rada šta njima rade, i misleći tek kakva smrt nju čeka, vadi polako iz tašne pištolj (bio je uveliko spreman i repertiran sa punim šaržerom i metkom u cev) i sa jednim metkom u potiljak ubija komandanta Eljezaja, zatim otvara vrata i ka grupi terorista koji su bili uveliko „zaposleni“, ispaljuje ostatak iz šaržera i sa tri metka u usta ubija još jednog teroristu (nepoznato ime). Teroristi su odgovorili rafalom iz automata, i teško je ranjavaju, prilaze joj, vezuju je za vrat ranjenu, konopom pa zatim za automobil, i tako je vuku asfaltom da bi joj ispala duša na najstrašnije muke… Rada ne hajuću za svoj život, onako izmučena i ranjena psuje albansku majku teroristima neprestano, oni je u završnom činu njenog života vezuju onda i za noge, pa potom za drugi automobil i idući tako polako autima u suprotnim smerovima jedan od drugog polako je rastržu dok se nije glava od tela odvojila… bacaju je u jarak pored puta. Luku i Miša su odmah iskasapili i raskomadana tela razbacali u više različitih pravaca da bi skrili na taj način tragove zločina! Ubijeni teroristi od Radine ruke, imali su grandioznu sahranu, uz ogroman broj ljudi i vladalo je veliko ogorčenje kod svih, kako to da ih jedna žena poubija…

Da Vas podsetimo:  Radiša Velanac – pionir čajetinskog sporta sa 73 godine krojačkog staža

Radmilino telo nikada nije pronađeno, jer grobovi heroja ne postoje! Ovim herojskim podvigom, mučeničkom smrću, Radmila Petrušić je nesumljivo sebe svrstala u narodne heroja naše mile otadžbine Srbije, i bivše Savezne Republike Jugoslavije. O njoj su pisane razne narodne pesme. Takođe, nikad nisu nađena tela Luke i Miša. Radino je sunce odavno ugašeno, ali jedna iskra i dalje najvećim sjajem sja, koja će služiti mnogim generacijama kao primer kako se čuvaju, čast, obraz, vera i otadžbina. Iako nažalost nije dočekala nijedno unuče, Rada ima šestoro unučadi od svoja tri sina (Danilo, Goran, Milija).

Izvor: Princip/MAGACIN

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime