Svet bez vitezova

0
1002

„Nekad verujem da u životu svako obećanje treba prihvatiti s dozom sumnje, neverice, čak i kao laž jer viteške karakteristike u svetu bez vitezova ne mogu postojati. Sve više mi se čini da danas ljudi olako daju obećanja, a još lakše ih neispunjavaju. Verujem kako je osnovni zadatak svakog od nas da ovaj svet načinimo boljim, kako bi svi postali vitezovi, ne po mačevima kojim nosimo, već po rečima iza kojih stojimo.“

Slaviša Pavlović

vitezDanas svet živi bez vitezova, sve što je njih krasilo danas je gotovo nemoguće pronaći. Oni koji i dalje žele da žive po viteškim postulatima svima su postali neprijatelji. Samo zato što je teško priznati da su ispravniji i časniji od drugih, nisu poželjni. Zato je rešeno ili da se nateraju da se odreknu svojih ideja ili da budu uništeni. Onda kada i pokušavamo da se poistovetimo sa Dušanom, Lazarom, Milošem, Stevanom, Mišićem, Stepom, Putnikom – postajemo neprijatelji tog zapadnog sveta bez duše. Postajemo potpuno neprihvatljivi zapadu i njihovom poimanju sveta i demokratije.

Zaboravili su oni da su upravo taj njihov svet i „demokratija“ branjeni i odbranjeni na Kosovu, Ceru, Kolubari, Mojkovcu, Kajmakčalanu. Žele da potisnu istinu o odbrani hrišćanske Evrope, zaustavljanju do tada nezaustavljivih Osmanlija. Voleli bi da nam izbrišu sećanje ko je gde i kako bio u Prvom i Drugom svetskom ratu. Nadaju se da tek tako može da se izbriše i zaboravi kako su jedan viteški narod lagali i izdali.

Žele da nestane istina o vitezovima. Istina koja jasno pokazuje da ovaj svet od propasti nisu branili lažovi, kukavice, nevernici, pedofili, homoseksualci, već verom, istinom, čojstvom, čašću i hrabrošću naoružani srpski junaci. Kako žive, rade, govore i ponašaju se zapadne demokratije – jasno je da u njima nema ničeg viteškog. Takvima i sama pomisao na veru, čast i čojstvo unosi nemir. Samo mi ne smemo dozvoliti da njihovi nemiri budu razlog našeg uništenja.

Svet u kojem mi danas obitavamo pun je antiduhovnih pojava. Slika koju svaki dan gledamo je iscrtana i ofarbana bojama laži, licemerja, prevara i kukavičluka. To sigurno nije slika koju bi naši đedovi bez borbe dozvolili da gledamo, to nije sredina koju svetosavac može da prihvati. Iako nas je ovaj svet u kome su izbrisane granice između dobra i zla, istine i laži, prirodnog i neprirodnog okružio sa svih strana u jasnoj nameri da proguta i naše duše, mi moramo dokazati da vitezovi bar negde još uvek postoje.

Da Vas podsetimo:  Četiri bombardovaňa Beograda u 20. veku (14+41+44=99)

Krv nije voda, prelistajmo pažljivije bar neke knjige naše istorije. Naći ćemo tamo nebrojeno mnogo ljudskih velikana, uzburkaće to našu krv. Ne teče našim venama neka prevrtljiva zapadna tečnost bez porekla već čista svetosavska krv. Kada je ponovo osetimo kako jasno struji našim telom, nikakav vihor zlog vremena u kome živimo neće moći da je pomuti ili razblaži. Oni koji žele ponizno bez slobode, stava, reči i mišljenja da žive moraće da pronađu neki drugi dom. Srbija je oduvek bila zemlja svetosavaca, Otadžbina vitezova, takva će i ostati.

PADAJTE, BRAĆO

Padajte, braćo! Plin’te u krvi!
Ostav’te sela, nek’ gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite s sebe ropstvo i sram!

Ginite, braćo, junaci, ljudi!
Za propast vašu svet će da zna…
Nebo će plakat dugo i gorko,
Jer neće biti Srbina…

Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi —
Ta da smo braća — oh, bože moj!…

Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen čas?
Ta zar bi tako, oh, braćo draga,
Ta zar bi tako prezreli vas?…

Prezrite bratstva pokor i kletvu,
Što nebo dade, pogaz’te vi!
Ta nije l’ grešno, nije li grozno:
Krv dece vaše gledamo mi!

A gde je pomoć il’ suza bratska?
Il’ „Juriš, rode, za brata svog“?
U veljoj bedi, smrti i krvi,
Danas vas same ostavlja Bog!

Al’ opet, grešan, grešno sam pevô
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi, kipi i čeka —
Al’ ne da đavo… il’ ne da Bog!

Đura Jakšić

Ropstva i srama nam je dosta, nemoguće je više trpeti poniženja. Taj plašt zle kobi kojim su nas decenijama već pokrili mora se stresti sa srpskog naroda. To je upravo ona časna uloga viteza. Naša Otadžbina nije zaslužila ljude bez morala, ponosa i srca. Srbija nikad nije bila plodno tlo za kukavice, lažove, neljude, takvi se ovde nisu nikad dugo zadržavali. Znali smo oduvek sa štetočinama da se izborimo.

Tim hijenama na ovom prostoru nikad ni događaji ni istorija nisu bili naklonjeni. Zato imamo prava da verujemo da i danas Srbiju većinski ne čine oni koje će potomci sutra prezreti. Srbija je Otadžbina samo vitezovima. Vratimo majci ljubav kojom nas je dojila, skinimo sa nje sve zapadne lance. Neophodno je raskrstiti sa lažnim prijateljima i njihovim vernim sledbenicima – domaćim lešinarima. Probudite se zato vitezovi Srbije! Otadžbina vas već dugo čeka. Pustili ste majku da je bez kazne ranjavaju zapadne hijene i kidaju domaći lešinari. To nije pravi odnos njenih neustrašivih i viteških čeda. Moramo li ponovo da osetimo najteže muke?

Da Vas podsetimo:  O Bunjevcima – Srbima katolicima

Vitezovi, nema više vremena za kukavičluke, vreme je da gusle imaju ponovo o kome da poje. Ne tešite se da niste dostojni, već razmislite da li ste Srbi. Ne padajte u zamku da niste dovoljno hrabri poput vitezova koji su nam slobodu sačuvali. Znajte da u tome sigurno grešite. Nikad se nije radilo samo o hrabrosti. Svaki se čovek nečega plaši, oduvek se radilo o veri.

Setite se zato ne tako davne 1921. kada se godinu dana u plemenu Drobnjaka nisu čule gusle.(1) Naravno ne zato što nisu imale o čemu da gude ili iz nekog straha, već iz poštovanja ka svom prerano preminulom članu bratstva. Naravno nije to bio običan junak. To je bio vitez koji nam jasno svima pokazuje da i mi možemo i umemo ako verujemo i hoćemo.

Nije to bio div od 2 metra poput mnogih Drobnjaka. Nije se isticao taj vitez nekom nadljudskom fizičkom snagom. Ne, to je bilo skoro obično dete sveštenika, ni po čemu drukčije od mnogih vršnjaka. Dete koje je završilo učiteljsku školu i počelo da se bavi uspešno podučavanjem drugih, onim što je oduvek i želelo. Nigde se tada nije nazirao taj neustrašivi heroj koji će iz tog anđela izrasti. Pitate se zašto je baš taj anđeo primer da i u svakom od nas koji veruje i hoće isto tako čuči još jedan srpski vitez? Zato što to obično dete sveštenika Perka nije bio sin pun neke fizičke snage već njegova ćerka Jelena Šaulić Bojović, puna nepokolebljive vere i vrlina.

Devojka koju je smrt majke koju su Bugari ubili četiri dana pre Topličkog ustanka jasno opredelila kako dalje. NJeno viteško srce joj je tada pokazalo put. On je vodio pravo na Radan planinu u četu Koste Vojinovića. Tako je obična devojka, anđeo, učitelj postala neustrašivi vitez i borac Gajtanskog odreda. Posle gušenja Topličkog ustanka ona se ne predaje, jer predaja nije opcija za srpske viteze, već se sa ocem i grupom četnika pridružuje vojvodi Bošku Bojoviću u Crnoj Gori.

Da Vas podsetimo:  Stari Egipćani: "Samo jedan narod je stariji od nas i dolazi sa Balkana!"

O njenim hrabrim i nadasve viteškim podvizima u borbi protiv austrougarskog okupatora gudile su mnoge gusle tog vremena. Iako je iz Prvog svetskog rata izašla kao pravi srpski junak, nije joj se dalo da dugo uživa u porodičnom životu koji je toliko priželjkivala. Bolest i prerana smrt su je u 26. godini tog 21. marta 1921. leta Gospodnjeg zaustavili u tome. Posthumno je dobila ono što je mnogo ranije svojim delima zaslužila. Odlikovana je za izuzetnu hrabrost Karađorđevom zvezdom sa mačevima.

Nama danas ostaje da ne zaboravimo njene reči. Reči jedne učiteljice, mlade žene, neustrašivog srpskog viteza. Ako ih budemo pamtili ne moramo da brinemo za budućnost. Rađaće se onda sigurno, učeći na njenim rečima i delima, novi vitezovi Srbije.

„Smatrala sam da činim jednu svetu i plemenitu dužnost. A vazda sam želela da umrem samo kao dostojna Srpkinja. Pa i pod neprijateljskim bajunetima, toj bih se smrti nasmejala i bez usprege i straha na susret izašla.“

Jelena Šaulić Bojović

U ćerkama i sinovima Otadžbine Srbije teče ta viteška krv i danas. Nisu nam sad pod grlom hladni bajoneti Austrougara, Bugara ili Turaka. Ali su nam grlo već pritisle i zasekle nevolje i zlo koje nam je zapad odavno pripremio čekajući da se uspavamo. Zlo koje je i oštrije i opasnije od bilo kog bajoneta koji nam je bio pod grlom u prošlosti. Vreme je da pokažemo da to što je zapadni svet uskraćen za vitezove ne znači da ih naša Otadžbina više ne rađa.

Probudiće se u svetosavcima sveta i plemenita viteška dužnost. Nećemo još dugo čekati a našom Otadžbinom će opet hodati oni dostojni Srpstva. Oseća se već ta nezadrživa svetosavska košava koja će oduvati svako zlo sa naših pragova. Brzo će nam postati potpuno jasno ko su vitezovi. Nisu to sigurno oni koji samo izgledaju krupno i snažno, oni koji se bahate, već oni kojima u duši plamti ljubav ka domovini. Oni kojima grudi ispunjava verujuće srce. Rodoljubi koji slobodu Otadžbine vide kao svoju svetu i plemenitu dužnost. Oni kojih se svet odrekao ali ih majka Srbija uvek iznova rađa.

Nenad Blagojević

FSK

____________

(1) http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/lifestyle.505.html:549751-Neustrasiva-Jelena-u-borbi-sa-Bugarima-i-Austrougarima

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime