Ako ste se prošli put u članku o promaji nasmejali, e sad ćete da plačete. A lepo sam vam govorio da se ne smejete puno jer ćete sutra ili sledeće nedelje, kao u ovom slučaju da kukate.
Svet je definitivno poludeo.
Kratak istorijat puta do ludnice.
Neko je nekada odlučio da se prizna Kosovo. I pored upozorenja da to može da predstavlja presedan koji će se u budućnosti katastrofalno odraziti na desetine nacija koje imaju sličan problem. Ti neki su govorili ovo je jedinstven slučaj.
Eto im ga sad. Krim. Otkači se od Ukrajine, pa sledi dalje i sledeće, ne samo u Ukrajini.Šuška se o tome i u ostalim delovima sveta. Da ne bi ulazili u neke dublje analize, na kraju krajeva ne želim da se predstavljam kao politički analitičar, moram da kažem sledeće.
Nedavno smo bili svedoci akcije američke vojske koja je poslala specijalne jedinice u pokušaju spasenja jednog novinara. To je na veliku žalost bilo neuspešno. Verujem da je ceo svet želeo da to uspe. Sa druge strane Rusija pokušava da zaštiti milione svojih građana u Ukrajini i to se osuđuje i sankcioniše.
Jedan čovek i milion ljudi.
Sad su se Amerikanci i Evropska Unija, a vidim i Australija odlučili da uvedu sankcije Rusiji, koja naravno odgovara, pa i ona sama donosi niz sankcija ka tim zemljama.
Ja ovde naravno preskačem mnoge detalje, odluke i činjenice, da bi jednostavno došao do nekog zaključka, koji je u stvari najvažniji u životu jednog čoveka ili čitave nacije, a to je prosto da niko bespotrebno ne izgubi život, i da svi jednostavno možemo lagodno da živimo. Ništa više, a ni manje.
Tako se sada nalazimo u situaciji da je u ovom trenutku Rusija uvela embargo na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz zemalja koje su joj uvele sankcije. Tako će recimo Australija da izgubi nekoliko stotina miliona dolara na izvozu mesa.
Kako najveći ekonomski stručnjaci predviđaju, kriza sa Rusijom će nas sve koštati više od 750 milijardi dolara. Sa tim novcem Australija može da živi deset godina da ništa ne zarađuje, a Srbija jedno 50.
Vodeći političari u svetu smatraju da su sankcije opravdane. Ali gle čuda.
Prvi paradoks: Evropska Unija, izdaje zajedničko saopštenje o sankcijama, a kad je Rusija uzvratila, njene članice javno izjavljuju da će sad da izvoze svoju robu za Rusiju preko Srbije. Hvala Bogu (i o tome sam pisao u prošlom broju Srpskog Glasa), Srbija je i pored ogromnih pritiska odustala da uvede sankcije Rusiji.
Paradoks ide dalje: Hrvati na svojim poljoprivrednim proizvodima sada lepe etikete na ćirilici pokušavajući da predstave te proizvode kao srpske. Na istoj onoj ćirilici koju su na tablama razbijali u Vukovaru. I demonstrirali da se ustav promeni baš zbog te ćirilice. E sad im je ćirilica dobra.
Svaka čast Švajcarskoj.
Iako je žestoko kritikovana od Evropske Unije što se bar ne solidariše sa njihovim sankcijama, Švajcarska upozorava svoje kompanije da slučajno ne pokušaju da izigraju sistem, pa da uvezu robu iz zemalja EU i da je prepakuju kao domaću. Kazne će biti drastične.
Treći paradoks: Ama baš to isto radi i Srbija. Iako ima još veći pritisak od strane „Osovine“. Mada smo mi mnogo vispreniji, pametniji i lukaviji. Tako ćemo mi, recimo da izvozimo sve jabuke za Rusiju po većim cenama, a onda ćemo mi u Srbiji da jedemo poljske jabuke po nižim cenama. Jer je i Poljska deo sankcija prema Rusiji. Lepo smo smislili da poštujemo zakon i hranimo se jeftinije. Jedino što smo pogrešili što smo svima rekli šta ćemo da radimo.
Četvrti paradoks: Zamislite sad zvanično saopštenje Evropske Unije, koje otprilike zvuči ovako; Mi ne možemo da prisilimo sve zemlje da uvedu sankcije Rusiji, to se odnosi najviše na Brazil, Argentinu, Srbiju, Švajcarsku…, ali mi ih upozoravamo da ne iskoriste momenat i oduzmu tržište koje je godinama gradila Evropska Unija.
Znači oni se nadaju da će posle krize da nastave da posluju sa Rusijom kao da ništa nije bilo, kao i ranije. I da druge zemlje ne smeju da iskoriste taj sadašnji vakum. To je sad peti paradoks.
U šesti paradoks bi mogao da se ubroji članak u vodećim engleskim novinama pod naslovom (u slobodnoj interpretaciji) „Kako Francuska može da prodaje Rusiji ratne brodove, a Srbiji se zabranjuje da im prodaje maline“.
Ako mi sad neko bude uspeo objasniti da je makar i jedna stvar od gore navedenih pametna, ja ću se onda zvanično odreći svega što imam i otići u manastir.
U mojim očima, nema sumnje da je ovo što se događa svetsko ludilo i da svi oni zajedno, koji su na bilo koji način uključeni u sukobu i njegovu eskalaciju treba da završe u ćumezu. Ni manje ni više nego doživotni ćumez, pa nek tamo pišu memoare na toalet papiru. Ma ne bi im dao ni toalet papir, nek se brišu šašom.
Mislim da vam je ovo dovoljno da shvatite da je svet lud. Ali što smo mi ludi.
Pa mi smo ludi što to sve trpimo, nemo posmatramo, što im verujemo da nas po ko zna koji put prevare. Što učestvujemo u izbornoj kampanji gde pobeđuje onaj koji najviše laže. Što smo dozvolili sistem u kojem političari imaju najviše koristi. Pa se svako otima za mesto, a mi ga još guramo napred.
Što ne podržavamo svim snagama ljude kao što su Asanž i Snouden. Ljude koji su rekli istinu a sad su na listi najtraženijih kriminalaca sveta.
Bil Klinton na primer, koji bi trebalo da bude u zatvoru, ne zato što je prevario ženu, već seksualno zlostavljao svoju službenicu. Jer to bi se tako tretiralo da je neko od nas u pitanju. Malo sutra bi se mi na sudu opravdali time da je i ona htela. Na kraju krajeva i on je sam to javno priznao, što je dovoljno da ga bilo koji sudija sveta osudi. On danas drži predavanja za koja naplaćuje više od $100,000. Na stranu što on naplaćuje, može da traži i više, nego što hiljade ljudi ide da ga sluša. I što su karte mesecima rasprodate unapred. Uzgred rečeno, držao je predavanje i u Crnoj Gori, pa im se obratio kao da je u Makedoniji.
Eto koliko smo mi kolektivno ludi.
Vasa Čarapić
