Gile, reče mi negde krajem prošle godine moj frizer Joca, dosta mi je ovoga, ne može ovde da se živi od ovih para, idem u Švedsku, znaš li ti čoveče koliko se ove moje usluge tamo plaćaju. Ne znam Joco, bio sam tamo samo jednom na par dana, pa se nisam raspitivao o ceni frizerskih usluga, ali ako ti je ta priča uvod u ono moje klasično pitanje – Joco, koliko ovo što si napravio od mene košta, reci pa da o ceni popričamo ko ljudi … Ma ne čoveče, kaže Joca, stvarno idem.
I ode Joca, nije se javljao – kažem Gagi, verovatno puno radi pa nema vremena ni da se javi, kad eto ti poruke od Joce, nekih mesec dana od odlaska – Gile, vraćam se, nemoj da tražiš drugog frizera, ovde je grozno … baš tako reče. Ne prođe dugo vremena, zvoni telefon – Joca, da nije neki problem kad zove iz rominga … – Kaži Joco, odakle se javljaš … – Tu sam u Beogradu, vratio sam se … kad te šišam … govori Joca.
Šiša me Joca i priča k’o navijen – Nemaš ti pojma kako je tamo …. ovo kod nas je zlato … – Ej, polako, šta si se uzbuduio, uši ćeš da mi odsečes, bolje pričaj o Šveđankama, kakve su one … – Ma pusti Šveđanke, nisam video ružnije žene od njih … – Joco, el’ si ti siguran da si bio u Švedskoj, pitam ga.
Bio Joca u Švedskoj i što je najgore, po onome što je tamo doživeo ispade da ne laže. – Možeš da radiš, ali to moraš da prijaviš i plaćaš porez, a šta će meni da ostane kad platim … opet počinje da se pali Joca. – A dobro, jel’ nije mogla ta rođaka kod koje si bio da ti privodi neke babe iz komšiluka, pa malo šarma, dopadne im se i frizura, nisi ti loš majstor … – Ma jok, nema ni od toga ništa, za sve to vreme, možda sam ošišao par njih … sve sam vratio … – Šta si bre Joco vratio, pazi kako me šišaš … – Pa ono što sam odneo – farbe, šampone … znaš li ti čoveče koliko je to skupo kod njih. – Uh, jebote, ti si imao i investicionih ulaganja … – Još mi dali da čuvam i onu njihovu babu, kažu – dok čekaš mušterije, pričuvaj babu da negde ne ode, pa onda moramo da je tražimo, a baba neka nezgodna žena – kažu da je pre pedesetak godina bila fina žena, samo juri kroz kuću, ja zaključam vrata, ona ode na terasu i viče nešto na švedskom, dođe policija, odveli bi me da su znali šta će sa babom, kažu ne smeš da je zaključavaš, to je povreda nekih njenih građanskih prava i svašta su još pretili – ništa ne bih ni razumeo da nisu doveli komšinicu iz susednog stana da prevodi. Usro sam se Gile burazeru, gde da tamo robijam, znaš kakva je Švedska. – A šta da radim, ako mi pobegne, pitam uplašeno – Stavite joj GPS prsluk, pa ćemo mi lako da je nađemo, kažu i odoše. I šta ću Gile, evo me nazad. Ma nigde nije bolje nego kod svoje kuće!
* * *
Juče, čitam u novinama, i Tramp se naljutio na Šveđane zato što su uhapsili nekog njihovog repera iz Harlema sa sve pratećom ekipom, zato što su pretukli nekog švedskog građanina koji im je nešto dobacivao, držali ih mesec dana u pritvoru, pustili ih da sa slobode čekaju suđenje, piše da je zaprećena kazna dve godine zatvora, da je tužilac tražio šest meseci …
I, Donald Tramp, predsednik Sjedinjenih američkih država, u skladu sa američkom mantrom da njeni građani ne mogu da odgovaraju u inostranstvu, je naložio svojim savetnicima da odmah reše taj slučaj i da se uhapšeni odmah puste na slobodu – čak je ponudio i da lično plati kauciju, na šta im je iz Švedske odgovoreno da se u njihovoj zemlji osumnjičeni za krivična dela ne puštaju na uslovnu slobodu.
To je Trampa još više naljutilo, jer njegov je zadatak da pomogne američkom državljaninu koji se u inostranstvu nađe u nevolji, pa je pozvao švedskog premijera Levena i tražio od njega da se umeša i reši slučaj, a ovaj mu je ljubazno odgovorio da u njegovoj zemlji postoji vladavina prava i podela vlasti, da to što Tramp traži nije u njegovoj nadležnosti, te da po tom pitanju ne može ništa da učini, što je Trampa kako kažu grdno razočaralo, pa je na svom tviter nalogu to i napisao – da je veoma razočaran u Levena što nije mogao ništa da uradi i da je „Švedska izneverila afroameričku zajednicu.“
Potom je Tramp, kako piše u novinama, odlučio da slučaj digne na viši nivo, pa je „u Stokholm poslao specijalnog američkog izaslanika za talaćke krize Roberta O’Brajena, glavnog diplomatu za pregovore o puštanju zatočenih Amerikanaca u inostranstvu“. Šveđani ga ljubazno primili, rekli mu da ovde nisu u pitanju pregovori, već sudski postupak, dozvolili mu čak i da prisustvuje pretresu, ali da će oni – ukoliko to bude potrebno, razgovarati o tome sa američkim konzulatom u Švedskoj koji je, u skladu sa uobičajenom diplomatskom praksom, nadležan za takve slučajeve.
I ja sad čekam mog frizera Jocu, da mu kad dođe kažem da je bio u pravu – stvarno nije u redu to što ovi Šveđani rade.
Dragiša Čolić
