Kada govorimo o 9. maju, Danu pobede na nacizmom i fašizmom, mnogima će prva asocijacija na ovaj događaj biti veličanstvena pobeda ruskog naroda (u uniformama Crvene armije) nad germanskim zavojevačem. Verovatno, jedna od najvećih pobeda ruskog pravoslavnog naroda sve više se poslednjih godina proslavlja nošenjem dvobojne lente. Ona je široj javnosti mnogo poznatija kao Georgijevska lenta. Ustanovljena je još u vreme carice Katarine Velike, 1769. godine, kao deo Ordena Svetog Đorđa, te je u njegovu čast i ponela ime. Od nastanka pa do današnjih dana ona je bila dvobojna. U početku crno-žuta (boje koje su smatrane carskim i romejskim), da bi u sovjetsko vreme postala crno-narandžasta. Čak ni antipravoslavna boljševička vlast nije uspela da istisne sećanje na Georgijevske boje, te je ovo jedini simbol iz carskih vremena koji je preživeo komuniste. Jedina modifikacija je učinjena u tom pogledu što je žuta boja pojačana, te je tako prerasla u narandžastu.
Iako je formalno u Rusiji još pre gotovo tri decenije komunizam pao, a stara ruska znamenja ponovo vraćena u upotrebu, bilo je potrebno naći zajedničku tačku preseka svih velikih ruskih pobeda, kako onih iz carske epohe, tako i onih iz Drugog svetskog rata. Kao najpogodniji simbol svih ruskih pobeda, Georgijevska lenta se prirodno nametnula, pa je tako od 2005. godine ona deo – kako državne, tako i narodne – proslave svih važnijih događaja ruske istorije. S druge strane, u – od boljševika izmišljenim – postsovjetskim republikama, koje se prema brojnom ruskom življu ponašaju slično kao i Hitlerova Nemačka, ovaj simbol predstavlja mimikriju sećanja na rusku prošlost, pa je tako ona svojevrsna zamena za rusku zastavu i druge simbole. Simptomatičan je i primer dresova FK Šahtjora iz Donjecka koji upravo preko Georgijevskih boja pokazuje privrženost ruskom svetu.
Postavlja se sada pitanje, da li mi Srbi imamo neki sličan simbol kojim bismo obeležili neku veliku pobedu ili sećanje na naše slavne pretke poginule u svim ratovima? Podloga za tako nešto postoji. Naime, pre izvesnog vremena Vlada Srbije je donela odluku da se u znak sećanja na Dan primirja u Prvom svetskom ratu uvede kao simbol Natalijina ramonda, cvet sa Kajmakčalana, koji visi okačen na crno-zelenu lentu. Ova lenta uzeta je sa Albanske spomenice, tj. to je traka uz koju je nošena Medalja za spomen na povlačenje srpske vojske preko Albanije. Od obnove srpske državnosti pre dva veka, mi nemamo veličanstveniju pobedu od one u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Ovo je nesporan deo naše vojne, ali i sveukupne novovekovne istorije. Stoga, ne bi bilo zgoreg, po ugledu na Ruse, uvesti kao svesrpski simbol pobede u Prvom svetskom ratu, ali i u svim ratovima, Svetodmitarsku lentu crno-zelene boje. Zašto takvog naziva? Prvo, zato što Srbi od svetih ratnika najviše poštuju kultove Svetog Đorđa i Svetog Dimitrija. S obzirom da su Rusi već osmislili Svetogeorgijevske boje, mi bismo mogli osmisliti Svetodmitarske boje. Naročito iz razloga što se praznik Svetog velikomučenika Dimitrija i obeležava početkom novembra, u vreme oslobođenja Srbije i kraja Prvog svetskog rata. Dalje, ovo bi bilo vezano za naše stare ratničke kultove, koji su vremenom dobili svoj pravoslavni smisao. Takođe, ovo bi mogao biti jedan od simbola srpskog sveta. Njega bi mogli koristiti i oni Srbi koji se danas iz raznih razloga tako ne izjašnjavaju, ali u fragmentima pamte i čuvaju svoje srpsko poreklo. Npr. pojedini „Makedonci“, Šopi iz zapadne Bugarske, „Rumuni“ iz Temišvarskog Banata, „Grci“ sa severa Grčke, Goranci, Bunjevci, pa čak i poneki „Albanci“ iz Albanije. Pa npr. kada Šopi iz Godeča u zapadnoj Bugarskoj slave Vidovdan kao dan svoje opštine, oni će moći kao mimikriju svog srpskog identiteta da koriste upravo crno-zelene boje.
Zašto ove boje? Zelena predstavlja maslinastu boju uniforme srpskog vojnika iz Prvog svetskog rata, dok crna simbolizuje tugu za svim ratnicima palim za naše Otačastvo. Stoga bi, ova lenta mogla predstavljati i svesrpski vojnički simbol, koji bi mogao biti korišćen u obeležavanju svih važnijih događaja iz naše vojne istorije, pa čak i one oko koje smo i danas podeljeni, iz perioda Drugog svetskog rata. Mogla bi biti izrađena i Svetodmitarska zastava, sa kojom bi se mnogo lakše identifikovali oni naši građani koji ne žele sebi da priznaju da su Srbi ili oni koji rodoljublje povezuju sa šovinizmom. Oni koji misle da je pesma „Ko to kaže“ nacionalistička, a plaču uz „Pukni zoro“, moći će da ono malo rodoljubivog što svako od nas nosi u sebi, iskažu kroz jedan osmišljeni srpski simbol. Uz ovo bi bilo poželjno da i neko malo veće srpsko sportsko društvo (neki Radnički, Mladost, Borac itd.) ponese naziv Solunac (u čast naših predaka), kao i crno-zelene boje. Ovo svakako ne bi bila zamena našoj nacionalnoj trobojci, već dopuna simbolike obeležavanja naše slavne prošlosti, koja bi pojačala našu nacionalnu svest, ali i podstakla neke naše bivše sunarodnike da se sete ko su im bili preci.
Neka Zapad slavi primirje, a nama neka je srećna pobeda u Velikom ratu!
