Dan već miriše na zimu i sneg. Dok u biblioteci čekasmo knjige, sedosmo da predahnemo. A toplo nam, tačno bismo mogle zaspati, obe priznasmo. Znaš da ovde može da se čita, reče moja drugarica, i pokaza u drugi deo prostorije, tamo negde (zamislih ušuškano gnezdo) iza polica. Ali ne može da se spava (a to bi mi sad više pasovalo), nasmejah se. (Jedino da na krilu držim knjigu i glumim kako odmaram oči od čitanja.)
Prsnusmo u smeh obe kad ona predstavi scenu u kojoj neko redom gurka u rame i opominje one koje, s knjigom u ruci, dremež savlada: čitaj… čitaj… čitaj (pa ovo je biblioteka, moj brajko, nije hostel)!
To je podseti na jednu drugu situaciju, o kojoj je nekad od nekog čula, i zapovednu rečenicu kojom se izriče zabrana (određenih seksualnih aktivnosti).
Elem, pročulo se u narodu, nekad davno pretpostavljam (sad u eri interneta bioskopi su, nažalost, bez obzira na potrebe koje zadovoljavaju, većini postali izlišni), o sadističkom iživljavanju babasere, odnosno žene za sve (obaveze oko održavanja higijene) u bioskopu „Partizan“ (od kojeg časne i poštene žene i danas, kad kraj njega prođu, odvraćaju pogled… ali ga ispod oka koji put krišom gleducnu).
Taman počne projekcija (to sam ja tako zamislila), posetioci se taman udube (od samog početka, ne što im je koncentracija na zavidnom nivou, no što u filmovima nema nekog okolišanja i odugovlačenja: in medias res, pa u glavu (ispod pasa) tres), urone u maštarije lako kao u bioskopsku tamu… Kad, eto ti od vrata babe (u plavom mantilu i borosanama, s ladnom trajnom kojoj već prolazi rok, a neki misle da je ipak s punđom) s upaljenom lampom (i da je goloruka, efekat bi bio isti kao da je po gledaocima, iz one kofe spuštene kraj ulaza, pljusnula ladnu vodu, kojom je upravo izbrisala hodnik). Tromo se gega od reda do reda, uperi u prvog (ne)srećnika lampu i tupim, mehaničkim glasom, ravnodušno (prema svemu, sem prema flekanju sedišta i poda) naredi (strogim glasom, od kojeg ti se noge smesta odseku, a i ruke te, baš kad su ti najpotrebnije, izdaju): ne drkaj… pa svetlosni snop prebaci na drugog (kojem jednako pokvari zadovoljstvo), i tako redom: ne drkaj… ne drkaj… ne…
I zamišljam dalje kako ih kinji, sve vrteći lampom i osvetljavajući sramotu (od koje se mnogi možda nikad ne oporave i ne usude ponovo da dođu): zatvaraj šlic, vraćaj nož u futrolu, ajde gore ruke, da vidim gde su… Ovde ste našli! Pa nije luda posle da riba, a već se namnožilo fleka na itisonu (još nisu bili izmislili veniš), poguli zbog njih kolena (neka mi oprosti, ali kad je već klekla, bolje da se osevapila i tim ljudima u pomoć priskočila).
Lude li žene! Saosećam s mukama pomenutih filmofila i poštovalaca narodnooslobodilačke borbe (nakon Drugog svetskog rata to je verovatno najveće okupljalište partizana). Pa to je kao da odvedeš dete u poslastičarnicu i taman kad ono zine, već spremno da se prepusti iščekivanoj slasti, presečeš ga: ne jedi baklave, ne jedi baklave!
Od biblioteke i bioskopa stigosmo do internet kafea. Radila je ona (moja drugarica; u vreme masovne upotrebe interneta baba je verovatno već odavno bila penzionisana, možda i s beneficiranim stažom – nije lako život provesti s drkadžijama) tamo davno (a i u Takvudu, bilo je raznih (ne)zgoda; nije tajna da mnoge ljude uzbuđuje intimnost na javnom mestu). I kad jednom krete s tacnom punom šoljica i čaša da usluži nekog Arapina, prenerazila se. Na ekranu pred njim gomila, kaže, isukanih k..čeva. (Ju, kako to opako u genitivu množine zvuči: sjedinjeni, ko snop šaše, čine se ko sila kojoj ne možeš uteći – potpuno razumem njenu reakciju.) I to sve prirodno preplanuli, tj. crni (Arapin je, kaže, nesumnjivo bio rasista; i megaloman, da dodam.) Ionako, po sopstvenom priznanju, nevična konobarskom poslu i nesigurna na sopstvenim nogama, od neočekivanog prizora se zaljulja, a ruke joj zadrhtaše, i posuđe na tacni poskoči, zazvečavši (i jedva se na poslužavniku zadrža). Jednom je i u kinoteci po načinu na koji su se drmala vezana sedišta shvatila u kakvom je zanosu gospodin skriven iza stuba. Ko bi rekao da ljudima seksualni nagon buja i od horora.
A ona baba, da se vratimo „partizanovcima“ i njihovoj mučiteljki, stvarno je preterala. Pa zar je očekivala da ljudi ostanu hladnih glavA (ovaj genitiv množine odnosi se na dvojac u vlasništvu svakog ponaosob – muškarci su dvoglavi stvorovi), pita moja drugarica (slično je kasnije primetila i moja sestra, to su žene širokih shvatanja i s visokim stepenom empatije). Jeste, zamisli da se pokunje, da pognu glave, složih se. Posle bi morali kod lekara, primeti ona, to nije zdravo. Uprkos tuđim (srećom fiktivnim) mukama s potencijom, zacerekesmo se nasred Knez-Mihailove.
Postupak pomenute osobe na ključnom položaju u bioskopu od ključnog značaja za stasavanje i buđenje seksualnosti negdašnjih generacija može se okarakterisati kao svojevrsno nasilje. A ljudi su lepo platili. Kad odeš na pijac, hoćeš da kupiš povrće, kod frizera se šišaš, u Partizanu… guliš bananu (tako li se u žargonu kaže?).
Kad gledaš melodramu – plačeš, kad gledaš komediju – smeješ se, kad gledaš horor – vrištiš, a kad gledaš pornić – … samo ako si kastriran il’ sakat, ostaćeš skrštenih ruku (u prvom slučaju, ako ti je volja i bukvalno; u drugom samo metaforički).
Svi su muškarci partizan(ovc)i, što rado pušku uzmu u ruku… pa zagledaju, nišane, podmazuju, spremni oroz da povuku.
Svetlana Živanović
Kolumnista
