Iako u članu 21 našeg Ustava izričito piše da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito na osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja…“ svakome ko živi u Srbiji jasno je da se bar ovaj deo sa političkim uverenjem masovno ne poštuje već da članovi SNS-a imaju znatno više mogućnosti da dođu do posla ili u službi mnogo brže napreduju nego obični građani koji nisu pripadnici stranke.
Što je najgore, takvo je stanje već skoro punih osam godina uobičajeno u našoj zemlji i može mu se čuditi samo onaj ko uopšte ništa ne shvata šta se oko njega događa.
Pred Ustavom i zakonima svi su jednaki, kaže isti član 21 Ustava, ali nije samo zapošljavanje po čemu se naprednjaci razlikuju od ostalih građana.
Sledbenici Ace Srbina, kad im se i stavi na teret neko nezakonito delo i u sudskim postupcima (ako do njih uopšte dođe), uživaju poseban tretman i istražnih i sudskih organa, koji su veoma obazrivi u podizanju optužnice protiv njih, a i blaži u izricanju presude.
Ukoliko se i povede postupak protiv nekog naprednjaka, on se, gotovo po pravilu, razvlači mesecima i godinama, sve dok optužba ne zastari u celini ili nekim delovima, pa se proces okonča najmanjom mogućom kaznom ili se ona svede na kućni pritvor i nošenje nanogice.
Ovih dana u novinama se mogla pročitati vest da je jedna odbornica SNS-a u Gradskoj skupštini Niša podnela ostavku „iz zdravstvenih, isključivo ličnih razloga i ni iz kakvih drugih“ , kako je naglasila, ali se pokazalo da je njeno objašnjenje u stvari samo pokušaj da se prikrije njena nečasna radnja i sudska presuda koja je usledila.
Pomenuta bivša naprednjačka odbornica Gradske skupštine Niša po zanimanju je psihijatar, a sud je našao da je kriva zbog traženja i uzimanja mita od 400.000 dinara od osobe kojoj je omogućila da dobije invalidsku penziju osudio je nečasnu doktorku na godinu dana zatvora, uslovno na tri godine
Kako izrečena kazna nije imala nikakve posledice po njen opstanak u ustanovi u kojoj je radila, to bi se moglo postaviti pitanje da li je tamo uopšte osuđuju što je tražila i uzela mito, ili joj samo zameraju što je bila neoprezna i dozvolila da je uhvate.
Još su dva zanimljiva sudska procesa u toku, zanimljiva zbog ljudi protiv kojih se vode postupci. Jedan je neumorni nametljivi Don Žuan iz Brusa, predsednik opštine Milutin Jeličić, a drugi, ranije predsednik opštine Grocka, Dragoljub Simonović, optužen je za podsticanje na i finansiranje paljenja kuće novinara Milana Jovanovića, koji je pisao o njegovim zloupotrebama. Sudski postupci protiv njih teku klaj-klaj, vreme leti, pa su svi izgledi da će ih obojicu snaći zastarelost krivice.
Među zaštićene u svakom pogledu spada, nesumnjivo i sadašnji ministar finansija u Vladi Srbije Siniša Mali.
Pre nepune četiri godine, dok je bio gradonačelnik Beograda, aprila 2016. izgledalo je da je on prvi kandidat za „Idiota iz Savamale“, kako je nepoznatog rušitelja u tom delu Beograda nazvao Aca Srbin, ali se nikada nije doznalo da je povedena istraga o bespravnom rušenju u Savamali, ni da li je zaista u toj akciji glavnu reč vodio Siniša Mali.
Naš današnji ministar finansija pamti se i po navodima da je kao direktor dve of-šor kompanije sa Devičanskih ostrva kupio 24 stana u luksuznom letovalištu Sveti Nikola u Bugarskoj, a o čemu se nije ni povela, a kamoli završila potpuna i verodostojna istraga.
Uz sve to, dolazi i višegodišnja žalosna priča o njegovoj doktorskoj disertaciji. Mnogo je vremena i napora bilo potrebno da se rasprava o prepisanom doktoratu okonča zaključkom da je Mali u ovom slučaju bio veliki – kako se govorilo – „Resavac“.
A kao što se i moglo pretpostaviti, to za njega nije bio dovoljan razlog da podnese ostavku na mesto u Vladi, niti mu je to iko tražio.
Kada je pre nekoliko meseci izbila afera sa proizvodnjom marihuane na poljoprivrednom dobru „Jovanjica“ iz opozicije su se začuli glasovi kako je u ovaj posao sa drogom na neki način umešan i Andrej Vučić, brat Ace Srbina.
O tome je dosta govorio Miroslav Aleksić, potpredsednik Narodne stranke i narodni poslanik, pa je AV naložio svome bliskom saradniku Milošu Vučeviću da podnese krivičnu prijavu protiv njega „iako on uopšte nije pominjan u vezi sa ovim slučajem) i brata mu Andreja.
Vučević je, razume se, pohitao da ispuni naređenje, pa je 9. decembra podneo tužbu Tužilaštvu za organizovani kriminal.
Ono je krajem januara izdalo saopštenje da braća Andrej i Aleksandar nisu umešana u ovu aferu, a da uopšte nije reklo kakva je pravna sudbina podnete prijave (odbačena, neosnovana, nepotpuna…).
Takođe se ne vidi da li je saslušalo nekoga kao svedoka, a samo se zna da nije zvalo Miroslava Aleksića, potpredsednika Narodne stranke i narodnog poslanika, koji je imao dosta podataka o ovoj aferi. Očito je da nije uzelo izjavu ni od Ace Srbina, pošto bi najpre moralo da traži od Narodne skupštine da mu ukine imunitet.
Sve je, međutim ostalo nepoznato, sem da je afera „Jovanjica“, bar za braću Aleksandra i Andreja, uspešno okončana.
