Ministar Lončar nije tema ovog pisma, on je samo stilska figura, mera ovovremenskih vrednosti na koje mnogi ne pristaju!
Pojavile su se fotografije ministra šarolikog karaktera i biografije, na kojoj se on grli sa Dušanom Spasojevićem, bivšim vođom Zemunskog klana, te još s fudbalerima Partizana i navodno još jednim lekarom sumnjivih sklonosti koji je u bekstvu. U normalnim društvima izazvale bi politički zemljotres. Fotografije je doneo čovek za kojeg sam se oduvek pitao šta on uopšte radi u srpskoj politici? Na žalost, duga je kolona njemu sličnih.
Mediji uglavnom nisu zabeležili slučaj s fotografijama, ne iz razloga što im to nije vest. Naprotiv, razmazali bi oni to na naslovnim stranama, ali imaju dil. Međutim, svi redom obradovali su se ovom događaju! Istina, premijer kaže da je prva fotka iz kafića preko puta, a njen donosilac tvrdi da je iz Šilerove. Prva i druga.
Ali, pustimo to. Važno je da fotografija pokazuje da je ministar nekad imao i kosu, što ohrabruje, i ono još važnije, ovaj događaj drži Srbiju u kontinuitetu. Jer više od decenije u Srbiji se sa izuzetnim respektom sluša šta izjavljuju članovi Zemunskog klana. A tek ako je dotični osuđen na beskrajnu robiju. Njihova je starija od izjava predsednika države, premijera i ministara, opozicije i bivših lidera. Tužilaštvo, sudovi, mediji i politika, svi ozareni, jer Zeminski klan je naša razmeđa, kamen mudrosti, konačna istina, karika koja je nedostajala srpskoj istoriji… Drugim rečima, Zemunci su zakon. Teško je bilo osvojiti tu socijalnu poziciju: Danas vam ubiju premijera, a sutra se za sve pitaju!
Zbog toga i ne verujem da su te fotografije bitne, jer pola Srbije već godinama šapuće da je taj ministar u nekakvoj sprezi sa Zemuncima. Dakle, kao da su davno objavljene, a ukoliko bi se ministar kandidovao za neko napredovanje u politici ili struci, ima izuzetne preporuke. Dakle, u struci je bio anonimus, u privatnom životu sklon raznim disciplinama, u suštini naš pravi ministar.
Ipak, u jednom je pogrešio – zašto se nije slikao sa Bagzijem ili Čumetom? Baš nema smisla za sopstveni marketing, a imao je od koga da uči.
Iz tih razloga glavna tema ovog pisma iz naše Nedođije nisu pomenute fotke, nego uloga mnogih ministara u životima naših vođa i zašto se ministri kad tad pretvore u olovne bukagije koje njihovog lidera vuku u politički zaborav.
Podsetimo se: Đinđićeva popularnost u javnosti pala je na 11 procenata pre atentata, jer su njegovi ministri poput Vlahovića, Dinkića, Đelića, pa Bebe, Čede i društva u javnosti bili pročitani na vreme. Dakako, kriv je Đinđić, on ih je birao.
Boris Tadić je izgubio tlo pod nogama onog trena kad je Dinkića pretvorio u Vol Srit, a Božu Đelića predlagao za premijera. Grešni Boris, doživeo je političku smrt gledajući „neki drugi film“, nesvesan da je sam sebe izbacio iz igre.
Sličnu mrežu ispleo je sebi Vučić. Da ne pominjemo koalicione partnere Kariće, Draškovića, to što je Mila Đukanovića reanimirao posle političkog infarkta, šta radi Beba Popović u srpskoj politici… I Vučićse , poput Đinđića i Tadića, sapleo o istorijsku gromadu zvanu Mlađan. Usledio je „Dosta je bilo“, pa „Ne dam Batu i Zlatibora“, a ko li je one noći vukao konce u slučaju Savamala, pa kako je doktorirao Mali? Nećemo o velikom srpskom prijatelju Toniju Bleru! Koliko je vremena i energije potrošio premijer Vučić braneći svoj pogrešan izbor?
Nebojša Katić, ugledni ekonomista koji trenutno živi i radi u Londonu ne kaže da se s pomenutim izborom može stići na vrh, ali u poslednjem broju „Mond diplomatik“ na srpskom jeziku, ukazuje kako se prepoznaju uspešne i neuspešne politike. „Rast BDP-a Srbije u 2016. iznosi skromnih 2,7 odsto. To je za razvijene zemlje visoka stopa rasta, ali je veoma skromna za države s niskim BDP-om kao bazom za obračun. Situacija nije bolja ni ako se BDP meri po glavi stanovnika, Srbija je na dnu regiona i samo Albanija i BiH zaostaju njom. Srpski BDP po glavi stanovnika je manji od hrvatskog za 37 procenata, od bugarskog za 29, i ako bi se Srbija razvijala po stopi koja bi bila kontinuirano veća od one u Hrvatskoj i Bugarskoj za dva procenta godišnje, tada bi se BDP po glavi stanovnika izjednačio sa bugarskim za oko 18 a s hrvatskim za 23 godine.“
„Nova vlada je krajem 2012. u kojoj su svi ključni trendovi od 2008. bili na strmoj nizbrdici. Relativno visok privredni rast do 2009. postignut je na najgori mogući način kroz rast domaće potrošnje, uvoz finansiran zaduživanjem, kroz katastrofalnu politiku kursa dinara i prodaju preduzeća strancima. „Reformatori“ su finansijski sistem poklonili strancima, izvršili su besmislenu liberalizaciju uvoza… Nova vlast se jednostavno zatekla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme…
Ali teško je pravdati sve ono što nova vlada radi podslednjih četiri godine. Vlada je nastavila prizivanjem stranih investitora koje treba privući niskim platama i subvencijama. Fokus je u podršci stranim, a ne domaćim privrednicima. Jasni nagoveštaji da Vlada planira da proda sve što strani kapitalisti žele da kupe, neće spasiti Sbiju, već će je uvesti u stanje apsolutne nemoći i zavisti. Onoga trenutka kada se proda i poslednje preduzeće koje funkcioniše, Srbija će izgubiti svaku šansu da upravlja svojim razvojem. Bez domaćih banaka usmerenih ka finansiranju razvoja, bez samostalne monetarne politike, bez kreditne kontrole i usmeravanja kredita ka domaćim preduzećima nema samostalnog razvoja. Čini se da elita (ekonomska i politička) to ne razume, ili ne želi da razume“, zaključuje Katić.
Šta nas čeka i gde će Srbija stići, sa ministrom Lončarem u Šilerovoj ili u kafeu, s doktorom Malim, i celim buljukom pomenutih likova, koji su nam važniji od toga kuda nas to vode? Držim se kreda da je sve stvar izbora, pristali smo da svi u neku ruku budemo članovi Zemunskog klana. Ali ako Srbija pristane da uđe u trajno zarobljeništvo o kojem piše Nebojša Katić, nema nam spasa. Sbi, moje ponosno ratničko pleme, sele se u sramotnu kolonu kolaboracionista.
Đoko Kesić
www.intermagazin.com /Pravda
