Svetozar Radišić smatra de je tzv. Elita formiranjem grupe 7, a zatim 7+1 stvorila neformalnu “svetsku vladu”, ne bi li pomirila interese velikih sila na nadnacionalnom nivou, stvarajući spone između dva donedavno nepomirljiva sistema. Rešavanje krize “novog svetskog poretka” zavisiće od opstanka proameričke garniture u Rusiji i sudbine najnovijih vojnih pregrupisavanja.
Ovaj geopolitički osvrt objavljen je pod naslovom “Svetska vlada sa osmim priveskom”, u listu “Revija 92” br. 172, 17. maja 1996.godine.
“KLjUČNI ČOVEK” – JELjCIN
Sve je očiglednije da je jedan od osnovnih stubova sadašnjeg poretka u svetu proamerički orjentisana ruska administracija. Zato tu garnituru, od 18. januara 1989. godine, nakon moskovskog sastanka Mihaila Gorbačova sa članovima Trilateralne komisije, bezuslovno podržavaju svi lideri Zapada. Na poslednjem samitu navedene grupe nagovešteno je, da će u predstojećoj bici za vlast u Rusiji na strani Jeljcina ponovo biti i velika sedmorka.
Da bi održao svoje p(r)overenike na vlasti, demokratski Zapad je morao da “proguta” i preterano nedemokratske ispade kao što su: raspuštanje parlamenta, neustavni ukazi predsednika Rusije, odlaganje izbora i stavljanje veta na izborni zakon, stvaranje novih žarišta (Abhazija, Azerbejdžan, Gruzija, Jermenija, Krim, Nagorni Karabah, Sibir, Tadžikistan, Čečenija i sl), suspendovanje opozicionih stranaka i listova, smenjivanja neistomišljenika, raspuštanje najjače obaveštajne službe na Istoku (KGB)… Stoga, nije čudno što predsednik Rusije redovno izveštava predsednika Sjedinjenih Američkih Država o događajima u Rusiji.
Zanimljivo je, koliko je Zapad uložio napora da učvrsti vlast Borisa Jeljcina. Mada su već 14. aprila 1993. godine u Vašingtonu bile pripremljene pooštrene sankcije protiv SRJ, one su primenjene tek posle referenduma u Rusiji, u kojem su članovi “svetske vlade” pomogli Jeljcinu konstruisanjem atmosfere za rezultate referenduma. Naime, Rusiji je još jednom ponuđena, do tada najveća pomoć od 43,4 mlrd. dolara, da bi narod glasao za Jeljcina; izvršen je pritisak na sredstva javnog informisanja, koja su inače u najvećem broju već nekoliko godina (od 1990.) finansirana od Zapada; u američkom Stejt departmentu unapred su proglasili referendum u Rusiji neregularnim i Jeljcina za pobednika, bez obzira kakvi bi bili rezultati u Moskvi. I posle vanrednog stanja u Moskvi (3. oktobar 1993.) nakon desetina ubijenih i ranjenih, Bil Klinton je odlučno podržavo Jeljcina, a isto tako i sve njegove poteze u Čečeniji. Predsednik SAD je naglašavao da su za izazivanje nasilja u ruskom parlamentu isključivo krivi nesuđeni predsednik Rusije Aleksandar Ruckoj i Predsednik Vrhovnog Sovjeta Rusije Ruslan Hazbulatov i da je Čečenija unutrašnja stvar Rusije.
Opstanak Borisa Jeljcina na vlasti rešavan je na sve moguće načine, a verovatno se najuspešnijim pokazalo stvaranje veštačkih političkih protivnika kakav je Vladimir Žirinovski, koji je svojim nediplomatskim ponašanjem najviše pomagao svom, samo na rečima, okorelom rivalu. U stvari, najefikasnija je bila pretnja povratkom na staro, koju je (ne)vešto koristio upravo Žirinovski.
Političke prilike u Rusiji su stalno pod strogom kontrolom. Tako je ostavka Jegora Gajdara uznemirila Helmuta Kola, koji je odmah zakazao telefonski razgovor s Jeljcinom, neposredno posle razgovora sa Bilom Klintonom. Vašingtonske diplomate izražavale su neprestanu zabrinutost zbog događaja u Rusiji uslovljavajući, pri tom, eventualnu pomoć napredovanjem iznuđenih reformi. Zavisnost ruske administracije od američke iskazana je i u izjavi ruskog predsednika u Vašingtonu 26. septembra 1994, da se 1991. godine rodila nova Rusija koja “nikome ne preti”.
Na sastancima Grupe 7+1 Boris Jeljcin je dobio zadatak da odigra ključnu ulogu u pritisku na Srbe. I on je to činio neprestano i beskompromisno. Posle većine planova za rešavanje ratnog konflikta na prostorima prethodne Jugoslavije (Karingtonov, Vensov, Kutiljerov, Vens-Ovenov, Kontakt-grupe i dr.) Jeljcin je imao svoj plan, koji je mogao sastaviti i svaki drugi državnik sa Zapada. Tako je njegov plan od 10. avgusta 1995. (posle progona Srba iz Republike Srpske Krajine) sadržavao pet zadataka, odnosno uslova: “1) Kontakt-grupa treba da primora Hrvatsku da obustavi sva neprijateljstva; 2) preduzeti mere da se spreči humanitarna katastrofa – obezbediti slobodan nadzor međunarodnim posmatračima; 3) osigurati bezbednost Unprofora; 4) obustaviti sva neprijateljstva; i 5) usvojiti plan Kontakt-grupe”. Ničim nije osudio postupak Hrvatske u progonu Srba, niti joj je zapretio. A onda, kao da se nečeg dosetio, mesec dana kasnije (u sred NATO bombardovanja – 8. septembra 1995.) reagovao je u ime pravde izjavom: “Kad muslimani napadaju ne preduzima se ništa, kad Hrvati to rade i zauzimaju teritorije svet ne reaguje, zašto se samo Srbi kažnjavaju?” A kada je za Srbe skoro sve bilo gotovo, početkom 1996. godine, učinilo se da je “proradila” savest predsednika Rusije. Naime, Boris Jeljcin je hrabro izjavio, kao da to nema nikakve veze sa njim, da “ruska politika na Balkanu nije bila promišljena”.
STVARANjE I ČUVANjE NOVOG PORETKA U SVETU
Budući da je prirodno da se na podršku ne uzvraća suprotstavljanjem, jasno je i zašto je Boris Jeljcin sve vreme bio protiv jednostranog ukidanja sankcija protiv SRJ i što je samo blago upozoravao: “Nećemo više nikad u Savetu bezbednosti odobriti bombardovanje”, znajući da će nakon tri meseca uslediti najveće angažovanje NATO avijacije u Bosni. Upravo je angažovanje vojnih snaga Atlantske alijanse u Bosni pokazalo da je stvaranje novog poretka u krizi i da postoje značajne razlike u interesu između Evrope i Sjedinjenih Američkih Država.
“Bosanski lonac” nakon upotrebe NATO snaga i Dejtonskog sporazuma postaje sve više evropski problem. Žak Širak smatra da će mir u Bosni podići elan za novi evropski poredak i da je rešenje “jugoslovenske krize” odlučujuće za nove napore Evropske unije, ne bi li se izvukla iz škripca stvorenog uništenjem bivše Jugoslavije. U vezi sa tim, treba uvažiti prognozu jednog od najviđenijih članova Saveta za nacionalnu odbranu SAD, Zbignjeva Bžežinskog. On veruje da će nacionalna i autoritarna većina u Rusiji da forsira sledeće centralne geopolitičke ciljeve: 1) reintegraciju bivših delova SSSR; 2) neutralizaciju postkomunističke centralne Evrope (spečavanje širenja NATO-a na istok); i 3) sklapanje pragmatičnog saveza sa Iranom ili Kinom (koristeći loše odnose Vašingtona sa Teheranom i donekle Pekingom). Nešto slično se i događa.
Naime, iako Moskva poručuje da su vrata Kremlja zatvorena za komuniste, ne treba zaboraviti da je pred prvi maj 1996. američki predsednik rekao da će Vašington priznati i eventualnu pobedu vođe komunista Genadija Zjuganova.
S obzirom na to da je nestanak i nedostatak odgovarajućeg neprijatelja bio najveći problem za opstanak NATO-a, možda će “svetska vlada”, u nemogućnosti za zadrži sadašnje prijatelje, pristati na nekadašnje neprijatelje, čije postojanje je bilo glavni motiv za ubrzani razvoj Zapada.
Povratak na “staro” dogodio bi se u veoma povoljnim uslovima za Zapad. U nastojanju da se uspostavi “novi svetski poredak” uspeli su, na osnovu sporazuma, da Rusija od 30. maja 1994. ne drži više svoje nuklearne rakete usmerene prema Zapadu, da prisvoje deo zemalja koje su pripadale Varšavskom ugovoru i da pomere granicu Zapada prema ruskoj granici i reci Drini. Veliki problem je, što je svet sada politički mnogo zagađeniji, jer su za postizanje navedenih ciljeva žrtvovani principi međunarodnog prava, koji su prethodno bili stabilizatori odnosa u međunarodnoj zajednici.
Jedini razlog za smirivanje situacije na Balkanu može biti procena da sadašnje snage nisu dovoljne da kontrolišu sva izazvana žarišta, zatim sve kažnjene neposlušne narode, i moguće narastanje napetosti pri novom prodoru ka Istoku. U tim relacijama mogu se tražiti opravdanja za nereagovanje Zapada na potvrđene želje lidera Zajednice nezavisnih država (ZND) da sarađuju. Nije bilo ozbiljnijih reakcija na predlog da se napravi projekat ugovora o kolektivnoj bezbednosti, a zatim i u vezi sa konkretnim približavanjem Rusije, Belorusije, Kazahstana i Kirgizije. Konačno, nije bilo očekivane reakcije ni posle potpisivanja zajedničke deklaracije o saradnji Rusije i Kine, iako bi navedeni novi savezi mogli da dovedu do novog bipolarnog poretka na relaciji Istok – Zapad.
Međutim, kada se poznaje dosadašnji način vladanja svetom, posredstvom grupe 7+1, rusko-kineski sporazum, posle kojeg je kineski predsednik izrazio želju da sarađuje sa Rusijom iz generacije u generaciju, mora se shvatiti pre svega kao deo predizborne kampanje u kojoj Boris Jeljcin treba da ulije Rusima još jednu lažnu nadu da će se suprotstaviti licemerima koji razbijaju ostatke bivšeg SSSR-a, bez obzira što će se “crveni telefon” za specijalnu vezu između Moskve i Pekinga, verovatno, uspostaviti.
Dakle, moguće je očekivati dopušteni povratak komunista i novih saveza, radi stvaranja stabilnijeg bipolarnog poretka. Eventualno potpuno prepuštanje Bosne Evropskoj uniji značilo bi da je kontrola Balkana od strane NATO-a dovoljna i bez neposrednog prisustva i da je NATO planiran za druge prostore, na koje treba da se proširi da bi se uspostavio i utvrdio zamišljeni trilateralni poredak.
Tako Balkan ostaje “bure baruta”, a eventualne nove granice bi se verovatno uspostavljale pod prinudom već ugrađenih ekonomskih i vojno-političkih instrumenata. Prijem Hrvatske u Savet Evrope je za to najbolja potvrda, koja prevashodno znači da ni dalje ne treba gajiti iluzije o pravdi u međunarodnom pravu.
Uostalom, “svetska vlada” više ničim ne može da iznenadi. Baš zato je ilustrativno mišljenje dr Beri Litačija, profesora istorije na američkom Dauling koledžu: “Ovaj rat nije oko Srba; Srbi su samo prvi od mnogih koji stradaju radi ostvarenja sna zemlje koja može usmrtiti desetoro dece i zatim se, odmah, okrenuti i propovedati ‘ljudska prava’ i ‘demokratske institucije’“.
Svetozar Radišić
svetozarradisic.com
